Osim saznanja da su svi koje volim i poznajem, a i većina drugih ljudi, još uvek zdravo i dobro, u okolnostima koje su nas zadesile, tešio me je i osećaj da sam prve dane izolacije provela u najboljem mogućem društvu – sa šarmantnim i ljupkim junakinjama romana „Male žene“, Luize Mej Olkot (1832–1888), jedne od najvoljenijih i najpopularnijih književnica svih vremena. Sestre Meg, Džo, Bet i Ejmi Marč su svojim vitalizmom i snagom uspevale za tren da me odvedu u svoj pomalo bajkoviti, rustični svet. I da me tamo, u svojoj kući u Novoj Engleskoj, koju neprestano ispunjavaju žagor i pesma, podsete na neke od najvažnijih stvari pored kojih sam, hvatajući korak sa hirovitim životom, najčešće nehajno promicala.
Iako junakinje romana 19. veka, devojke koje rastu i sazrevaju u dobre žene, kako glasi naslov nastavka koji je Luiza Mej Olkot napisala na molbu brojnih čitalaca samo godinu dana od izlaska romana pod kojim su oba dela danas u svetu poznata, male žene su bile i ostale mnogo više od inspiracije svojim savremenicama. Možda je to jedan od razloga što priču o sestrama Marč koje traže svoje mesto pod suncem rado čitaju i čitateljke koje bi im bile čukun-unuke. A junakinje Luize Mej Olkot zaista nije teško zavoleti, jer nisu idealne ni idealizovane, ali su čista i nežna bića koja pred nama sazrevaju, neprestano težeći neprolaznim vrednostima i istinskim vrlinama. Pri tome su mnogo sličnije današnjim čitateljkama nego što bismo mogli i da pretpostavimo, stoga ne čude mnogobrojne ekranizacije ovog klasičnog dela i činjenica da je Ema Votson, jedna od glumica iz najnovijeg filma snimljenog po delu Luize Mej Olkot, u okviru projekta Dobre knjiške vile, na različitim mestima, ostavila 2.000 primeraka ovog romana, kako bi sestre Marč upoznalo što više čitalaca širom sveta.
Najstarija od njih, Meg, isprva želi da od života dobije ono što joj nedostaje u vlastitoj osiroteloj porodici, ali njena devojačka maštanja o raskoši i lagodnosti života, ubrzo će biti zamenjena onim što je u svetu mnogo ređe – ljubavlju i odanošću. U takvim okolnostima, prvorođena od sestara stasaće u odlučnu i vrednu ženu, ravnopravnu sa svojim mužem i posvećenu majku.
Džo, vragolasta i plaha, nesklona praktičnim stvarima i kućnim poslovima, svom snagom svog nesputanog i kreativnog bića odupire se načelima patrijarhalnog društva. u kome su, kako čitamo na stranicama Luize Mej Olkot, muškarci apsolutni gospodari Zemljinog šara. Ona živi u svetu svojih književnih junaka, ali je istrajna i uporna kada za njih treba da se izbori i obezbedi porodici kakav-takav prihod.
Krotka Bet, skromna, umiljata i vredna, dobri kućni duh, samo je naizgled u senci svojih sestara. Njeno milosrđe, spremnost da se odrekne svega i da svoje odricanje ne doživi kao žrtvu, želja da uteši i razume bujne prirode, živo utiče na atmosferu u čitavoj porodici. Njena sudbina umnogome će izmeniti tok života u domu Marčovih, ali će i presudno uticati da se nerealne, pa i sebične ambicije sestara preobraze u plemenita i alturistička nastojanja koja će podstaći mlade žene na važne poduhvate.
Najmlađa Ejmi se dugo bori sa samom sobom i nastoji da razveže svoj zavežljaj nevaljalstva, oslobodi se detinjastih ideala i svega onoga što unižava ženu kao ličnost, trudeći se da i sama očuva neprocenjivo vredan duh zajedništva koji porodicu Marč spasava i u najtežim vremenima.
Gde god bile, svim sestrama Marč, dom je istinsko utočište u kome ih čeka ohrabrenje i podrška. Roditelji, prvenstveno majka koja je u teškim vremenima stub porodice i snažna, ali nenametljiva potpora u svakom trenutku njihovog odrastanja, pružaju svojim pametnim i lepim kćerima, pomalo neočekivanu slobodu i mogućnost izbora u pogledu ličnih afiniteta, ali i životnih odluka.
Stoga su razumevanje, istinsko saosećanje i duboka ljubav koje porodicu drže na okupu skoro neprobojna zaštita od zla, štit od sveta u kome se ratuje, gladuje i strada. Svakog čitaoca koji provede vreme smešeći se, plešući, drhteći i voleći sa njima, sestre Marč ispraćaju iz svog sveta sa istinskim blagoslovom – osnaženom verom u svemoć ljubavi i vrline, onim što smo mi, ljudi 21. veka olako zaboravili. One nas nenametljivo a snažno podsećaju na sve ono o čemu nam ovih dana nešto važno pokušava da kaže i sam život.
Autor: Olivera Nedeljković