Prva knjiga Majkla Luisa, „Liar's Poker“, koja je objavljena 1989. govorila je o trgovcima obveznicama sa Volstrita kada su bili na vrhuncu uspeha i lakomislenosti. Snaga knjige leži jednim delom u Luisovom prikazu sopstvenog ulaska i kasnijeg razočarenja u bankarsku firmu „Salomon Brothers“ (ovaj prikaz pomalo podseća na „Kandida“), delom u snažnom stilu pripovedanja, a delom u piščevoj insajderskoj perspektivi koja otkriva svet bez granica: dres kod, maniri i rečnik kojim govore „velike face“ trgovine obveznicama.
Ta knjiga je bila upozorenje, priča koja opisuje preterivanje koje je trebalo da odvrati mlade muškarce (jer, to je pretežno muški svet), od namere da pođu Luisovm stopama. Umesto toga, slično moralističkom filmu „Volstrit“, shvaćena je kao svojevrstan priručnik za regrutovanje mladih ljudi koji su direktno sa koledža pohitali da se pridruže ovom svetu „ljudskih pirana“, u kom su psovke, suludi profiti i pohlepa bez ikakve kontrole.
Nakon više od dvadeset godina i nekoliko romana kasnije, Luis se vraća trgovcima obveznicama kao temi, tačnije veoma konkretnoj podgrupi, onima koji su stvorili bogatstva za sebe i svoje investitore trgujući nepovoljnim hipotekarnim kreditima.
„
Opklada veka“ je knjiga u kojoj nema heroja. Najbliže što imamo herojima su bistri usamljenici koji odbijaju da se povinuju pravilima čopora: jednooki Majkl Buri, koji pati od Aspergerovog sindroma, koji je prvi shvatio koliko je iščašena trgovina nepovoljnim hipotekarnim kreditima; Čarli Ledli koji je vodio „investitorski fond iz garaže“, čija je specijalnost bila polaganje kataklizmičnih opklada koje su bile malo verovatne, ali imale potencijal za ogromnu zaradu; i trgovac Stiv Ejsman, nekada strogi republikanac, koga je analiza tržišta, prema Luisu, preobratila u socijalistu.
Džon Polson je, začudo, spomenut samo u prolazu, iako je upravo on postao poznat jer se obogatio trgujući vrednosnim papirima čiji su zalog bili nepovoljni hipotekarni krediti. U suštini, trebalo je da ovi papiri budu osiguranje za buduće nenaplative dugove: „Platili ste mali ulog, i ako je dovoljno njih prestalo da plaća svoje hipoteke, obogatili ste se“, kako je to Luis lepo objasnio. U suštini, kladili su se na recesiju, a protiv banaka i njihovih kreditnih servisa.
A vlasnici hipoteka su odustajali. (A banke, poput „Lehman Brothers“ i „Bear Stearns“ su nailazile na zid.) Hipotekarne kompanije su nudile niske „primamljive rate“ za hipoteke koje bi narasle nakon dve godine i nisu zahtevale gotovo nikakve dokaze o sposobnosti da se rata plaća. Ejsman je ovo uočio prvo kod svog osoblja. Njegova kućna pomoćnica je kupovala kuću u Kvinsu. Dadilja njegove bebe je posedovala pet kuća u Kvinsu, refinansirajući svaki od kredita narednom hipotekom. „U trenutku kada su završili, posedovali su pet kuća, tržište se urušilo i nisu mogli ništa da otplate.“ Luis piše: „Komplikovane finansijske procedure su izmišljene sa jednom jedinom svrhom ‒ da se pozajmi novac ljudima koji nikada neće moći da ga vrate... društvo sa velikim, zabrinjavajućim ekonomskim problemima se ustrojilo tako da prikrije te probleme, a oni koji su se najviše okoristili ovom prevarom su finansijski posrednici.“
Luis je izuzetno zabavan kada ima priliku da posmatra ove posrednike kao grupu. On daje veoma dobar opis konvencije u Las Vegasu, na kojoj mešetari odlaze u streljane da pucaju iz svojih „uzija“, i gde se dele po tome što „moroni i lopovi“ koji rade za plate nose odela, a oni koji rade za procente i bonuse furaju „poslovno opušteni“ stil. Čarli Ledli se vraća iz Las Vegasa 30. januara 2007. ubeđen da su „svi u finansijskom sistemu poludeli“.
Time što se toliko precizno fokusira na konkretne stvari, Luis uspeva da uputi kritiku svetu finansija u celini: zbog netransparentnosti, zbog nedovoljne uređenosti i veoma raširenog insajderskog profitiranja; zbog nespremnosti čelnika banaka da preispitaju mehanizme i rizike najprofitabilnijih sektora; i zbog sveopšteg odbijanja da se razume veza između napravljenog profita i opasne stvarnosti na kojoj je stvoren: u ovom slučaju, namerno smišljenim prekomplikovanim finansijskim „instrumentima“ i za siromašne Amerikance koji su morali da odustanu od svojih hipoteka.
Čak i sami trgovci unutar institucija nisu razumeli instrumente koje su stvorili. Da citiramo jednog menadžera banke: „Jedno je kladiti se na crveno ili crno i znati da se kladiš na crveno ili crno. Druga stvar je kladiti se na neki vid crvenog a ne poznavati ga.“ Iako može biti utešno saznanje da ljudi koji imaju novac, moć i uticaj nisu toliko pokvareni, već su samo glupi, ipak je ovo zastrašujuća priča, vrhunski ispričana.
Autor: Dejvid Flusfeder
Izvor: telegraph.co.uk