„Poredak vremena“ – Karlo Roveli

U novoj knjizi Karla Rovelija „Poredak vremena“ nalazi se pismo porodici njegovog preminulog prijatelja Mišela Besoa u kojem piše: „Sada je napustio ovaj čudni svet malo pre mene. To ne znači ništa... Razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo je tvrdoglava, istrajna iluzija.“ Roveli komentariše da je Ajnštajn sebi dopustio previše pesničke slobode u izlaganju o problemu vremena u njegovoj teoriji relativnosti, čak i do tačke greške. Ali, opet, autor kaže da se veliki fizičar u pismu nije obraćao naučnicima i filozofima već porodici koja je ostala bez jednog člana. „Ovo je pismo napisano da uteši ožaloćenu sestru“, kaže Roveli. „Nežno pismo koje aludira na duhovnu vezu između Alberta i Mišela“. Ta osetljivost na ljudsko stanje duha konstanto je prisutna u negovoj knjizi, delu koje preispituje najveće naučne teorije o misteriji vremena, od relativnosti, preko kvantne fizike do neumoljivog drugog zakona termodinamike. U međuvremenu, uvek se vraća na krhka ljudska bića, na nas koji se borimo ne samo da razumemo svet atoma i galaksija, već i unutrašnji svet srca i uma.

Drevni Vavilonci videli su vreme kao točak sa paocima, koje se ponavlja u ciklusima. Konfučije je protok vremena uporedio sa rečnim tokom. Za kabaliste vreme je iluzija, dok ga je Isak Njutn posmatrao kao krutu skelu koju je Bog podigao.

Roveli, teorijski fizičar i autor međunarodnog bestselera „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ objašnjava kako naučnici iz njegove oblasti vide vreme, začinivši knjigu citatima Horacija, Šekspira, kao i sa njegovim ličnim slutnjama. Naslov knjige insprisan je fragmentom zapisa starogrčkog filozofa Anaksimandra: „Početak i poreklo stvari jeste neograničeno. ...Ali gde je stvarima izvor, tu im je i uvir po nužnosti. Jer jedni drugoj daju pravdu i naknadu zbog svoje nepravičnosti po presudi vremena.“ U potrazi za odgovorima autor postavlja sledeća pitanja: zašto bi vreme moralo da ima red? Zbog koga, i u kom cilju?

Pre Ajnštajna verovalo se da je vreme apsolutna konstanta. Sekund je bio sekund i tačka. Vreme je uniformno teklo kroz čitav univerzum. Ova ideja bila je toliko očigledna da se nije dovodila u pitanje, sve dok jedan čovek to nije uradio. Godine 1905. Ajnštajn se, sa 26 godina, prvi put prihvatio tumačenja principa po kojima deluju elektricitet i magnetizam. U tom postupku krenuo je od pretpostavke da će identični časovnici u pokretu pokazivati različit protok vremena. Ova apsurdna teorija kasnije je i dokazana. Naknadno, Ajnštajn je izneo pretpostavku u svojoj teoriji opšteg relativiteta da gravitacija takođe utiče na protok vremena, te da će časovnik izložen jačem polju gravitacije sporije prikazivati vreme od drugog koji je u slabijem gravitacionom polju. I ova tvrdnja je dokazana. I kao konačna uvreda dotadašnjem posmatranju vremena glasi: dva događaja koja se istovremeno događaju iz perspektive jednog subjekta, nisu istovremeni za drugi subjekat koji se kreće u odnosu na prvi. Stoga, ceo koncept „sada“ treba preispitati.

Roveli nam poglavlje po poglavlje oslikava načine na koje je savremena fizika uništila uvreženo poimanje vremena. I to radi na tako divan način.

„Vreme nije linija sa dva pravca, ono je pre strelica koja se račva u više različitih pravaca. Upravo ovo bi trebalo da bude važnije od  samog protoka. To račvanje je osnovna stvar za razumevanje vremena. Njegova tajna leži u onom proklizavanju koje osećamo kod opipavanja pulsa, u misteriji pamćenja, u iščekivanju budućnosti. To znači razmišljati o vremenu. Šta tačno teče i gde se ugnezdilo u gramatici i shvatanju sveta?“ Ovde autor otvara još jednu enigmu. Zašto je vreme tako jasno usmereno i zašto je tako lako razlikovati budućnost od prošlosti?

Dozvolite da objasnim. Ako vidite snimak na kom čajnik stoji na ivici stola i potom pada na pod i razbija se, taj snimak bi vam delovao potpuno normalno. Ali, ukoliko na snimku vidite čajnik koji se ponovo formira na podu i vreća nazad na sto pretpostavili biste da je neko premotao traku unazad. Jer nikada u stvarnom svetu niste videli takav razvoj događaja. Zašto niste?

Odgovor je pitanje verovatnoće. Slomljeni čajnik zaista bi se mogao iznova sastaviti usled vibracija i temperature prilikom razbijanja, ali to je malo verovatno. Fizika pokazuje da je prelazak iz reda u nered daleko verovatniji scenario. U naučnom pogledu ovo kretanje određuje smer vremena. Činjenica da je ovaj pravac tako definitivan u svemu što vidimo, kako na Zemlji tako i van nje, znači da je kosmos morao da nastane u stanju relativno visokog reda sa dovoljno prostora za nered koji će nastati u budućnosti. Taj prostor za širenje haosa pokreće evoluciju univerzuma i sve promene. Bez njega zvezde i planete nikada ne bi nastale, ljudi i drugi oblici živih bića nikad ne bi postojali, niti bi čajnici bili napravljeni da nam pomognu u dokazivanju ove teorije.

Fizičari još uvek ne razumeju zašto je univerzum stvoren iz tako visokog stepena reda. Roveli sugeriše da je to stvar ljudske perspektive i da zavisi od naše interakcije sa fizičkim svetom. Uz dužno poštovanje, ne bih se složio. Teoretski je moguće da je kosmos nastao prilikom nekog maksimalnog poremećaja bez kog ne bi bilo evlolucije. To ne bi bila stvar perspektive. Jedna od mogućnosti kojom se bave mnogi vodeći fizičari jeste postojanje većeg broja univerzuma, takozvani multiverzum, sa veoma različitim svojstvima i početnim uslovima. Neki od ovih kosmosa mogli su nastati u potpunom neredu, bez ikakvih pokretačkih promena, bez jasne razlike između budućnosti i prošlosti, gde se čajnici jednako ponovo formiraju koliko se i razbijaju. Mnogi su nastali slučajno, u stanju relativno visokog reda. Mi živimo u jednom takvom, u suprotnom ne bismo bili ovde da raspravljamo o tome. Teorija kvantne gravitacije, koja nije još u potpunosti formulisana, opisuje takvo neprekidno stvaranje univerzuma sa nasumičnim svojstvima i početnim uslovima.

Neke delove Rovelijeve naracije poput onih o svetlosnim konusima i petlji kvantne gravitacije neće biti lako razumljivi za mnoge čitaoce. Ali, mnoga druga naučna objašnjenja kao i odnos knjige prema običnom ljudskom biću i topli ton kojim je napisana podižu je na nivo tako velikih pisaca poput  Luisa Tomasa i Rejčel Karson. Čitajući knjigu otkrivamo skromnog čoveka koji pokušava da razume ne samo fizički svet već i način na koji ga doživljavamo. „Vreme je, dakle, oblik u kojem mi, bića čiji mozak funkciniše po principu pamćenja i predviđanja, vršimo interakciju sa svetom. To je izvor našeg identiteta“, kaže autor na kraju.

Autor: Alan Lajtman
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vojislav Teofilović