Priča jedne mame koja je počela da čita književnost za mlade tek kad je postala roditelj

Nikada nisam čitala tinejdž literaturu. Ni kada je moja mama radila kao bibliotekarka. Čak ni kada sam ja bila tinejdžerka. Naročito ne kada sam bila tinejdžerka. Kada bih primetila žuti ili crveni stiker na rikni knjige koju bibliotekari preporučuju, prevrnula bih očima i napravila onaj zvuk po kome su čuveni svi trinaestogodišnjaci. Onda bih pregledala tu knjigu staru hiljadu godina.

Nisam želela da čitam o tinejdžerima jer sam mrzela što sam i sama tinejdžer.

Sada sam, u kasnim tridesetim, roditelj, i napokon čitam književnost za mlade (YA). To mi pomaže – više nego bilo koji drugi žanr – da se prisetim kako je to biti dete. Štaviše, čitanje književnosti za mlade mi pomaže da savladam sopstvenu anksioznost koja se javlja zbog roditeljstva.

Priznajem da sam baš jadna odrasla osoba

Pre nego što se rodio moj sin, o sebi sam razmišljala kao o ozbiljnoj odrasloj osobi koja ima srce deteta. Ali pošto trenutno živim sa detetom, moj sin me na dnevnoj osnovi podseća da ja to nisam.

Potreba da moj trogodišnji sin bude živ i zdrav, i većinu vremena čist, učinila je da mi u životu nedostaje zabave više nego ikad. Sada imam pravila koja stalno moram da ponavljam. A sve što neprekidno ponavljate, vremenom postane deo vaše ličnosti.

Ja sam sada živo otelotvorenje tih pravila. Ja sam svetica „Ne pipaj peć‟. Ja sam avatar „Drži me za ruku na parkingu‟. Ja sam boginja „Sklanjaj se odatle‟.

Pravila su smišljena da bi on bio bezbedan, ali su mene učinila dosadnom, odgovornom ženom. Nikada nisam bila dalje od deteta u sebi nego sada. Ne bih izdržala ni jedan jedini dan u Nedođiji.

Nerado priznajem, ali tinejdž literatura pomaže. Ove knjige me možda i više podsećaju na to kako deca razmišljaju nego baš dečje knjige (koje su napisali odrasli ljudi koji imaju malu decu). I to ne samo kako razmišljaju moja deca, nego većina dece, različitog uzrasta. A najvažnije od svega je što me podsećaju kako sam nekad razmišljala, što mi mnogo znači.

Šta deca žele

Možemo li za trenutak da razgovaramo o preteranom roditeljstvu? Ovo će vas sigurno vratiti u mladalačke godine. Preterivanje u roditeljstvu je pravi problem, baš kao i opsednutost društva njime. Navodno osuđujemo takav način vaspitavanja, dok istovremeno zahtevamo da rodtelji sve vreme lebde nad glavama dece ili će u suprotnom biti uhapšeni.

Roditelji su, od trenutka kada uključe bebi monitor, podešeni da špijuniraju svoju decu. Malo je tu ičeg dobrog – normalno je da brinemo za svoju decu i ima mnogo toga zbog čega se brinemo – ali to lebdenje nad njihovim glavama postaje opasnost sama po sebi.

Uprkos činjenici da su moja najlepša sećanja na detinjstvo ona u kojima nema udela mojih roditelja, borim se sa potrebom da se stalno namećem svom detetu. Čak se više brinem zbog stvari koje će mu se desiti u budućnosti, kada će on biti stariji i sposobniji da sam donosi odluke.

Tinejdž književnost je predstava o vremenu kada deca počinju da tragaju za odgovorima o životu, ona je snažan protivotrov brigama.

Junaci ovih knjiga greše. Prave loše izbore, i dešavaju im se loše stvari, ali su dovoljno pametni i dovoljno dobri i hrabri da učine pravu stvar, tešku stvar, i to onda kada je najvažnije. Sve to čine bez nadzora roditelja i, još češće, uprkos roditeljima.

Ove knjige me podsećaju na to da deca žude da istražuju. Opasnost je realnost, i naša dužnost kao roditelja je da zaštitimo svoju decu, ali ne previše.

Hoću da kažem da mi je savršeno jasno da moje dete nije Hermiona koja se brine i spasava sve u Hogvortsu tokom svake školske godine i da pritom ni malo ne popusti sa ocenama, a sve to bez nadzora roditelja, a da jeste, možda bih bila u stanju da dozvolim svom detetu da se igra na toboganu a da mu nisam sve vreme ispred nosa.

Roditelji koji se poistovećuju sa mladima su sjajan primer za ono što ne treba raditi

Najmanje polovina roditelja, prema mišljenju mladih, grozna su živa bića. Čitavi serijali knjiga puni su likova odraslih osoba od koji su neki zli, neki dobri, a neki prosto ne mogu da izađu na kraj sa decom. Čak i one odrasle osobe koje su „kul‟ i koje znaju kroz šta sve deca prolaze, prave greške i ne uspeva im da budu uzor svojoj deci. Ti beznadežni roditelji samo pokušavaju da daju pouku svojim potomcima.

Tinejdž književnost prikazuje mlade ljude koji treba da budu uzori svojim čitaocima, i odrasle koji greše na najbolji mogući način. To ima veliku vrednost za decu, ali i za roditelje.

Mi, roditelji, ponekad se trudimo da svojoj deci budemo sve (što ne možemo i ne treba da budemo), da budemo savršenI (što je nemoguće), ali, najzad, trebalo bi da se setimo da smo mi samo ljudi.

Utešno je znati, iako čudno, da ću verovatno razočarati svoje dete na neki način dok ne odraste. Jedino što kao roditelj mogu da uradim jeste da ga što bolje naučim kako da donosi mudre, dobre i hrabre odluke kada sutra ode u avanture u kojima mene neće biti.
 
Autor: A. Dž. O’Konel
Izvor: bookriot.com