„Ponekad je prkošenje i nepoštovanje zakona jedini način da do promene dođe.“

Zašto ste kao antropolog istraživali Anonimuse? Šta za vas predstavlja taj pokret, osim mogućnosti da iskusite specifičan rad na terenu?

Anonimiusi su mi uleteli u život prilično neočekivano kroz manje istorijske projekte o sajentološkoj crkvi – jednoj od najpoznatijih meta Anonimusa. Pre nego što se ovo pretvori u kampanju za Anonimuse, vratimo se malo unazad: zašto sam proučavala sajentologiju kada je moje polje interesovanja hakerisanje?

Tokom devedesetih godina XX veka, pošto su se tajna dokumenta ove crkve pojavila na popularnoj Usenet mejling listi, sajentolozi su nemilosrdno progonili svoje kritičare i pokušavali da zatvore medije, kao i anonimni server koji je distribuirao dokumenta. U to vreme, interesovali su me duboki i često nejasni kulturološki razlozi zbog kojih su neki gikovi prešli u hakere kako bi se borili protiv, što sam kasnije uvidela, njihovog savršenog neprijatelja: zato što je sajentologija poput hakerovog zlog alter ega, nervira hakere i oni uživaju u tome da napakoste ovoj totalitarnoj organizaciji.

Za one koji nisu upoznati sa sajentologijom, evo malog objašnjenja: oni se predstavljaju kao religija ukorenjena u nauci i tehnologiji, ali ako provedete pet minuta proučavajući ovu „naučnu“ teologiju shvatite da su u pitanju naučna fantastika i njene tehnologije poput e-metara koji tehnički ne funkcionišu. Pošto hakeri nauku i tehnologiju smatraju svetom teritorijom, svaku veleposedničku, tajanstvenu organizaciju koja radi za profit  i predstavlja se kao religija, tvrdeći da su nauka i tehnologija njen domet, samo je čini još sumnjivijom. Tako su mali delovi gikovske i hakerske zajednice dokazivali da je sajentologija farsa, naročito posle agresivnih pravnih poteza sajentologa protiv kritičara, i ja sam sve dublje ulazila u kulturološke razloge ovih sukoba očekujući da ću napisati nekoliko članaka po završetku istraživanja.

Onda su 2008. godine Anonimusi pokrenuli ogromnu kampanju trolovanja protiv sajentološke crkve. Podstaknuti pokušajima crkve da cenzuriše video snimak njenog najvernijeg pristalice Toma Kruza, Anomimusi su nekoliko nedelja radili ono što trolovi Anonimusi rade najbolje: preplavljivali su sajtove snimkom, slali u sedište crkve neplaćene pice, i neumorno je zivkali telefonom.

To što su gikovi napadali sajentološku crkvu nije iznenađujuće. Potpuno se slaže sa mojom kulturološkom tezom: ako se prilika pojavi, gikovi ne samo da će vratiti crkvi već će iskusiti i ozbiljan nalet endorfina radeći to.

Bila sam nespremna za ono što je usledilo. Da biste bolje razumeli, moram da vam opišem ceo kontekst. U vreme prvih napada na sajentologe, Anonimusi su bili manje-više subkulturni trolovi. U svom istraživanju Vitni Filips piše da ovi samoidentifikovani trolovi maltretiraju mete u potrazi za naročitom vrstom isplate: „lulz“-a, mračnoj vrsti humora i šale. Suštinski, lepo vam je jer maltretirate druge ili, još gore, nanosite im bol, ponižavate ih ili maltretirate. Prateći ranije trolovske eskapade shvatila sam da će se ova, koju su učesnici nazvali „ultrakoordinisanom zaj********m“ ubrzo skrenuti sa kursa i rasplamsati se.

Moja prognoza je bila pogrešna. Bilo je fascinantno i šokantno prisustvovati slučajnom stvaranju iskrenog pokreta – nazvali su ga „Čenologija“ – uprenog na otkrivanje svih pravnih zloupotreba koje praktikuje sajentološka crkva. Pomislila sam da je ovo neka slučajnost (priča o tome kako i zašto su neki trolovi postali organizatori  antisajentoloških protesta postoji u mojoj knjizi) i to ime „Anonimusi“ će narednih godina biti korišćeno samo za trolovanje i ovaj neočekivani protest manjeg obima.

I opet sam pogrešila. Nekoliko godina kasnije, Anonimusi su prerasli u pravi protestni pokret sa sedištem na internetu, i imali su dovoljno snage da obuhvate ceo svet. Svi su ih podržavali – od Japana do Italije, od Makedonije do Dominikanske republike – i aktivisti su se uhvatili raznih tema: od protesta zbog diktature ili borbe za prirodnu okolinu do korporativne cenzure. I bilo je mnogo, baš mnogo hakovanja. Tempo je bio sve brži i žešći, i trudila sam se da držim korak sa svim operacijama koje su se odvijale 2011. godine.



Koji su bili rizici istraživanja tako mutnog i fluidnog pokreta? Da li ste morali da balansirate između ličnog angažmana, čak i emotivnog? Da li ste uspeli da ostanete nepristrasni?

Da počnemo od poslednjeg pitanja. Generalno, antropolozi ne teže nepristrasnosti. To je rezultat suštinskog antropološkog imperativa – rada na terenu – koij nas tera da kopamo duboko unutar zajednica, mesta i ljudi koje proučavamo.

U knjizi sam pokušala da moje perspektive, stavovi, interesovanja, pitanja i pristrasnosti budu eksplicitni i očigledni. Anonimusi su mi bili privlačni, i to sam i rekla. Mogla sam da stanem iza njihovih intervencija, ali ne i u potpunosti. Iako sam ih podržavala nisam želela da sklonim u stranu ružne momente i trudila sam se da i njih uključim u priču. Čitalac će, nadam se, doći do drugačijih zaključaka baš zato što su moje pozicije bile jasne.

Kada su brojni hakeri uhapšeni 2011. i 2012. godine, nisam ostala po strani. Umešala sam se koliko sam mogla. Pisala sam članke o preteranoj kriminalizaciji Anonimusa. Sarađivala sam sa novinarima koji su kasnije pisali šire priče o masivnim udarima na hakere. Dokumentovala sam svoju ulogu pomiritelja između njih i medijskih profesionalaca jer je to postalo sastavni deo mog istraživanja i moja obaveza prema kolektivu.

Iako bih mogla da imam kritičku distancu, takva intimnost značila je da sam retko kad mogla da imam klinički, sterilni pogled i umesto toga sam pokušala da iskusim – praktično i emotivno – sve što su radili. Kada bi Anonimusi radili nešto riskantno, zastrašujuće, uzbudljivo, vredno divljenja ili uznemirujuće, i ja sam bila tamo osećajući oduševljenje ili strah sa njima.

Najuzbudljiviji deo svih anominih – zapravo pseudonimnih -  interakcija istovremeno je i najteži. Za razliku od opšteg stava da anonimnost izvlači na svetlost vašeg unutarnjeg, patološkog kretena, moje iskustvo je drugačije. Anonimnost je izvukla divne kvalitete kod onih sa kojima sam pričala poput saosećanja i dobrote. To što nisam mogla da sretnem darežljive ljude koji su pisali sve one poruke ponekad je bilo iscrpljujuće, a ponekad i tužno.

Konačno, iako sam bila veoma blizu akcije, nisam bila sveprisutna jer sam želela da minimalizujem rizik koje bi moje prisustvo predstavljalo. Do 2011. godine, Anonimusi su radili razne stvari, ali su postali ozloglašeni zbog hakerisanja i morala sam da se klonim tajnih onlajn soba gde su hakeri organizovali ilegalne infiltrirajuće operacije. Na kraju, pošto je toliko mnogo hakera uhapšeno, mogla sam da pokrijem neke od tih ilegalnih operacija, ali da su mnogi bili bolje obezbeđeni moja knjiga ne bi izgledala ovako.



Deo jednog poglavlja nazvan je „Legitimnost protiv legalnosti“. Šta mislite o tom kontrastu? Postoji li način da zadržite supstancu legitimnosti unutar ilegalnog poziva na akciju kako biste postigli revolucionarne rezultate?

To pitanje me podseća na jedan od mojih omiljenih citata Ursule LeGvin: „Da bi neko postao lopov, prvo mora da postoji vlasnik. Da bi postojao zločin, mora prvo da postoji zakon.“

Ponekad je prkošenje i nepoštovanje zakona jedini način da do promene dođe. Bilo da je u pitanju radikalna direktna akcija ili liberalnija građanska neposlušnost, ova strategija je dobro poznata aktivistima i organizatorima svih vrsta, i priznata je kao neophodna. Jedan od najuzbudljivijih momenata mog boravka među Anonimusima bilo je kada mladi aktivisti ovo otkriju. Često su to radili usput ili eksperimentišući, ali su s vremenom shvatili da je slepo poštovanje zakona politički regresivno i opasno.

Drugo interesantno pitanje proizilazi iz vašeg pitanja: zašto je toliko hakera spremno da prekrši zakon? Oni su prilično privilegovana grupa ljudi, a opasnosti koje prate hakovanje su ogromne.



Identifikovali ste upotrebu maske Gaja Foksa kao strategiju da se sačuva anonimnost i izbegne identifikacija (na primer tokom protesta protiv sajentološke crkve) ali i kao nešto što je čuvalo pokret od optužbi za terorizam. Možete li nam to objasniti?

Mnogi radikalni borci za slobodu, poput Nelsona Mandele i radikalnih grupa poput aktivista za zaštitu prava životinja, bili su nepravedno demonizovani kao teroristi. Anonimusi su bili dobra meta za napade američke vlade kao nova, opasna vrsta sajber-ekstremista i terorista. Ali ne samo da se to nije dogodilo, već je Holivud od Anonimusa napravio heroje.

Pitanje koje sledi je: kako su uspeli da izbegnu tu negativnu etiketu? Identifikovala sam pet razloga, od tajminga njihovih intervencija do humora, ali najironičnije je korišćenje Foksove maske. Ironično je jer je britanska vlada vekovima smatrala da je Foksa zločinac i terorista zbog toga što je pokušao da digne u vazduh parlament 1605. godine. Međutim, kako je Alan Mur, autor veoma popularnog grafičkog romana „V kao vendeta“ provokativno objasnio, britanska vlada je vremenom izgubila kontrolu nad pričom o Gaju Foksu.

Zahvaljujući autorima poput Alana Mura (ali i drugima pre njega, uključujući i dečje pisce) lik Gaja Foksa je doživeo drastičnu metamorfozu – od nesumnjivog mračnog lika do ambivalentnog heroja/antiheroja. U vreme kada su Anonimusi preuzeli masku, transformacija je bila gotovo završena zahvaljujući holivudskom blokbasteru „V kao vendeta“ koji je poslao pozitivniju poruku o Gaju Foksu. Izabravši ikonu, kolektiv je preuzeo i pozitivne asocijacije na Gaja Foksa, a za uzvrat – sada kada je Gaj Foks gotovo sinonim za Anonimuse – obezbedili su Foksu mesto u budućnosti. Konačni rezultat je da su bliske asocijacije Anonimusa i ove ikone otežale davanje etikete terorista Anonimusima.