Prikaz knjige „Kraljica“: Žena zvana dužnost

Nedavno se u Srbiji, u izdanju Lagune, pojavila knjiga „Kraljica“, savršen prelet preko sedam decenija vladavine žene koja ni za trenutak nije zaboravljala na svoju ulogu i koja je čitavog mandata, čak i u poslednjim satima života, bila posvećena ispunjenju dužnosti.

Dani nakon smrti Elizabete II obeleženi su ogromnim interesovanjem za život britanske kraljice čak i kod onih koji do tada nisu pridavali pažnju pojavi ove nesvakidašnje i dugovečne vladarke. Krenula je potera za dokumentarcima o Elizabeti, a proširilo se ionako veliko gledalište Netflixove hit serije „Kruna“.

Ni u Srbiji nije bilo drugačije, a srećom tu je štivo koje zadovoljava svačiju radoznalost i želju da se sazna sve o životu osobe koja je obeležila epohu u koju je stao i odlazak u svemir, pad komunizma, dolazak interneta... U Srbiji se u izdanju Lagune pojavila knjiga „Kraljica“ koju je napisao Metju Denison i koja je već proglašena najboljom biografijom Elizabete II. Daily Telegraph je o ovoj knjizi napisao: „Ako želite brz, lucidan, dobro organizovan prelet kroz kraljičinih sedam decenija na prestolu, ne možete naći ništa bolje.“

U knjizi od preko pet stotina strana sadržane su najzanimljivije epizode, ali nikako to nije običan tajm-lajn. U isečcima koje prenosimo obuhvaćen je tek delić života koji je sadržao i velike porodične drame, uspehe, poljuljano poverenje u monarhiju... Ogromna popularnost kraljice i njena najbitnija osobina – posveta dužnosti i ulozi koju ima monarh. A to negde na početku knjige objašnjava i autor „Kraljice“ Metju Denison.

„Hajde da se složimo na samom početku da životna priča Elizabete II nije nikakva bajka. Lišena bombastičnosti minulih stoleća, retorika koja je pratila kraljevsku porodicu u Elizabetino vreme slavila je zamisao o porodici običnih ljudi na izuzetnom, vladajućem položaju. Govorimo o Elizabeti koja je 1982. rekla domaćicama u Šefildu kako i ona ima mnogo muka da joj podovi ostanu čisti; koja je 1990. zatražila od kreatora Džona Andersona da joj skrati kragnu jednog kaputa budući da je tako majušna stasom; koja je u jednom trenutku kad je zla sreća pratila kraljevsku porodicu zamolila medije i javnost da imaju milosrđa, a 2000. rekla gledaocima svog božićnog obraćanja naciji da su ’okviri unutar kojih se trudim da vodim svoj život’ dostupni milionskim masama, jer to su okviri Hristovih učenja.“

Ipak bilo je raznih viđenja monarhije. Od onih koji su voleli njenu nedodirljivost do onih koji su gledali kraljevsku porodicu kao „soj povlašćenih ljudi“. Metju Denison citira urednicu Riding ivning posta koja u februaru 1991. iznosi svoju verziju nivelacije percepcije kraljice. „Ne želimo da kraljica bude jedna od nas ali želimo da bude sa nama.“ U nastavku Denison navodi da je sedam decenija, uprkos nasrtljivosti medija koja je dosegla razmere bez presedana u istoriji kraljevske porodice, Elizabeta II uspevala da održi ravnotežu između zahteva za pristupačnošću i odstojanjem, pružajući ruku u beloj rukavici da pozdravi svoj narod.

Postoji jedna jasna crta ličnosti kraljice Elizabete II – a to se može sažeti u rečenici da je služenje narodu uvek bio njen prioritet. Neko bi rekao sa strane da je to možda floskula, ili patetično preslikavanje „pravila dužnosti monarha“. Ali ne, oni poslednji sati ili sam poslednji dan na dužnosti kraljice Elizabete II govori upravo o tome. Ta poslednja epizoda u kojoj prima novu premijerku Liz Tras. Na nekoliko sati od smrti, ona dolazi da „obavi svoju dužnost“. I ostaje u tom shvatanju svoje uloge do kraja. I to je sasvim jasno iz ove knjige Metjua Denisona, iz tog niza epizoda iz kraljičine biografije. I to je bio njen prioritet.

„Bilo je to nešto neverovatno“, prisećala se njena sestra od tetke Margaret Rouds 2015. godine, „zamisliti ceo život pred sobom, život u kome ne sledite svoje odluke, u kome tačno znate šta ćete raditi svakog dana u nedelji mesecima unapred i sva spontanost je nepovratno nestala.“

Jedno od zanimljivijih poglavlja je svakako ono koje se odnosi na sadašnjeg kralja Čarlsa III, tačnije na njegovo odrastanje.

„Odluka da se u jesen 1957. godine Čarls pošalje u Čim, a posle toga u Gordonstoun bila je Filipova; on sam je pohađao obe te škole, s izvanrednim uspehom. Razlika u temperamentu, za koju će Filip kasnije reći da je razlika između pragmatične i romantične naravi, bila je u korenu izvesne zategnutosti u odnosima između oca i sina, mada se Čarls bez obzira na to divio Filipu, koji je umeo da izazove strah, pa i da ga prisili da se povinuje njegovoj volji. Primoravši Čarlsa da u školovanju ide njegovim stopama, Filip mu je, izgleda, zajemčio neprijatnosti. Nesklona sukobima i nespremna da osporava muževljev autoritet na ovom polju, Elizabeta nije bila delotvoran posrednik. Filipova čelična otpornost bila je jedan od plodova njegovog emotivno jalovog detinjstva i dugih razdvajanja od međusobno otuđenih roditelja; Elizabeta je, baš kao i Čarls, bila nemoćna da mu se suprotstavi. Gotovo od samog Čarlsovog rođenja novine su izveštavale o nadama njegovog oca da će princ odrasti u muževnog muškarca, čvrstog, energičnog i sposobnog. Umesto toga je sin koji ga je u početku viđao toliko retko bio stidljiv, osetljiv i ranjivo uljudan, fizički nespretan, pomalo bucmast.“

Za razliku od mladog Čarlsa, njegova sestra Ana bila je neustrašiva, preduzimljiva i okretna, na uživanje svom ocu. U knjizi „Kraljica“ autor tvrdi da bi Čarlsova sestra svakako uživala u Čimu i Gordonstounu mada su obe škole bile za dečake. Čarls nije bio spreman za spartanske uslove školovanja i bio je nesrećan, što nije ni krio od roditelja, ali njegovog oca to nije nateralo na preispitivanje svoje odluke.

„Čarls počinje da strepi od povratka u školu“, pisala je Elizabeta, koja se sama nikada nije školovala izvan kuće, patila za kućom, trpela siledžijstvo vršnjaka u školi, pa čak ni spavala u istom šatoru s drugim morskim izvidnicama ili u spavaonicama s drugim polaznicama obuke za Pomoćnu teritorijalnu službu.

Ali Elizabetin muž je bio uverenja da deca koja se školuju kod kuće postaju razmažena, tako da kraljičini predlozi za makar školovanje u Itonu nisu omekšali „čeličnog princa“ koji je bio uveren da će školovanje u istim školama koje je on prošao stvoriti od njihovog prvenca ozbiljnog prestolonaslednika. Čarls je završio Gordonstoun i sigurno se vratio sa nekoliko kilograma „čelika“ više na sebi. Jasnije, očvrsnuo je pa je jedan plemić iz užeg kruga tokom jednog ručka zapazio da više nema potreba za čeličenjem.

Ali to je, da ponovimo, bio taj „kod“ kako Filipa, tako i same kraljice. To je značilo da je dužnost iznad svega. Obavljati dužnost uprkos preprekama. Pa bilo to školovanje u spartanskim uslovima, bilo brak koji je izdisao pre roka.

Kada je postalo jasno da škripi u braku Čarlsa i Ledi Dajane, princ Filip će reći u jednom momentu Dajani da prestane da misli o sebi kao narodnoj princezi, već da misli o dužnosti i ulozi prema narodu. To će biti stalni pratilac života ovog para, a naročito Elizabete II koja je do poslednjeg dana bila u službi krune i njenih zahteva.

Kraljica Elizabeta II nije imala prava da se meša u politički život Velike Britanije, ali jeste imala svoja mišljenja i odnose sa britanskim premijerima. U knjizi su nabrojane zanimljive epizode tih relacija Bakingem–Dauning strit.

„Harold Vilson je bio prvi Elizabetin premijer koji joj je po godinama bio isuviše blizak da bi igrao ulogu starijeg državnika ili galantnog viteza. Umesto toga je dozvolio sebi da se zaljubi u ideju o Elizabeti; s vremenom će njegovo osoblje početi da se brine zbog razmera te njegove očaranosti. Elizabeta nije obznanjivala svoju reakciju na Vilsonovu pobedu na izborima. Poraz četrnaestog erla Houma protiv čoveka koga je zvao ’četrnaesti gospodin Vilson’ bio je obeležje izmenjenog raspoloženja u zemlji.“

Metju Denison piše u knjizi da su i Elizabeta i njena majka bile svesne važnosti uspostavljanja odličnog radnog odnosa sa novim laburističkim premijerom. I tu se desio veliki obrt. A možda i nije jer su neke od partijskih kolega novog premijera videle Vilsona kao „laburistu, ali dosta konzervativnog“. O tome Denison piše:

„Na iznenađenje Elizabetinih dvorana, Vilson je na svoj prvi zvanični sastanak u Bakingemskoj palati došao predvodeći falangu svoje rodbine. Kraljica ga je primila nasamo. Propitivala ga je o pojedinostima koje su se ticale projekta za naselje Milton Kinz i zatekla ga je nespremnog. Pomalo posramljen, ustanovio je da je tačna bila procena njegovog prethodnika da je ’kraljica... uvek obaveštena o najnovijim zbivanjima i potpuno upućena u sve potankosti svakodnevnih nacionalnih i međunarodnih problema’, i budući da je bio voljan da prizna i ispravi svoje greške, premijer i vladarka su ubrzo uspostavili opušteno, pa čak i blisko razumevanje.“

I ovde se vidi ta prilagodljivost koja je krasila kraljičinu prirodu i ceo period vladavine. Odnos kraljice i laburističkog premijera postajao je sve dublji i prisniji.

„Svest o jazu koji ih je razdvajao pojačavala je radoznalost koju su oboje osećali. Vilson je bio predstavnik klase o kojoj Elizabeta nije znala gotovo ništa. Skromnog porekla, ponosan na svoj provincijalizam i školovan zahvaljujući stipendiji, ali tradicionalista kao i Elizabeta kad je reč o ceremonijalnosti i starinskom patriotizmu.“

Uskoro će oduševljenje samog Vilsona „preći i na neke od ostalih laburističkih ministara“, pa će jedan kolumnista zapaziti da što su bliže kraljici, socijalisti postaju monarhisti. Toga je bila svesna i sama Elizabeta II.

Edvard Hit, koji je zamenio Vilsona, dolazio je iz Konzervativne partije i nije uspostavio toliko prisan odnos sa Elizabetom kao Vilson. Ipak i on je bio „razoružan“ pojavom, bolje rečeno prirodom kraljice.

„Među njima, međutim, nije bilo onih prijatnih, pričljivih razgovora u kakvima je Elizabeta uživala s Vilsonom ili s Čerčilom, niti rasprava o širokom spektru tema kao s Makmilanom, iako je sad već veoma iskusna kraljica brzo uspostavila međusobno poverenje, a Hit, koji nije bio oženjen, cenio je mogućnost da rastereti dušu za vreme tih krajnje poverljivih sastanaka. Otkrio je pune razmere Elizabetine nepristrasnosti, primećujući da ona nikada ne iskazuje protivljenje vladinoj politici: njen metod je bio da ga ispituje o vrednostima određene odluke, a da pritom ne daje nikakve naznake o vlastitim gledištima.“

Ako su odnosi sa Čerčilom i Vilsonom bili srdačni, onda je odnos kraljice Elizabete II i premijerke Margaret Tačer bio daleko od toga.

„Šestorica od sedmorice pređašnjih premijera ulivala su malo vedrijeg duha poštovanju prema Elizabeti kao vladarki zaštitničkom galantnošću ili ponekim tračkom humora. Premijerka Tačer, prema sopstvenim rečima, ’obična, čestita provincijalka’, nije posedovala Elizabetin opori smisao za šalu, a između dve žene nije bilo mesta za galantnost. Pretpostavke da se Elizabeti i nije dopadala sklonost Tačerove da joj drži lekcije možda su i bile tačne; manje je verovatno da je kraljici smetalo, kao što se ponekad tvrdilo, što joj premijerka za vreme sastanaka sedi na ivici stolice ili to što sipa rečenice bez zastanka, sužavajući mogućnost da bude prekinuta, budući da je Elizabeta bila sklonija da sluša nego da govori kao što će kasnije objasniti: ’Čovek je svojevrsni sunđer.’“

U knjizi Metjua Denisona nalazimo na zanimljivu epizodu koja objašnjava odnos kraljice i premijerke.

U leto 1985. buduća baronica Trampington prenela je Elizabetin komentar o audijencijama u koje prima gospođu Tačer:

„Ostaje predugo i priča previše. Predugo je živela među muškarcima.“ Prenesen iz druge ruke Elizabetin komentar je razdvojen od intonacije koja bi sasvim jasno stavljala do znanja šta ga je podstaklo: opori humor, ogorčenje ili začuđenost. S obzirom na čvrstinu premijerkinog stava o njihovom uzajamnom položaju, samo je Elizabeta mogla da premosti jaz među njima, ali uglavnom to nije postizala. Na izvesnom nivou, bila je to nova verzija priče o princezi i devojčicama evakuisanim iz Glazgova u Krejgauanu. U autobiografiji Margaret Tačer Elizabeta se gotovo i ne spominje. Dve žene su se jedna prema drugoj ponašale dosledno korektno. Premijerka je poštovala svoju vladarku, ali očigledno u privatnim prostorima svoje mašte nije odstupala pred njom.

„Ujedinjavao ih je patriotizam: i vladarka i premijerka su žudele za obnovom britanskog bogatstva kod kuće i prestiža u inostranstvu, a naročiti patriotizam premijerke Tačer, onaj engleski nacionalizam o kome je govorio Piter Šor, doprineće istaknutosti vladarkine porodice za sve vreme premijerskog mandata Tačerove.“

Margaret Tačer je simbolizovala neku drugačiju Britaniju iako je dolazila iz partije koja je imala u nazovu „konzervativna“.

O tome piše i sam Denison u svojoj knjizi o kraljici Elizabeti II.

„Margaret Tačer je imala nameru da Britaniju koja je posrtala istrgne iz kandži sindikata i protraćenog državnog budžeta. Iako će njeno vlastito držanje s vremenom postajati sve kraljevskije, premijerka nije imala poverenja u starinski establišment na čijem se vrhu nalazila Elizabeta, podjednako kao što nije ni volela socijalistički kolektivizam; divila se prodornoj energičnosti kao što je bila njena vlastita. Privatno preduzetništvo i vredan rad nalazili su se u srcu njene filozofije, a trvenja i sukobi bili su sredina koja joj je najviše pogodovala, za razliku od Elizabete, koja ih se grozila.“

Središte Elizabetinih napora bila je jedinstvena zemlja, nastrojena građanski i dobrosusedski; Elizabetina gledišta bila su konzervativna, a njena privrženost statusu kvo sasvim shvatljiva.

„Njen je interes da se sve kreće kao i do sada, da se neguje trpeljivost, lepi maniri, hrišćansko ponašanje, ispravnost“, zaključio je jedan premijerkin asistent. Radikalizam i nesavitljivost gospođe Tačer samo će još pogoršati rascepe unutar ionako već razjedinjene nacije.

Negde u mandatu Margaret Tačer desio se incident koji je bio okarakterisan kao ugrožavanje bezbednosti kraljice ali koji nije imao nikakve veze sa britanskom premijerkom. Ta epizoda opisana je u knjizi na sledeći način.

„U leto 1982. koje su obeležili teroristički napadi, kada je Irska republikanska armija za dve nedelje napala vojnike u centralnom Londonu, događaj će izazvati primedbe da je stanje bezbednosti vladarske porodice preraslo u nacionalnu krizu. Majkl Fagan je bio nezaposlen, bez čvrstih korena, očajan pošto ga je ostavila žena, starinska slika i prilika propalice, zapušten i bez prebijene pare. Fagan je provalio u Bakingemsku palatu, uzveravši se preko baštenskog zida bez ikakvog jačeg razloga osim što je znao da može, budući da je to već jednom uradio i prošao neopažen. Njegovo svedočenje o vlastitim postupcima rano tog julskog jutra menjalo se s vremenom, kad god bi se na godišnjicu njegovog drskog upada nakratko obnovilo zanimanje novina za njega. Jednom je rekao da je nameravao da pronađe Elizabetinu sobu, jednom da je tamo dospeo slučajno. Šta god od to dvoje bilo istina, našao se uz Elizabetin krevet, jedne ruke krvave pošto se posekao na razbijenu pepeljaru. Kraljica je uzalud pokušala da dozove pomoć, ni na dugme za alarm ni na dvorski interfon niko nije odgovarao, Filip je vrlo rano otputovao na ispunjenje neke obaveze izvan Londona. Napetost je malo popustila kada je upala Elizabetina sobarica, kojoj je u zaprepašćenju izletelo: ’Tako mi svega, gospođo, šta će ovaj ovde?’ Zatim su, sa zakašnjenjem, kraljici u pomoć pritekli jedan sluga, a onda i policajci.

Fagan po svemu sudeći nije nameravao da nanese Elizabeti nikakvo zlo. Po tome kako je opisivao njenu spavaćicu i ’bose nožice’ reklo bi se da je bio zanesen njom. Elizabeta je poricala da se uplašila. Nekoliko sati kasnije pristupila je jednoj ceremoniji kao što je i bilo planirano. Nema ipak sumnje da je bila potresena. Posle više godina Fagan će tvrditi da njihov susret nije potrajao duže od nekoliko sekundi; izveštaji su se u to vreme slagali da je vladarka provela sama s provalnikom možda čak i deset minuta. Uvek trezvena, Elizabeta je cenila svoju privatnost, ali nikada ranije nije imala osnova da posumnja da bi mogla da bude ugrožena kada ostane sama. Posle pucnjeva Markusa Serdženta i Mauntbatenovog ubistva, Faganova provala bila je istinski uznemirujuća.“

U knjizi „Kraljica“ pobrojane su gotovo sve bitne epizode života Elizabete II, ali su date analize njene vladavine. To nije puki biografski sled već osvetljavanje karaktera žene koja je obeležila epohu. U knjizi ima toliko impresivnih epizoda kao što je ova koja govori o ženi koja je do poslednjih sati života stavljala dužnost prema monarhiji na prvo mesto.

„Svedočanstva o porodičnom skladu prožimala su opsežne proslave Elizabetinog osamdesetog rođendana, koje su počele već početkom proleća. Na ručku u Gradskoj kući Elizabeta je uz Filipa zahvalila i Čarlsu za ’svu podršku koju mi pružaju svakoga dana’, dok je Čarls u televizijskom nastupu odao počast majci slaveći njenu ’izuzetnu postojanost i snagu’, i to što je ’uvek svima ulivala sigurnost ostajući smirena i spremna da pruži oslonac, pružajući mnogima uzor služenja narodu i predanosti dužnosti u jednom svetu punom ponekad neshvatljivih i dezorijentišućih promena’.“

Rođendanska pesma Endrua Mošna, o kojoj je Mošn prethodno porazgovarao s Elizabetom i Čarlsom, sadržala je sličnu notu.

Elizabeta je izabrala svoju vršnjakinju osamdesetogodišnjakinju Džejn Baun, čija je karijera, baš kao i kraljičina, započela krajem pete decenije 20. veka, da snimi zvanične rođendanske fotografije: dobronamerne, prijatne, spokojne slike, bez imalo zloćudnosti kakva se osećala u Frojdovom portretu. Proslava je okončana okasnelom rođendanskom večerom u Ricu u decembru, na koju je Elizabeta pozvala ne samo svoje dvorske dame nego i dvorske dame Margarete i kraljice majke, obraćajući po običaju pažnju na zasluge iz prošlosti. Pre toga je bila domaćica na ručku za devedeset devetoro Britanaca rođenih na isti dan kad i ona. U pozdravnom govoru obratila im se kao svojim „jednojajčanim blizancima“. Kad su joj blizanci Kit i Džek Herst poželeli da poživi koliko i njena majka, odgovorila je, neočekivano: „Zar zaista želite da živite toliko dugo?“

Elizabeta je očekivala da će umreti, sudeći po pismima koja je u oktobru poslala članovima Državnog saveta, podsećajući ih da se „po smrti suverena Prestolonaslednički savet sastaje u roku od dvadeset četiri sata da bi proglasio novog suverena“.

Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik