Peter Voleben: Nijedna mreža nije društvenija od šume

Nakon što je Peter Voleben proglasio drveće za naše prijatelje, u svojoj najnovijoj knjizi umrežio nas je s prirodom. Uz pomoć jezika ekologije, slika iz biologije i romantike u digitalnoj eri.

Losos radi mrešćenja pliva uzvodno do šume, gde će ga medved pojesti i nađubriti tle za drveće, a drveće će pustiti da mu izraste i opadne lišće, reka će lišće odneti u more, gde će nahraniti planktone, koje će pojesti losos, i tako dalje. Sve je umreženo. Podaci se, dokazano, razmenjuju kao izotopi azota. „Kako se lososi pretvaraju u drveće“, zove se ova priča kod Petera Volebena. Svoju knjigu u kojoj se ona nalazi nazvao je „Tajna mreža prirode“. Kao i svaka njegova knjiga i ova će se naći među bestselerima, na kojoj visoko mesto zauzima „Tajni život drveća“ već više od dve godine.

To što je jedan šumar iz Ajfela, koji sanjari i mašta o šumama, najčitaniji nemački autor, mnogo više govori o nama, današnjim Nemcima. Knjiga o novoj romantici prirode ima u izobilju, ali niko naše prenadražene nerve ne pogađa sigurnije od Volebena. On je, po profesiji, šumar. Volebenova šuma živi od sponzora, pokrovitelja, turista koji u njoj provode odmor i tura obilazaka, pri kojima gostima zaviruje u dušu i neguje isti onaj ton kojim piše i u svojim knjigama. On govori o „uzgoju drveća u skladu sa potrebama vrste“, od čega neki šumari dobijaju ospice, piše o „drveću deci“ i „drveću roditeljima“. Svoj život, onaj tajni, njegovo drveće provodi u tome što se uzajamno pomaže. Jači snabdevaju slabije i starije glukozom preko korenja. Bukve majke doje svoje izdanke i strpljivo im prave senku da bi im omogućile rast. Šuma kao velika porodica, solidarna zajednica, zeleni socijalizam.
 
Kako drveće pravi oblake


 
Tajna njegove nove knjige je takozvani Vud vajd veb (WoodWideWeb), u širem smislu. Samo što on i nije toliko tajni. Časopis Nature je taj pojam skovao za više hiljada godina staru gljivu puzu (ili medenjaču) u Severnoj Americi, čiji se micelijum pruža kroz hiljade hektara šumskog tla, i po čemu bi ova legendarna medenjača bila najstarije i najveće živo biće koje čovečanstvo poznaje. A pošto je drveće međusobno u vezi preko takvih spletova gljiva, hemijskim i električnim putem, ali i preko svog korenja i preko molekula koje šalje i prima nadzemno, izraz „vud vajd veb“ se u međuvremenu koristi za ekološku umreženost svih organizama u njihovom prirodnom okruženju. Sedamdesetih godina, kad su i biolozi počeli da se oduševljavaju socijalnim utopijama, Dejvid Roades s Univerziteta u Vašingtonu istraživao je javorove i jove. Otkrio je da drveće koje su napale štetočine može da upozori druge pripadnike svoje vrste. Otada biljke važe za društvena bića. Na fakultetima postoje katedre za predmete kao što je molekularna ekologija. Tamo se istražuje i predaje šta su sve biljke hemijski u stanju: one proizvode molekule o kojima ljudi i životinje mogu samo da sanjaju: alkohole, aldehide, sopstvene složene kiseline kao što je jasmonska kiselina, za sintezu još složenijih materija i odbranu od neprijatelja.

Peter Voleben, dakle, priča „kako drveće pravi oblake“: ako u letnjem periodu postane suviše suvo i vruće, borovi ispuštaju terpene. Oko ovih ugljovodonika kondenzuje se voda iz vazduha u oblake magle, koji zatim rashlađuju i vlaže borove. A onda borovi zaista i razgovaraju preko molekula. „Ta mreža je tako fina i razgranata da je nikad nećemo shvatiti. A i dobro je što je tako, jer ćemo tako sačuvati svoje divljenje prema biljkama i životinjama“, piše Voleben.
 
Hajde da postanemo drveće
 
„Hajde da se zajedno čudimo.“ Ždralovima koji se sele preko Španije i tamo svinjama pojedu sav žir, pa tako ugrožavaju proizvodnju šunke. Divljim svinjama koje se toliko množe da se preko glista koje pojedu zaraze smrtonosnim parazitima i tako regulišu sopstvenu brojnost. O vukovima koji brinu o šumama i poljima, jer jedu srne i jelene, neprijatelje mladog drveća koji stvaraju goleti. O „šumskoj policiji“, mravima i „prestupnicima“, kao što su mikrobi svih vrsta. Moj prijatelj drvo, moj drug životinja, i priroda kao mreža koja nas s njima povezuje.

Voleben drvo i medveda humanizuje tako nemilosrdno, da ga botaničari i zoolozi smatraju za običnog lažova, ili pak za nekoga ko tačno zna da novoj čežnji za prirodom nisu potrebni njihova nauka i znanja, već emocije. Ovog puta, napisao je svojim dirljivim jezikom da umesto mozga radije pušta svoje srce da govori. Ali ono što piše o mreži prirode ne možemo pročitati samo srcem. Mogli bismo da čitamo i mozgom. Biolozi se najviše boje antropomorfizama ‒ ljudskih metafora i modela prilikom posmatranja svog predmeta istraživanja.

Stefano Manusko iz Laboratorije za neurobiologiju bilja u Firenci napisao je pre dve godine o tome veoma lepu knjigu „Inteligencija biljaka“ u kojoj se na 170 strana bori s time da li reč „inteligencija“ sme da se primeni na stvorenje bez mozga. Manusko se tu mnogo muči, pošto drvo može da rešava probleme i pošto na kraju svoga korenja ima ćelije nalik na neutrone. „Svaki vrh korena je već i sam po sebi jedan ’centar za obradu podataka’“, piše Manusko, dovodeći odmah u pitanje ovo svoje smelo poređenje. On takođe mnogo piše o mrežama, o „mreži druge tehnološke revolucije“ biljaka i o Turingovom testu za veštačku inteligenciju, jer bi ga svaki korov lako prošao ako bismo o tome mogli da pitamo druge korove. Biljke, po njemu, ne smemo da posmatramo kao ljude, već čovek mora da postane biljka. Naravno, u simboličkom smislu, radi istraživanja biljaka.
 
A Darvin?


 
Već je Darvin znao da drveće nije glupo i usamljeno. U svojoj knjizi „Mogućnosti kretanja kod biljaka“ iz 1881. on piše: „Teško da je preterivanje ako kažemo da na ovaj način opremljeni vrhovi korenja deluju slično mozgu neke niže životinje“. I životinje su, prema njegovim rečima, društvene. Ali možda je preterano da se naše utopije vezane za mrežu premeštaju na šume i da se nadamo da je drveće uzajamno manje darvinistički nastrojeno od viših životinja kao što smo mi, kulturna ljudska bića.

„Time je jasno da mi svoju prirodu u celini uopšte ne možemo da shvatimo ‒ a to po mom mišljenju uopšte nije ni potrebno.“ Peter Voleben govori ono što je na srcu svima ‒ njegovi čitaoci hoće bajke, prave i istinite. Priče koje im govore da je i čovek samo drvo.

Autor:  Mihael Pilc
Izvor: welt.de
Prevod: Dušica Milojković