Prikaz knjige „Kašika koja nestaje“ Sema Kina

Dešava se da naletimo na knjigu koja nas zadivi, a ja sam upravo pročitao jednu baš takvu – „Kašika koja nestaje“ Sema Kina. Ovaj mali nestaško od knjige je prepun zanimljivih grudvica znanja i trivijalnosti o periodnom sistemu i elemenatima koje sadrži. Zapravo, pun naslov ove knjige je „Kašika koja nestaje i druge istinite priče o ludilu, ljubavi i istoriji sveta ispričane zahvaljujući periodnom sistemu elemenata“.

Iskren da budem, u poslednje vreme sam mnogo više čitao knjige o fizici nego o hemiji, ali moram naglasiti da mi je ovo delo otvorilo oči i naučilo me mnogim stvarima koje ili nisam ni znao ili sam zaboravio (kako godine prolaze, ova druga opcija deluje kao sve logičnija).

Jedan jednostavan primer – potpuno sam svestan da atomi imaju spoljni omotač ispunjen elektronima, kao i da prvi omotač može sadržati dva elektrona, drugi osam, treći opet osam i tako dalje (ne vičite na mene, uprostio sam stvari kako bi objašnjavanje bilo što kraće). Takođe sam znao da postoji jednostavna kovalentna veza u kojoj dva atoma dele međusobno jedan elektron iz spoljnog omotača – poput atoma vodonika (2H) koji imaju po jedan elektron i tako formiraju molekul vodonika (H2) razmenjujući elektrone toliko brzo da deluje da imaju po dva elektrona u svojim omotačima.

Međutim, potpuno sam zaboravio na jonsku vezu u kojoj jedan atom kome nedostaje elektron u spoljnom omotaču uzima elektron drugog atoma (ponovo, prikazujem samo najjednostavniji slučaj). Tako nastaju dva jona – jedan pozitivno, drugi negativno naelektrisan – koji se drže jedan do drugog, a rezultat su jedinjenja poput NaCl (natrijum hlorid, poznatiji kao obična kuhinjska so).

A tu su i stvari za koje nikada nisam čuo poput superkiseline sa pH vrednošću -31 koja je otkrivena tokom sedamdesetih. Autor kaže: „Ta superkiselina je 1031 puta jača od želučane kiseline i razješće staklo podjednako nemilosrdno kao voda papir.“

Odjednom ona scena iz prvog „Osmog putnika“ u kojoj pljuvačka vanzemaljca topi delove svemirskog broda ne deluje toliko nemoguće. Ali u čemu onda čuvati takvu zver (kiselinu, ne vanzemaljca)? Žao mi je, moraćete da pročitate knjigu da biste dobili odgovor.

Ali ima toga još. Mislio sam da kako se atomi povećavaju i dodaje se sve više i više elektrona, tako su i elektroni iz spoljnog omotača slobodniji za reakcije sa drugim elementima. Ali izgleda da prelazni metali mogu da sakriju ove elektrone ispod drugih slojeva što dovodi do kontraintuitivnih hemijskih reakcija, da tako kažemo.

Ili na primer „magično jezgro“? Ovo me je potpuno iznenadilo – nikada za to nisam čuo ranije. Ispostavlja se da je fizičarka Marija Gepert, koja je rođena u Nemačkoj 1906. godine, dokazala da protoni i neutroni koji čine jezgro atoma takođe imaju energetske omotače poput elektrona i da ispunjavanje tih omotača dovodi do stabilnosti čime je objašnjeno zašto su neki atomi stabilniji od drugih (ne mogu da verujem da mi to niko nije rekao u školi ili na fakultetu).

A jeste li ikada čuli da smo do sada otkrili da postoji 12 ili 15 različitih vrsta leda (znate, ona stvar koja se dobija zamrzavanjem vode)? Izgleda da je moguće proizvesti različite vrste leda koristeći različite temperature i pritiske. U knjizi nam autor govori o vrsti nazvanoj „Led X“ koja nastaje pod veoma visokim pritiskom i ne topi se do temperature od 2000 stepeni celzijusa. Naravno da mi je odmah palo na pamet kako bi bilo zaista sjajno napuniti frižider takvim ledom i posmatrati iznenađenje svojih prijatelja kojima se led u piću ne otapa. Zatim sam pomislio kako nešto tu ne štima i kontaktirao odmah autora Sema kako bih ga upitao za ovo. Odgovorio je:

„Zdravo, Makse. Tvoja sumnja je opravdana: Led X se mora držati pod zaista, zaista visokim pritiskom, gotovo hiljadu puta većim od atmosferskog, ili će se pretvoriti u stari dobri obični led i otopiti. Nažalost, ipak nema igranja sa ovim u kuhinji (osim ako nemaš daleko sofisticiraniju kuhinju od mene!).“

Zatim, da li ste ikada čuli za „super atome“? To su grupe atoma (od 8 do 100 atoma jednog elementa) koje imaju neverovatnu sposobnost da oponašaju jedan atom nekog drugog elementa. Kako Sem kaže u knjizi:

„Trinaest atoma aluminijuma grupisanih na odgovarajući način oponašaju ubitačni brom – u hemijskim reakcijama nemoguće ih je razlikovati, iako je grozd aluminijumovih atoma trinaest puta veći od jednog atoma broma i uprkos tome što aluminijum inače ni po čemu ne liči na element na čijem se gasovitom stanju zasniva otrovni suzavac. Neke druge kombinacije atoma aluminijuma mogu da oponašaju plemenite gasove, poluprovodnike, materijale od kojih se grade kosti, kao što je kalcijum, i, sve u svemu, elemente iz gotovo svih oblasti periodnog sistema.“

Hajde, znate da sada ne možete da dočekate da je pročitate, a ja sam samo dotakao površinu – sve što sam pomenuo obuhvata svega nekoliko, a ova lepotica ima 400 stranica. Suvišno je reći da će ova knjiga stajati među ponosima moje kolekcije, a nema sumnje da ću je u budućnosti konsultovati još mnogo, mnogo puta.

Izvor: eetimes.com
Prevod: Dragan Matković