„Pre vremena čuda“: Priče inspirisane Pekićem

Borislav Pekić je najverovatnije naš najbolji najskrajnutiji književnik. Stvarnost i javnost su, nemajući kud, samo tolerisali njegovo postojanje. Verujem da razlog ovom fenomenu ne bi trebalo tražiti u Pekićevom političkom angažovanju u Demokratskoj stranci čije su programski ciljevi demokratizacije zemlje i dekonstrukcije i promene sistema i za njegovog života, a i dan-danas, u dubokoj opoziciji. Svetislavu Basari, na primer, ni angažovanje u Demohrišćanskoj stranci Srbije, a ni podrška LDP-u nisu ugrozili položaj u književnom svetu. Pekić je jednostavno bio previše levo za desničarski korpus, a previše desno za levičare. U svojoj otvorenosti, razumu, trpeljivosti i toleranciji uvek je bio nekako između ova dva ekstrema, mudro odbijajući da se potpuno prikloni jednom.

Ovaj fenomen je imao i jednu dobru stranu. Od Pekića nije stvarana pop zvezda književnosti, nije imao oreol pisca-svetitelja, neprikosnovenog i jedinog, dobio titulu Oca srpske književnosti… Takva vrsta slave i prepoznatljivosti ume i da odbije određen deo publike, a duboko verujem da su ljudi kojima prija Pekićevo stvaralaštvo upravo takvi. Oni koji odbijaju, koji osećaju dozu stida, da poštuju i da se priklone nečemu o čemu se toliko piše i govori da je vremenom postalo izlizano, ofucano i vulgarizovano do krajnjih granica.

Sabranog Pekića nikada niste mogli da nađete na svakoj trafici za 999 dinara kao što su neki drugi pisci imali tu „sreću“. Pekić je, tako, ostao samo naš. Intimni prijatelj u kome uživamo u našim samoćama.

Izdavačka kuća Laguna ima običaj da na značajne godišnjice velikih pisaca objavljuje zbornike u kojima se nalaze priče odabranih domaćih pisaca posvećene životu naših velikana. Ove godine, kada se obeležava devedeseta godišnjica od rođenja Borislava Pekića, u okviru edicije Talasi objavljena je zbirka „Pre vremena čuda“ koja sadrži priče inspirisane Pekićem. Zbirku je priredio Vule Žurić, a izbor autora je šarenolik.

Zbirku otvara sećanje Filipa Davida na londonske susrete sa Pekićem. David na najbolji mogući način oživljava Pekića koji u svom vrtu, sa okačenim magnetofonom oko vrata u koje izgovara ideje za romane, gaji i neguje biljke.

Nakon ovakvog uvoda sledi priča Taština nad taštinama u kojoj Ljubica Arsić „organizuje“ slučajni susret dva slavna pisca (Pekića i Borhesa) u Hajd parku gde, na ivici klizališta, vode zanimljiv razgovor.

Vuk Čikara je veterinar koji obožava svog sina Borislava, suprugu Ivanu, životinje koje leči i sve ljude. Međutim, kada su stare ili previše bolesne da bi normalno živele, neke životinja valja uspavati. To je humani odgovor na njihove patnje. Inspektor Rakić smatra da je Vuk Čikara umešan u nešto mnogo strašnije. Šta je u pitanju otkriće priča Vuk Čikara Miloša K. Ilića. Ova priča je jedna od najboljih u zbirci, a Miloš K. Ilić je ponovo dokazao da je sigurno naš najveći majstor kratke forme.

U priči Ima li koga Jovica Aćin „pomaže“ Pekiću da napiše nešto o Makijaveliju. Ovde, zapravo, Aćin piše nešto o Makijaveliju i priča nema nikakve veze sa Pekićem. Ali, eto. Urednička se ne poriče. Što ne ostavlja gorak utisak da je ovo „odrađivanje“ tezge i svojevrsno „varanje“ na pismenom zadatku. Svaka antologija ima neku ovakvu crnu, zalutalu, ovcu, kukavičije jaje, tako da je i ovde dopušten ovakav slučaj. Dobro je što je samo jedan.

Pauzu između dva semestra na Filološkom fakultetu sredovečni profesor Arsenije Glišić je iskoristio da završi pisanje predgovora za najnovije izdanje Pekićevog romana „Besnilo“. Dok je profesor bio zatvoren u svom stanu i radio svet je počeo da se menja i da sve više liči na onaj iz Pekićeve knjige. Đorđe Bajić u svojoj sjajnoj priči Besnilo 2.0 možda na najbolji način odgovara na vreme u kome je ova zbirka nastala, vreme epidemije kovida 19. Ova priča je i lepa razglednica i svojevrstan turistički vodič kroz apokaliptični Beograd.

Mihajlo Pantić nas u svojoj priči, po kojoj je i nazvana cela zbirka, vodi u svet Pekićeve knjige „Vreme čuda“. Ovde pratimo pozorišnu trupu zabavljača, podvodača i prostitutki koji su nekako uvek na marginama događaja iz Pekićevog dela. Pre vremena čuda je pisana stilom koji nas najviše podseća na Pekića, kao da je svojevrstan spin-of starijeg književnog brata.

Verica i Milenko su sasvim običan par ljubitelja teorija zavera i raznoraznih new age stvari. Čini se da su njih dvoje previše bukvalno shvatili ono što je opisano u Pekićevom romanu „Atlantida“. Kako će se njihova avantura završiti možete otkriti u izrazito duhovitoj i zabavnoj priči (sa jezivim krajem) Rtanjska sklopka Darka Tuševljakovića.

Oto Oltvanji svoju priču Nulti pacijent smešta u siti svemir u kome se dešava radnja romana „Besnilo“. Četrdeset godina nakon dešavanja koja je Pekić opisao u svom prvom žanrovskom romanu novinar Danijel Barić sleće na beogradski aerodrom. Tu mu misteriozna Valentina zatraži pomoć u istrazi oko tajanstvenog paketa koji je stigao sa aerodroma Hitrou pre nego što ga je vojska uništila. Neko je ukrao sadržinu paketa, a ko je u pitanju i da li će Barić spasiti svet možete saznati u ovoj priči.

Slobodan Vladušić nam u svojoj priči Pekić i Lohman pripoveda o tome kako je od izvesne i navodne Jane Petrović dobio mejl u kome se nalazi dokument Zapis o susretu Borislava Pekića i čoveka zvanog Lohman. Ovaj navodni susret odigrao se u jednom londonskom restoranu davne 1981. godine. Tu je Lohman ponudio Pekiću da ovaj bude učesnik „aristokratske revolucije“.

Predrag Ličina u priči Mali pas piše o susretu desetogodišnjeg dečaka i pisca koji na aerodromu Hitoru prikuplja građu za pisanje svog prvog žanrovskog romana strave i užasa. Pisac je ostao, a dečak je sa sobom poneo strah od malih pasa i nevidljivih neprijatelja.

Presedanje na frankfurtskom aerodromu bez urednih papira može da bude gore i strašnije od epidemije mutiranog virusa besnila. Još ako tom prilikom naletite na revnosne nemačke policajce sklone metafizici horor može da bude i veći. O ovome piše Igor Marojević u odličnoj priči Opšte mesto u vanrednom stanju.

Iako je Pekić rođen u Podgorici nije lako pronaći njegovu rodnu kuću. U to će se uveriti i junak priče Novi Titograd Muharema Bazdulja.

Godina je 2020. i stari gospodin Simeon Njegovan je nestao. Poštovao je mere samoizolacije, komšinica mu je donosila hranu i novine… A sada ga nema. Umesto njega tu je taj nepoznati veliki nepoznati crni pas. Komšinica zna da je nešto pogrešno u celoj priči o odluči da slučaj prijavi policiji. Kako će se sve razrešiti otkrijte u priči 2020 Vuleta Žurića.

Kada je 1948. godine uhapšen Borislav Pekić je odveden u zgradu na Obilićevom vencu. Kasnije je u toj zgradi bio Tanjug. Prilikom njegovog „gašenja“ 2015. godine u podrumu zgrade pronađeni su razni dokumenti. Među njima i nedovršeno pismo u kome je o Pekiću pisao islednik koji je vodio istragu. Vreme je da u priči Oni koji nisu bili nevini Filipa Čolovića otkrijemo drugu stranu priče koju je Pekić opisao u prvom delu knjige „Godine koje su pojeli skakavci“.

Drugu stranu priče saznajemo u i priči Će pušimo cigare… Dejana Stoiljkovića. Borislav Pekić je u periodu od 1985. do 1991. godine za Jugoslovensku sekciju BBC-ja napisao i u mikrofon izgovorio niz kolumni koje je kasnije biti objavljene kao „Sabrana pisma iz tuđine“. U ovim pismima Pekić je uveo lik Živorada, tipičnog Srbina (svojevrsnog Peru Perića), koji autoru koristi da praktično objasni neka naša ustaljena razmišljanja, stavove ili prirodu. Stoiljković je u svojoj priči dao reč drugu Živoradu.

Na ovu priču se savršeno nastavlja u priča Slike naših očeva: dva pisma iz tuđine Vesne Goldsvorti. Naime, osim druga Živorada kao tipičnog Srbina, Pekić je stvorio i gospodina Džonsa, tipičnog Engleza, koji mu je poslužio da na praktičnom primeru objasni neka tipično engleska shvatanja prirode i društva. U jednom pismu iz tuđine Pekić, na prvim opozicionim demonstracijama u Beogradu, upoznaje Živorada i Džonsa. Ovaj „sudar civilizacija“ nije prošao najbolje. Goldsvorti se dosetila da pokuša ponovo tako što će, tri decenije nakon događaja opisanih u ovom pismu iz tuđine, kroz razmenu elektronskih poruka spojiti i upoznati Živoradovu ćerku i Džonsovog sina.

Zbirka priča „Pre vremena čuda“ ima tu posebnu draž da je nastajala u vreme vanrednog stanja zbog pandemije virusa kovid-19 , tog proleća 2020. kada se Pekićevo „Besnilo“ ponovo našlo na top-listama najprodavanijih knjiga u velikim knjižarskim lancima.

Ako izuzmemo priču Jovice Aćina koja je promašila temu ovo je zaista odlična zbirka priča, autora koji su se trudili da u svom duhu „ožive“ Pekića, stvaralaca koji su dali sve od sebe da na najbolji način reprezentuju Pekićevo nasleđe. Svaka priča predstavlja mali ili veliki biser kratke forme koji nije namenjen samo ljubiteljima Pekićevog stvaralaštva već svima koji vole dobru i savremenu književnost. Priređivač Vule Žurić je odabrao sjajne i raznovrsne autore koji su, na sebi svojstven način, dali sve od sebe da odaju počast našem najboljem najskrajnutijem književniku.

Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs