Povrede i prkosi Marka Vidojkovića: Pisac, panker, pobunjenik

Marko Vidojković: pravnik, pisac, podkaster, provokator, pobunjenik, prognanik, prgavog i često prljavog izraza, pretnjama (zbog prethodnog) izlagan, praktično public enemy no. 1. Panker. Ovo poslednje možda ne spada među stavke po kojima ga najšire znaju, ali svakako je jedna od najvažnijih – takoreći konstitutivna. Pank u svojoj suštini sadrži bunt. Lajavost. Drzovitost. Usredsređenu, konciznu, brzu i svesno neprijatnu poentu. Tog se načela Marko drži od prvog književnog oglašavanja parom svojevrsnih underground coming of age romana, do još trajućih novinarskih istupanja s prstom duboko zarivenim u „svevideće“ oko sistema.

Biće uskoro tačno dve decenije: poveli su nas, sveže gimnazijalce iz unutrašnjosti, na beogradski Sajam knjiga. U (blaženom) nedostatku masovnog onlajn višeglasja, jedan od retkih izvora saznanja o ne samo muzičkim trendovima mladim „padavičarima“ bio je forum Yumetal. Upravo tu se, kao jedna od figura supkulturne scene sa paradoksalno mejnstrim potencijalom, učestalošću preporuka izdvojilo ime Marka Vidojkovića. Vođena time, kući sam sa književnog hodočašća ponela i naširoko hvaljen roman „Ples sitnih demona“, ušavši u jednu od karakterističnih faza traženja i iščitavanja svih dostupnih dela konkretnog pisca. Jer, Marko je pisao o meni i mom društvu! Bez obzira na to što se radilo o Beogradu ranih devedesetih godina, sve drugo: situacije, margina, alternativna scena, imidž, smešne i bolne strane odrastanja, bilo je naše, obrasci lako prepoznatljivi. Gotivili smo ga otkrivajući Bukovskog i Henrija Milera. Zbog naslova „Đavo je moj drug“, ćale se zabrinuo da sam upala u sektu. Onda dođu matura, odlazak na fakultet, prethodno raskid sa dečkom pankerom i prenošenje gorčine na „njegovog“ pisca, uz konstataciju da se taj Vidojković, ionako, kad-tad preraste! Samo što nije baš tako...

Kao i mi, Marko se razvijao preko naturalizma „Kandži“ i ciklusa o Bobanu Šestiću dolazeći do sve naglašenije angažovane, satirične proze, pa do (baš kao i rečeni književni junak) novinarskih voda. Drugi, mojoj malenkosti po struci i sofisticiranosti stila bliži glasnogovornik generacije, a Vidojkovićev imenjak – Marčelo, našao je identično ishodište šarolikog stvaralačkog puta: kolumnu dnevnog lista Danas.

I tu se krug stasavanja u po svemu haotičnim društvenim okolnostima nekako zatvorio. Marko Vidojković postao je još relevantniji našim odraslim bićima, jednako prkosan, ali neobuzdaniji i drskiji, shodno okružujućem kontekstu. Njegova pozicija je drastična, rizična, međutim, čudnovato ohrabrujuća. Upravo zato je knjiga „Povrede na radu“ nastala iz stvarne, duboko lične donkihotovske borbe sa opštim rasulom, koliko god ovo zvučalo frazerski – više nego pogodna trenutku koji živimo. Ona je zbir primera svih kolektivnih zamajavanja, poniženja, apsurda, ujedno podsetnik zašto ih ne smemo trpeti. Toliko crnohumorna, gorka, ironična, svađalačka, ispod psovki, pankerski karakterističnih groteske, prljavštine i šamara, čuva ozbiljnu zabrinutost ojačanu dobrim namerama.

Uvodnom rečju objašnjeni su uzroci, posledice i kriterijumi odabira pedeset kolumni sabranih u knjizi, objavljivanih između 2018. i 2023. na banjalučkom portalu Buka. Pored toga, autor neizbežno uključuje neprekinuto iskustvo stvaranja podkasta „DLZ (Dobar, loš, zao)“ u tandemu sa Nenadom Kulačinom i tekstova u Danasu, iznoseći zaključak kako je sramota za naše društvo što se ozbiljno i beskompromisno shvatanje novinarskog poziva uopšte doživljava kao hrabrost. Samokritičan (recimo, u pogledu toliko često mu spočitavanih psovki ili agresivnog tona, zapravo odraza nemoći), ali iskren i dosledan, Vidojković se bori za slobodu govora, mišljenja i kritičkog posmatranja stvarnosti. Ovi tekstovi su, kako piše, objektivan zapis o vremenu, vid političke borbe i po(r)uka budućim generacijama.

Kada priča kako je omrznuo rodni Beograd, Marko ne krije koliko se zapravo bola i privrženosti stislo unutar takvog osećanja („Miholjski pakao“, „Jecaji mrtvog grada“). Dok u parabole ili morbidne basne uvija realne i dokumentovane slučajeve manipulacije, represije, progona neistomišljenika, korupcije, izražava nadu da će se jednoga dana one čitati isključivo kao primeri prenaglašene fikcije („Horor priča: Zombiji na Tjentištu“, „Presuda“, „Običajno pravo – Srbi i žene“, „Kako je patrijarh živeo dan duže“). Lična imena vlastodržaca zaista nisu bitna, s obzirom na to da njihove figure predstavljaju tipske primere, pa je Vidojkoviću lako da sve, uključujući vlastito iskustvo unutar takvog sistema („Komšija, opet vas kolju?“), oblikuje kao vestern, distopiju, satiru ili veoma mračnu komediju („Šta ima Vijetnamac, a nema Srbijanac“) sa duhovitim primerima intertekstualnosti („Misterija ubistva u Sokolu“). Samim tim, kolumne gube jednokratnu prirodu pamfleta, prerastajući u trajnu opomenu usmerenu na fatalnost kolektivnih zabluda („Mi, Istočni Hrvati“). Od dečjih kampova i policijskih časova u kovidu, preko prekrajanja školske lektire, slučaja EPS, pretnji čitavim redakcijama nezavisnih medija, poznatih ličnosti na platnom spisku Pošte... Dok čitate, možda se i naglas zapitate: da li je moguće? Šta smo sve, kako i (zaboga!) zašto, u poplavi novih i novih uvreda, ekscesa, skandala, zaboravili?

Naročito je zanimljivo pogledati precizne datume ispod pojedinih tekstova, zastrašujuća svedočanstva nesposobnosti učenja na greškama. Marko Vidojković se trudi da nas, kako najbolje i najautentičnije ume, namerno prenaglašenim sredstvima trgne i neprestano podseća da nema nazad. Ukoliko nije tako, izgubljeni smo, sa čime naprosto ne želi da se pomiri. Stoga nastaju naslovi poput „Građani Srbije nisu između dve vatre, oni su vatra!“, sa ovakvim odlomcima: „Kad na proteste idu i oni koji su do juče bili neodlučni, koji nisu želeli da se eksponiraju, koji nisu hteli da se bave politikom, a sad idu bukvalno svi – to je požar.“ Priznajmo, bez datiranja na 28. maj 2023. lako bismo pomislili da je reč o najnovijoj kolumni.

„Povrede na radu“ pojavile su se u pravom trenutku, kada se čini da dugotrajnije i efektnije nego ikada u ovom veku nestaje strah i dolazi kraj ropstva zakonu ćutanja. Uzmite ih, zato, kao protivotrov malodušnosti, prilog istoriji sećanja (na ovim prostorima nekako uvek prekratkog), osudu povratka govoru mržnje, šovinizmu i vladavini nerazumlja. Moraće da zaboli, kao ubod zihernadlom, ali, bez toga nema otrežnjujućeg suočavanja sa istinom. Nije li to, uostalom, pank, ona neobuzdana energija naših i svih dolazećih mladosti koja budi, podseća, oslobađa? I nije li takav postignut efekat kod čitalaca jedina zapravo vredna naknada štete?
 
Autor: Isidora Đolović