Piter Džejms govori o inspiraciji za roman „Nepobitan dokaz“

Sajt Meri Robinet Koval ima stalnu rubriku „Moj omiljeni deo“ u kojoj objavljuje intervjue sa piscima na temu njihovih novih izdanja. Pitera Džejmsa je pitala koji je njegov omiljeni deo u romanu „Nepobitan dokaz“, a njegov odgovor je fascinantan i podjednako napet kao i sam roman.

Koji deo romana najviše volite?

Omiljeni deo romana „Nepobitan dokaz“ mi je osmo poglavlje u kome glavni junak, istražiteljski novinar Ros Hanter, dobija telefonski poziv koji se i meni dogodio – jednog popodneva, potpuno neočekivano, i to je bio začetak ovog romana, a ujedno je i deo koji sam napisao sa vellikim uzbuđenjem.

Pre više od 30 godina mi je zazvonio telefon i stariji glas me je upitao da li sam ja pisac Piter Džejms. Potvrdio sam sa oklevanjem. „Hvala Bogu da sam vas pronašao“, rekao je. „Jedva sam uspeo da dođem do vas. Ime mi je Hari Nikson, uveravam vas da nisam ludak. Penzionisani sam akademik i bio sam pilot u ratu. Možda će vam zvučati neobično, ali imam nepobitan dokaz da Bog postoji i rečeno mi je da ste vi čovek koji može da mi pomogne da me shvate ozbiljno.“

Zvučao je iskreno i zbog toga nisam spustio slušalicu, a bilo je nečega vezanog za njega što je zaintrigiralo pisca u meni. „Mogu li da znam ko me je preporučio?“

„Siguran sam da će zvučati čudno, ali uveravam vas da je to bio Božji predstavnik. Molim vas da me saslušate.“ Bio je u pravu, zvučalo je čudno, ali sam mu dozvolio da nastavi.

Ispričao mi je da je živeo u srednjem delu Engleske sa suprugom, koja je takođe bila akademik, i koja je neposredno pre našeg razgovora preminula od raka. Pre nego što je umrla, dogovorili su se da će on otići kod tzv. medijuma i pokušati da stupi u kontakt sa njom kako bi potvrdili da postoji život nakon smrti. Nakon njene smrti, uradio je to što su se dogovorili, ali umesto da komunicira sa suprugom, stupio je u kontak sa muškarcem koji je tvrdio da je predstavnik Boga.

Rekao je Hariju da je Bog veoma zabrinut zbog stanja u kom je današnji svet i da bi se nekakav red i mir  povratili kada bi ljudski rod povratio veru u Njega. Kao dokaz svojih tvrdnji, predstavnik mu je dao tri podatka koja niko na svetu nije znao: reč je o koordinatama koje predstavljaju lokacije grobnice Akenatena, Tutankamonovog ujaka i prvog monoteističkog faraona, zatim lokacija Svetog grala i Zavetnog kovčega.

Kada sam ga upitao da li je proverio te podatke, rekao je da jeste ali da ne može više da mi kaže preko telefona i da moramo da se vidimo. „Potrebno mi je četiri dana vašeg vremena.“

Rekao sam mu da je to veoma velika stvar i da možemo da se vidimo na pola sata, popijemo čaj i ako uspe da me ubedi da nam treba više vremena, krenućemo odatle. Dogovorili smo se da me poseti sledeće nedelje u 4 popodne.

Tačno u nanosekundu u 4 popodne začulo se zvono na vratima. Pred njima je stajao čovek u sedamdesetim godinama sa aktn tašnom i delovao kao penzionisani upravnik banke. „Hvala vam što ste me primili, gospodine Džejms. Vi i ja treba da spasimo planetu.“

Napravio sam čaj i seli smo u dnevnu sobu. „Odakle da počnemo?“, upitao sam.

Iz torbe je izvadio rukopis dug stotine stranica, povezan gumicom, i pružio mi ga: „Počećemo od toga da vi prvo ovo pročitate, molim vas.“

Bacio sam pogled na stranice, bilo ih je oko hiljadu, kucane sa beleškama svuda okolo ispisanih rukom. „U redu, ostavite mi rukopis“, rekao sam.

Odmahnuo je glavom. „Ne smem ovo da ispustim iz vida – stiglo je do mene direktno od Boga, putem njegovog predstavnika.“

„Dakle, gospodine Nikson, vi ćete da sedite tu, u stolici, i posmatrate me kako čitam ovo do samog kraja?“

„Da.“

„Za to će mi trebati četiri dana!“

Uzbuđeno je uzvratio: „Vidite, rekao sam vam to!“



Rekao sam mu da će ili morati da mi veruje i ostavi rukopis ili ga ponese sa sobom jer nema šanse da sedi u mom domu četiri dana. „I pre svega, možete li sada da mi kažete da li ste proverili one koordinate?“

Rekao je da jeste i da je koristeći veštine naučene u ratu uspeo da precizno utvrdi lokaciju izgubljenog groba faraona u Dolini kraljeva, kao i preciznu lokaciju Svetog grala. Rekao mi je da se Gral nalazi u bunaru Čelis u Glastonburiju. Kasnije sam otkrio da to i nije toliko čudna potencijalna lokacija jer postoje neki dokazi da je Džozef Armitejski kupio Sveti gral – putir koji je korišćen tokom tajne večere i u kome je skupljena Hristova krv nakon što je razapet – i sakrio ga u tom bunaru.

„Bio sam tamo sa detektorom za metal i nešto postoji ispod zemlje baš na toj lokaciji koja mi je data. Bunar Čelis je pod upravom povereničke grupe – tražio sam im dozvolu za arheološko iskopavanje na toj lokaciji, ali me nisu shvatili ozbiljno. Ali će vas, gospodine Džejms, sigurno shvatiti ozbiljno.“

Na kraju je pristao da mi ostavi rukopis. Seo sam i počeo da čitam, a nakon dvadesetak minuta sam počeo da gubim volju za životom. Trebalo je samo da mu vratim rukopis sledećeg dana i ostavim se toga, pomišljao sam na to.

Spletom okolnosti sam sutradan gostovao na BBC radiju u Bristolu i nakon intervjua o poslednjem romanu, razgovarao sam sa voditeljkom koja je iznenada spomenula bunar Čelis.

Slučajnosti su me oduvek fascinirale i zbog njenih reči sam osetio uzbuđenje kako struji telom jer do pre 24 časa nisam nikada čuo za to mesto, a ovo je već drugi put da ga neko spominje. „Šta znate o tom bunaru?“, upitao sam.

„Poprilično – moj ujak je jedan od poverenika“, odgovorila je.

Oduševljen i veoma uzbuđen, ispričao sam joj priču o susretu sa Harijem Niksonom i rekla mi je da će pitati svog ujaka šta zna o njemu. Otišao sam sa veoma čudnim osećajem – ne baš kao neko ko je izabran, ali sam znao da se nešto važno dešava pa sam pozvao dobrog prijatelja koji je bio biskup i zamolio ga da se vidimo i popričamo.

Trebalo bi da napomenem da je Dominik, moj prijatelj biskup, oduvek bio sveštenik modernih shvatanja – otac mu je bio lekar, majka medicinska sestra – i imao je briljantan um. Tokom ručka, nekoliko dana kasnije, ispričao sam mu šta mi se dogodilo i pitao ga za mišljenje.

Veoma pažljivo je promislio i rekao: „Mislim da mi je potrebno više od tri koordinate da bih dobio dokaz o postojanju Boga. Trebalo bi mi nešto što prkosi zakonima fizike ovog univerzuma – drugim rečima, čudo – i to poprilično spektakularno.“

„U redu, a ako bi neko uspeo to da ti omogući?“

„Mislim da bi ta osoba bila pogubljena. Jer čiji bi to Bog bio? Postoje razna verovanja – anglikanska, katolička, judaistička, islamska, hindu i mnogo je drugih monoteističkih religija na svetu. Kako bi na to gledala Kina ili Rusija? Da li bi neka od tih zemalja dozvolila da joj viša sila uzurpira autoritet? Kakav bi to uticaj zapravo imalo na svet?“

Otišao sam odatle shavtivši da moram da ispričam ovu priču. Triler o čoveku koji je na putu da otkrije nepobitan dokaz o postojanju Boga. Sam protiv onih koji žele da ga zaustave i koji žele da prisvoje njegov dokaz.

Izvor: maryrobinettekowal.com
Prevod: Dragan Matković