Povodom romana „Pilot tramvaja“ – Anđeo uništenja

Postoji čitav koordinantni sistem u kome Jovica Aćin stvara bez obzira da li se nalazi u ulozi urednika, prevodioca ili pisca. Taj sistem se sastoji od ključnih tačaka, oslonaca na sasvim određene literarne pretke. Jedan od njih je svakako i nemački filozof, Valter Benjamin. On će u novom Aćinovom romanu, „Pilot tramvaja“, odigrati glavnu sporednu ulogu.

Koristeći tehniku priče u priči, po modelu ruskih lutki, babuški, narator pripoveda o svom putu na jug Francuske gde upoznaje čoveka koji će mu pričati o svom prijateljstvu sa izvesnim Benijem u kome nedvosmisleno čitalac prepoznaje život i lik Valtera Benjamina. Umesto konvencionalne postmodernističke tehnike pronađenog rukopisa, ovde narator pronalazi živog pripovedača metaforičnog prezimena, Miljan Klisura. Po njegovim kazivanjima će iz dana u dan nastajati rukopis koji bi trebalo da predstavlja zapravo ispovest i životni put samog Klisure kao centralni segment romana, dok je okvirna priča relativno kratka i marginalna ljubavna priča samog naratora, budućeg pisca. Kada pripovedač upozna Miljana Klisuru, on je već u poznim godinama, Srbin nastanjen u Marseju pošto je još kao dečak, prešavši u Prvom svetskom ratu Albaniju, došao u Francusku kao ratno siroče. Koliko god neobična, ali i tipična i nesumnjivo tragična bila sudbina čoveka koji je kao i mnoga srpska deca bio spasen i zbrinut u Francuskoj nakon strahota Prvog svetskog rata, ova priča se usložnjava novom pričom o liku i delu Valtera Benjamina, te vrlo brzo postaje izvesno da roman Jovice Aćina zapravo želi da ispriča nešto sasvim treće što se ne samo dodiruje, već zadire i u samu suštinu tragičnih biografija dva navedena glavna junaka, Klisure i Benjamina.

Ispočetka, dominantna je priča o poslednjim danima Valtera Benjamina koji je kao nemački Jevrejin bio prinuđen da napusti Nemačku i jedno vreme provede u Francuskoj, a potom se ubio nakon neuspelog pokušaja da se pred nadirućim fašizmom prebaci u Španiju i dalje nastavi putem svog spasenja. Mnoštvo je pritoka ovoj priči o prijateljstvu između Klisure i Benjamina, odnosno, preciznije bi bilo reći Klisurinoj opsednutosti Benjaminovom neobičnom ličnošću koju će isklesati nekoliko važnih životnih prekretnica: dolazak iz Nemačke u Pariz, interesovanje za komunizam, eksperimentisanje narkoticima, sve su to teme koje će biti samo usputno spominjane i zaseniće Benjaminovo iskustvo logora i neuspeli pokušaj da se pobegne u bezbednost drugog sveta.

Paralelno sa Benjaminovom opštepoznatom tragedijom progonjenog Jevrejina, kao neka vrsta blizanačkog, tj. dvojničkog, takođe tragičnog života, ispisuje se svedočanstvo Miljana Klisure čiji je život prepoznat kao romaneskan. Klisurina životna priča se sažima na kraju romana kroz njegovo hodočašće po mestima velikih stradanja: on odlazi prvo u Portbou, pogranično mesto u kome se Benjamin ubio nakon što ga je policija vratila sa granice kada je pokušao da se spase od nacista prelaskom u Španiju. Potom odlazi u Buhenvald, logor smrti gde mu je stradala supruga, i konačno na Krf, ostrvo Vido, mnogo godina pošto je u more bačeno mrtvo telo njegovog oca.

Ključna tema Aćinovog romana se tako otvara kao uvid u zbir iskustava patnje i smrti u nacističkim logorima i ova iskustva će se na različite načine osvedočiti u životima svih pomenutih junaka romana, bilo glavnih, bilo sporednih, bilo da su u pitanju lične priče ili usko povezane sa članovima njihovih najužih porodica. Tako se otkriva još jedan aspekt Aćinovih interesovanja a to je tema logora kojom se bavi već dugo, još od dana kada je (1986) uređivao časopis Delo sa temom Književna logorologija (zastupljeni su bili Šalamov, Betelhajm, Gruđinjski, Solženjicin, Grosman, Brodski i drugi), do knjige „Gatanja po pepelu: O izgnanstvima i logorima tragom pisanja“, posvećenoj patnjama i užasima logora XX veka.

Zašto je, međutim, Aćinu važno da u ovom romanu govori o slučaju Valtera Benjamina koji čak i nije stradao u logoru i da gotovo detektivskim postupkom osvetli okolnosti pod kojima Benjamin napušta ovaj svet? Pre svega zato što je Aćinova prava namera da se u romaneskni okvir, poštujući zakonomernosti romanesknog postupka, pretoči imaginarni esej o vezi između filozofskog promišljanja usuda istorije Valtera Benjamina i njegove tragične sudbine. Kao predložak, Aćin koristi poznati Benjaminov esej iz njegovih Teza o filozofiji istorije, pisanih pred sam kraj života, gde on svoj doživljaj istorijskih procesa slikovito opisuje analizirajući sliku Pola Klea, Angelus Novus. U Benjaminovom viđenju, Angelus Novus postaje Anđeo uništenja: okrenut licem ka prošlosti, on užasnut gleda u ruševine koje olujni vetar napretka ostavlja za sobom, neumitno noseći i samog anđela stalno napred ka budućnosti koja će već u sledećem trenu postati ruševina prošlosti i istorije. Istorija je dakle večna propast, napredak je zapravo uništavanje postojećeg, a odmora ni preokreta na tom rušilačkom putu zapravo nema. Sa iskustvom logora i progonstva, stalne opasnosti i nemoći da se dosegne bezbedna pozicija iz koje bi se sagledavao istorijski trenutak sveopšte propasti Drugog svetskog rata, Benjaminove teze u Aćinovom romanu imaju snagu istinskog svedočanstva. Uparene sa tragičnim momentima sudbina različitih ljudi, ove teze kao da se same potvrđuju dajući alibi tekstu Aćinovih svedočanstava. Dvadeseti vek je ispunjen strahotama: Prvi svetski rat – Aćin uzima paradigmatične sudbine – srpskog momka koji bežeći pred ratom svedoči bici kod Galipolja, potom prati i čuva srpskog dečaka kome umire otac nakon mukotrpnog prelaska preko Albanije i Plave grobnice na Krfu stiže do Francuske, a potom i tamo biva stavljen pred još strašnija iskušenja Drugog svetskog rata, smrt žene u logoru, mučenje prijateljeve sestričine i sestre, smrt i užasi patnje poput amblema zločinjenju u proteklom veku. Ova svedočanstva bezuslovno potvrđuju Benjaminove teze o tragičnosti istorije koja za sobom ostavlja samo ruševine, jad i katastrofu.

Aćin će čak u jednom eseju pisanom za Sarajevske sveske svojevremeno napisati jedno moguće razmišljanje o tome kako je Benjamin predvideo užase onoga što su nacisti zvali „konačnim rešenjem“:

„Problematizujući čuveni tekst Valtera Benjamina, Uz kritiku sile, Žak Derida će u njemu otkriti implicitno mišljenje, slućenje nacističkog Endlösunga. Time smo ponovo kod svedočenja.

Zloglasna konferencija na Wanseeu, gde je prvi put, koliko mi je poznato, javno nešto rečeno i priznato o ’konačnom rešenju’, održana je 1942. godine. Tada je nacistički plan već uveliko bio ostvarivan. ’Konačno rešenje’? Ukratko: masovno istrebljivanje. Način: logori smrti, Konzentrazionslagern. Da li je toga Benjamin mogao biti svestan kada je, 1921. godine, pisao svoj prilog kritici sile, nasilja? Samoubistvo će izvršiti 1940. godine. Uoči smrti, ne samo da je bio svestan, nego je nepobitno znao. Ubio se, rekao bih, baš od tog znanja.“

U romanu Jovica Aćin neće pokušati da Valteru Benjaminu pripiše mističke moći predikcije, ali će ostati pri temi večite zagonetke odakle dolazi zlo koje u sebi sadrži metafizičke pa i ezoterijske elemente nikada do kraja objašnjivog. Aćinov roman ipak nije isključivo zasnovan na pesimizmu i beznađu i on će u samoj završnici učiniti pravi kopernikanski obrt i vešto povezati različite junake i vremenske periode u jedinstvenu smisaonu celinu sa odgonetkom, koristeći se, u svom poetičkom maniru i neophodnim natruhama začudnog i fantastičkog, efektima postojanja slučajnosti i u najtvrđim realističkim dokumentima i svedočanstvima, koja na koncu uvek funkcionišu (kao božja promisao) poput neke više istine.

Autor: Jasmina Vrbavac
Izvor: časopis Dometi