Prikaz knige „Kao lopov usred bela dana: moć u doba postčovečanstva“, Slavoja Žižeka

Slavoj Žižek je danas svima poznati intelektualac, čije se svako delo objavljuje, čak i kada deluje pomalo neozbiljno. Knjiga „Kao lopov usred bela dana“ poseduje neke odlike dela koje je na brzinu sklepano za masovnu potrošnju. Na primer, Žižek se besramno odriče akademskih konvencija kopirajući, jedan za drugim, filmske sinopsise sa Vikipedije. Osim toga, tu je i poglavlje o pokretu #MeToo, koje bi imalo više smisla da je samostalno delo. Ali ako zanemarimo sve propuste, ova knjiga nudi obilje subverzivnih ideja. Upravo su te ideje, koje povezuju čitavo delo u smislu naracije, istovremeno predstavljajući političke promene za koje se suptilno zalaže, ono što ovu knjigu čini vrednom čitanja.

Argument koji autor zastupa je na prvom mestu korektiv shvatanja da je politika identiteta nespojiva sa univerzalizmom. Žižek se bavi potrebom da se izbalansira krajnje očigledna usredsređenost na posebno/partikularno, naročito izražena u savremenom radikalnom, ali i u akademskom diskursu, sa univerzalističkim aspektima moderne egzistencije. Da sumiramo Žižekov daleko složeniji argument – odnos između ove dve krajnosti je možda bolje opisati kao konstelaciju „jin i jang“, nego kao „ili-ili“. Sama knjiga se sastoji iz četiri slabo povezana poglavlja ili eseja, približno jednake dužine, uz nešto kraći uvod, i zaključak koji može da se posmatra kao zaseban esej.

Prvo poglavlje, „Poredak stvari“, bavi se globalnim kapitalizmom, odnosno, onim što ćemo, zarad sažetosti, nazvati „neprijateljem“, koga moramo dobro da upoznamo kako bismo ga uspešno porazili, što je svim poštovaocima Sun Cua dobro poznato. Postoje dva načina borbe protiv ovog neprijatelja. Prvi je sizifovski posao koji Žižek smatra potpuno uzaludnim – „nastaviti sa igranjem na kartu humanitarne brige o onima manje srećnim“, tj, o mnogim gubitnicima svetske kapitalističke ekonomije. Drugi način je posvećivanje temeljnoj reorganizaciji i „hvatanje ukoštac sa teškim zadatkom promene globalnog sistema“. Oni upućeniji znaju da se Žižek odavno zalaže za radikalno rešenje, koje je mnogo temeljnije. Postoji još jedan univerzalan aspekt savremene egzistecije koji Žižek želi da istakne: „Fenomen poput globalnog zagrevanja čini nas svesnim da, uz svu univerzalnost naših teorijskih i praktičnih aktivnosti, smo  mi na nekom bazičnom nivou samo još jedna vrsta koja nastanjuje planetu Zemlju.“ Ukratko, Žižek ističe da naše postojanje određuju dve sistemske stvarnosti, kapitalizam, s jedne strane, i planetarna rasprostranjenost, s druge. Obe su, kao preimućstvo ljudskih bića, sveprisutne, odnosno, „univerzalno“ prisutne. I obe su, kako se ispostavlja, podložne promeni. Ako bi jedna od njih trebalo da se žrtvuje da bi se spasila druga, onda je to kapitalizam, a zahvaljujući antropocenu, to više nije hipotetički scenario.

U drugom poglavlju, „Hirovi moći“, što nije ništa novo za one upoznate sa Žižekovim delom, autor kao primer koristi Lenjina i Oktobarsku revoluciju kako bi objasnio da je „Lenjin od Hegela naučio da prepozna ideju konkretne univerzalnosti i njenu primenu u politici“. Ovo je očigledno lekcija koju su današnji revnosni zagovornici politike identiteta preskočili. „Konkretna univerzalnost“ je po Žižeku razumna pozicija između dva ekstrema nominalizma – shvatanja po kom univerzalije ne postoje, s jedne, i potpuno apstraktne univerzalnosti s druge strane. „Konkretno“ podrazumeva da ne postoje dve potpuno iste situacije, budući da ne postoje „tipične situacije, sve sa čim se suočavamo su izuzeci.“ Univerzalnost leži u „totalitetu koji reguliše konkretan kontekst izuzetaka“. Dalje, prihvatanje „konkretne univerzalnosti“ ne znači da se mora odustati od posebnih identiteta u korist univerzalnih, već da su svi posebni/partikularni identiteti nužno podređeni svojoj univerzalnoj suprotnosti, poput „negacije koja podriva svaki identitet“. „Negacija“ je Hegelov pojam – koji su preuzeli i Frojd i Lakan, prema tome, Žižek je dobro upoznat sa ovim konceptom. Međutim, osnovna poruka je da iako ne treba potcenjivati ličnu partikularnost, moramo da prihvatimo da smo ipak svi izloženi određenim univerzalnim silama – na čelu sa „univerzalnim kapitalističkim sistemom“.

U trećem poglavlju, „Od identiteta ka univerzalnosti“, Žižek se bavi usponom populizma. Populizam je, kako tvrdi, jedan od simptoma „ozbiljne društvene bolesti našeg doba: Hantingtonove bolesti“. Ovu društvenu bolest koja napada savremenu svetsku politiku, Žižek je, vrlo dovitljivo nazvao po Semjuelu Hantingtonu, tvorcu poznate teze o „sukobu civilizacija“. Ova teza se, smatra Žižek, danas koristi kako bi se opravdala jedina alternativa konfliktu između civilizacija koji njena unutrašnja logika može da dozvoli, odnosno „mirna koegzistencija civilizacija“. „Civilizacija“ ovde označava nacije, a naročito velike sile, iz čega sledi da je nacionalizam ideološki izraz ovog stanovišta. Ovaj nesklad, na sreću velikih lidera poput Putina i Sija, ukazuje na kraj liberalnog internacionalizma i vladavine ljudskih prava. Prema Žižeku, „ovaj novi svetski poredak koji se pojavljuje“ i dalje dozvoljava „neometano funkcionisanje globalnog kapitalizma“, jer „nema protivrečnosti između globalizacije tržišta i stavljanja akcenta na nečiji ’način života’ u kulturološkoj sferi koju naglašava“. Nasuprot preovlađujućim nacionalističkim strujama, Evropska unija se izdvaja nudeći „jedini model transnacionalne organizacije sa autoritetom da ograniči nacionalni suverenitet i zadatkom da garantuje minimum ekoloških i socijalnih standarda“. Zbog toga je „ideja Evropske unije nešto za šta se treba boriti, uprkos jadnom stanju u kom se trenutno nalazi“.

Žižek dalje navodi da kolektivni fokus na kulturu iskrivljuje „kognitivno mapiranje eksploatisanih i marginalizovanih“, koji, umesto da se uključe u „univerzalnu borbu za emancipaciju“, žive u strahu jedni od drugih, sa „lokalcima niže klase“ sa jedne strane i „imigrantima“ sa druge. Kada se kultura koristi da skrene pažnju populacije sa sopstvenih ekonomskih interesa, Žižek sa pravom tvrdi da prihvatanje nacionalizma nije rešenje. Porediti „uspon desničarskog i levičarskog populizma“ predstavlja „fatalnu grešku“. Čini se da Žižek želi da kaže da je „socijalizam u jednoj državi“ pogrešna strategija za suzbijanje narastajućeg populizma, budući da je reč o stvarnom globalnom problemu za koji je potrebno univerzalno rešenje. Žižek je ovde mogao da doda da podržavanje populističkih ciljeva kakav je „Bregzit“ iz perspektive levice služi samo da opravda i osnaži nacionalističku ideologiju usred globalne desničarsko-populističke kontra-revolucije. Ali, na razočaranje pisca ove recenzije, pažnja se sad usmerava na pokret #MeToo.

U četvrtom poglavlju, „Ernst Lubič, seks i indirektnost“, Žižek se upušta u, po mnogo čemu nepotrebnu, digresiju o pokretu #MeToo. Istina je da Žižek u ovom poglavlju zastupa dobrodošao i nadasve razuman kontrast u odnosu na desničarske komentatore koji su se ovim aspektom politike identiteta bavili ranije, među kojima je i  Džordan Peterson. Na primer, Žižek, zastupajući feminističke stavove, navodi da besramni postupci Harvija Vajstajna i drugih moćnih muškaraca „nisu primer lične patologije, već su izraz preovlađujuće mačo ideologije i struktura moći“ i da „ovo poslednje treba menjati“ u naporu da se zaustavi ova vrsta nasilja. Ali  kraj ovog poglavlja je još zanimljiviji, jer Žižek, osvrnuvši se na filmove „La la lend“ i „Crni panter“, obaveštava čitaoca da je u drugom zanemarena „dragocena lekcija o Malkolmu Iksu“. Naime, „da bi stekao istinsku univerzalnost, heroj mora da se odrekne sopstvenih korena“. Dalje pominje Lea Štrausa, poznatog po interpretaciji političke teorije sa skrivenim, čak ezoteričkim, porukama na umu. Da li Žižek želi da nagovesti da put ka boljem svetu počinje od napuštanja naših duboko ukorenjenih (verskih/nacionalnih) identiteta?

Autor nastavlja u istom smislu i kroz svoj zaključni deo „Koliko još dugo možemo delovati globalno a misliti lokalno?“. Žižek navodi da „samo u specifičnoj situaciji – promeni ideološkog senzibiliteta – dolazi do shvatanja da je naša ideološka građevina nestabilna, što vodi njenoj dezintegraciji“. Dalje ističe da „na primer, iako je robovlasnički sistem očigledno bio u neskladu sa hrišćanskom moralnošću, bilo je potrebno da prođe dosta vremena pre nego što je postao nepodnošljiv za većinu“. Žižek ovde, da sumiramo, ohrabruje čitaoca da zaključi da je globalna moralnost u neskladu sa preuzimanjem onog nacionalnog identiteta koji je u osnovi desničarskog populizma. Ako je tako, onda je to najvažnija lekcija za one koji žele da slede Korbina, Sondersa i Varufakisa – ali, opet možda je i moja interpretacija pogrešna. Predlažem da, kad je reč o Žižeku, sami izvučete svoje zaključke. Uprkos svim nedostacima koje sam naveo, ova knjiga je nezaobilazno štivo za sve koji su zainteresovani za našu budućnost na planeti Zemlji.

Autor: Stefan Pedersen
Izvor: marxandphilosophy.org.uk
Prevod: Maja Horvat