Piter V. Bret: Najbolja umetnost uvek podstiče ljude da samostalno razmišljaju

Tehnologija koja se primenjuje u ekranizaciji romana iz oblasti naučne i epske fantastike najviše je doprinela ogromnoj popularnosti ovog žanra, ali i u njemu važi pravilo da su najbolja ona dela koja podstiču ljude da samostalno razmišljaju, umesto da im poručuju kako treba da misle, ističe mladi američki pisac Piter V. Bret. Njegovi naslovi zauzimaju prva mesta na listama bestselera, kako u SAD, tako i u Srbiji, zbog čega je pozvan da bude Lagunin specijalni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.



Piter Bret je za samo nekoliko godina postao jedan od najpopularnijih savremenih pisaca epske fantastike među čitaocima u Srbiji. Njegov „Demonski ciklus“ broji već pet romana, a već prvi među njima privukao je pažnju holivudskih producenata, kada je objavljen 2008. godine. Za Breta pisanje fantastike predstavlja ostvarenje mladalačkih želja, pošto je od malena bio veliki ljubitelj stripova, knjiga i društvenih igara iz ovog žanra. Ipak, posle diplomiranja engleske književnosti i istorije umetnosti, morao je da radi čitavu deceniju u izdavaštvu za farmaceutsku industriju dok se napokon nije proslavio u ovom veoma zahtevnom književnom žanru.

Koliko je teško novim, nepriznatim autorima da „zauzmu mesto pod suncem“? Da li je prosečan honorar dovoljan za pristojan život, i koliko je važno imati dobrog urednika pored sebe?

Tržište je u ovom trenutku ekstremno kompetitivno i čitaoci se sve manje zadovoljavaju mediokritetskim pisanjem, kada već imaju veliku mogućnost izbora. Knjiga zaista mora da bude posebna, kako bi bila primećena od strane izdavača ili na bogatom tržištu samizdata, zbog čega je pisanje dobrog romana i dalje zahtevnije od bilo kog drugog aspekta izdavaštva. Grozničavo se traže novi talenti, pa kvalitetni debitantski romani i te kako umeju da budu primećeni. Poznajem mnogo književnih agenata i urednika koji provode skoro celokupno slobodno vreme iščitavajući rukopise, u potrazi za tim jednim delom koje će proslaviti i autora i njih.

Mislim da je od velike važnosti za pisca da ima kompetentne i dobronamerne kritičare tokom pisanja prve verzije knjige, kako bi mu to pomoglo da svoju ideju realizuje na najbolji način. Tradicionalno, to je uloga urednika, međutim neki urednici su bolji od drugih, pa mnogi pisci pribegavaju alternativnim izvorima iz kojih dobijaju povratne informacije, korisne za prepravljanje njihovih rukopisa.

Što se tiče prihoda, on dosta varira, ali većina objavljenih autora zapravo se bavi drugim profesijama kako bi imali dovoljno za život, zdravstveno i socijalno osiguranje… Ipak, nije beznačajan broj onih koji zarađuju isključivo pisanjem, dok samo „zvezde“ prihoduju značajno više.

Kako je izgledalo Vaše iskustvo probijanja na književnu scenu?

Sedam godina sam pisao svoju prvu knjigu, „Noć demona“. Kada su je prvi put odbili, proveo sam narednih 18 meseci prepravljajući je uz pomoć prijatelja, porodice i književnog agenta. U isto vreme, radio sam u farmaceutskom izdavaštvu. Bio je to stabilan posao, koji mi je pomogao da izbrusim svoje veštine u marketingu i izdavaštvu, ali kome se nisam predavao sa strašću.

Kada sam predao drugi, i u dobroj meri prepravljen rukopis, situacija je brzo počela da se menja nabolje. Agent je poslao roman svim značajnim izdavačima naučne i epske fantastike, pa se nekoliko njih u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj zainteresovalo za njegovo objavljivanje. Nijedan od tih početnih ugovora nije bio dovoljan da u potpunosti počnem da izdržavam svoju porodicu, ali sveukupno su iznosili oko 80 odsto plate koju sam zarađivao pišući za farmaceutsku industriju, što je bilo taman za plaćanje osnovnih troškova. Odlučio sam da izdvojim dve godine kako bih video da li za to vreme mogu da postanem pisac „sa punim radnim vremenom”. Tu odluku sam doneo pre deset godina, i od tada je svake godine bilo sve bolje.

Šta je najviše doprinelo tokom proteklih nekoliko decenija da čitaoci širom planete oberučke prigrle fantastiku?

Tehnologija, pre svega sposobnost da se kreiraju realistični digitalni efekti koji omogućavaju filmskim i televizijskim autorima da elemente natprirodnog naizgled neprimetno uklope u „pravi“ svet.

Po meni, prvi film koji je zaista uspeo da napravi taj skok bio je prvi deo „Gospodara prstenova“ Pitera Džeksona. Istoimeni Tolkinov roman imao je milione obožavatelja, ali filmska verzija ih je stekla na stotine miliona. Tada su i oni koji nisu bili ranije zainteresovani za fantastiku izlazili iz bioskopskih sala sa željom da vide šta još ovaj žanr ima da ponudi. A postojalo je obilje neverovatnog sadržaja odakle je moglo da se bira. Ljudi su odjednom čitali kao da treba da zadovolje glad za koju nisu ni znali da je imaju.

Pripadam grupi autora koja je imala puno sreće da svoje prve naslove objavi nekoliko godina kasnije. Mi smo ponudili moderniji osvrt na klasične priče epske fantastike, baš kada je TV serija „Igra prestola“ osvojila svet.

Ne manje važno, digitalna distribucija knjiga doprinela je da one postanu dostupnije nego ikada. Tehnologija za digitalni transfer audio-knjiga, koje su prethodno zauzimale i do 30 CD-ova, privukla je dodatnu publiku, barem na Zapadu. Takođe, kreativan doseg fantastike se proširio, postajući savremeniji i raznovrsniji, zbog čega mislim da ovaj žanr danas doživljava svoje najbolje momente.

Kako tumačite da se rastuća popularnost književne fantastike kod mladih čitalaca koristi kao osnova za isticanje važnih socijalnih i političkih tema kroz napisane likove ili radnju? Ovo je očigledno kod sve većeg broja pisaca, iako nisu svi među njima jednako sposobni da naprave granicu između dobre književnosti i političkog pamfleta. U kojoj meri Vi razmišljate o aktuelnim događajima u svetu i eventualnim sličnostima između „realnog“ i „izmišljenog“ sveta dok pišete?

Mislim da je fikcija oduvek predstavljala prostor za rešavanje društvenih i političkih pitanja na jedan promišljen način, i svakako možete da pronađete takve uticaje i u mom radu. Takav pristup može da „promaši poentu” onog trenutka kada autorov pogled postane očigledan u priči, tako da ona postane poput predavanja, čime prirodni tok radnje izgubi na značaju. Najbolja umetnost uvek podstiče ljude da samostalno razmišljaju, umesto da im poručuje kako treba da misle.

Što se mene tiče, svesno kreiram svoj izmaštani svet tako da u njemu postoji mnogo problema koje vidim u „našem“ svetu, kako bih pomogao čitaocima da se lakše povežu, ali i da bih istakao neke stvari o kojima je po mom mišljenju potrebno diskutovati, bez donošenja ikakve presude u samom tekstu.



Koliko imate vremena da se upoznate sa radom svojih kolega iz sveta?

Nažalost, imam sve manje vremena za čitanje iz uživanja. Otac sam dvoje male dece, imam pretrpan raspored putovanja i pisanja. Kada sam u teretani ili kada obavljam druge svakodnevne obaveze, slušam audio-knjige, a pored toga pročitam pet do deset knjiga „u papiru“ tokom godine, ali ograničen sam na prevode na engleski jezik. Upravo su prevodi jedna od najvećih prepreka koje strani autori moraju da prevaziđu kako bi se probili na američko tržište.
 
Kako komentarišete da su Vaši romani veoma popularni među publikom u Srbiji, koja, bez obzira što je reč o malom tržištu, ima prilike da se upozna sa svim relevantnim autorima epske i naučne fantastike? Šta je odlučujući faktor zbog čega Vaše knjige dobro rezonuju kod lokalne publike?

U Americi i Velikoj Britaniji su mi dostupni nedeljni rezultati prodaje, pa mogu da vidim kako „stojim“ u poređenju sa konkurencijom. Ovo nije slučaj na većini međunarodnih tržišta, pa su mi u tom slučaju glavni indikatori aktivnosti na društvenim mrežama i pozivi za gostovanja. Uvek se pomalo začudim kada čujem da su moje knjige popularne u drugim zemljama. Počastvovan sam što sam od svog izadavača Lagune dobio poziv da posetim ovogodišnji Sajam knjiga, i što je ta vest naišla na izuzetnu dobrodošlicu među srpskim čitaocima.

Bavim se univerzalnim temama. Koncept čudovišta koja se kriju u mraku i magičnih simbola koji mogu da odbiju zlo prisutni su u svim svetskim kulturama, baš kao i borba ljudi iz različitih društava da usklade svoja uverenja o politici, religiji, polu i filozofiji.

U opštem trendu prenošenja književnih dela u medije stripa, filma ili TV serija, da li vidite moguću opasnost da ona postanu „dosadna“ opštoj publici, ili je to i dalje dobro za čitav žanr?

Tokom godina svakako je bilo trenutaka kada je fantastika delovala „premoreno“, ponavljajući iznova iste priče, ali to je više bila posledica pokušaja izdavačke industrije da replicira uspehe ranijih naslova, nego nemogućnosti samog žanra da ponudi novi sadržaj. U ovom trenutku tržište je preplavljeno novim i originalnim glasovima, pa smatram da neće postati „dosadno“ još dugo vremena. Uprkos nekoliko pozitivnih filmskih primera, mislim da je televizija bolji medij za prikazivanje velikih, epskih fantazija, koje sadrže puno likova, zato što dopušta više vremena za fokusiranje na pojedine karaktere i njihove priče.

Izvor: Biznis & Finansije