Peter Čeferin: Rasvetljavanje zločina „begom“ u književnost

Peter Čeferin (84) poznati je slovenački advokat. Ima advokatsku karijeru dužu od pola veka i spisak na kojem je oko 50.000 klijenata. Kako sam kaže – nikada nijednog klijenta nije odbio.

Javnost na prostoru bivše Jugoslavije više je za njega čula nakon zločina koji se desio 2002. godine, kada je u Rovinju ubijena imućna tročlana porodica iz Slovenije. On je, naime, zastupao sina ubijene žene, koji je kasnije i osuđen za taj zločin. Međutim, Čeferin i dan-danas tvrdi da je njegov klijent nevin i ni posle 20 godina ne odustaje od njegove odbrane.

Upravo taj slučaj poslužio mu je kao početna ideja za pisanje vrhunskog trilera „Sudnji dani“ (u Srbiji je knjigu izdala Laguna), koji je napisao zajedno sa slovenačkim istraživačkim novinarom Vasjom Jagerom. Pretprošlog meseca održana je i promocija u Beogradu, koja je okupila veliki broj poznatih ljudi iz sveta advokature, biznisa, novinarstva, sporta... S njim je u srpsku prestonicu tada došao i njegov sin Aleksandar Čeferin, predsednik UEFA. Peter Čeferin u ekskluzivnom intervjuu za Kurir govori o knjizi, rasvetljavanju pomenutog zločina, kojem je posvetio dve decenije karijere, o (ne)savršenim zločinima i mogućnosti varanja na poligrafu, saradnji jugomafije i politike nekad i sad...

Šta je bio okidač da počnete da pišete knjigu „Sudnji dani“? Rekli ste da ste je počeli pisati nakon što ste podbacili pred Evropskim sudom za ljudska prava u slučaju Ivana Perića, koji je osuđen na više od trideset godina zatvora zbog trostrukog ubistva u Rovinju 2002. godine.

U Sloveniji je do 2002. godine živela porodica koju su činili dvadesetogodišnji Ivan, njegova majka, očuh i polubrat. Ivanova majka i očuh imali su firmu koja je bila registrovana za proizvodnju ugostiteljske opreme, a zapravo su preko ove firme, tokom raspada Jugoslavije, prodavali oružje predstavnicima njenih naroda i narodnosti koje je korišćeno u međusobnim sukobima. Ivanov očuh je od 1989. do 1991. godine bio zaposlen u bivšoj Vojsci Jugoslavije, u odeljenju Pozadinska baza, gde je bio načelnik Računskog centra, u kom se čuvala evidencija o lokacijama i vrstama naoružanja Vojske Jugoslavije. Po odlasku iz vojske Ivanov očuh je te podatke poneo. Ivanova porodica imala je vikendicu u Rovinju, gde su u avgustu 2002. pronađena tri tela. Ivanova majka, očuh i polubrat ubijeni su pištoljem marke škorpion. Kako bi identifikovala tela, hrvatska policija je pozvala Ivana u Rovinj i tom prilikom obavila poligraf. Iz poligrafskog izveštaja proizilazi da je Ivan „isključen kao mogući izvršilac ovog trostrukog ubistva“. Pošto je u vreme ubistava i rođak Ivanove majke bio kod Rovinja, i on je bio i poligrafski ispitan. Poligraf je pokazao da je on „verovatni izvršilac ovih ubistava“. Kada je Ivan došao kući, slovenačka policija ga je lišila slobode jer se u policijskoj stanici pojavila osoba (u daljem tekstu: navodni saučesnik) koja je tvrdila da je Ivan od njega tražio pištolj kojim je nameravao da ubije svoju majku, očuha i polubrata, što mu je Ivan priznao po povratku iz Rovinja.

I na osnovu toga je osuđen?

Državno tužilaštvo je optužilo Ivana i navodnog saučesnika kao saučesnika u trostrukom ubistvu, a Okružni sud u Ljubljani je 16. marta 2004. godine osudio Ivana na trideset godina zatvora, jer je navodno počinio ubistvo 15. avgusta 2002. iz pištolja škorpion, koji nikada nije pronađen. Treba napomenuti da je 15. avgust 2002. godine jedini datum kada Ivan nije imao alibi, a tri veštaka sudske medicine i jedan veštak za mobilni telefon su tokom svih postupaka u ovom procesu rekli da su članovi Ivanove porodice mogli da stradaju 15, 16, 17. ili bilo kog drugog dana u avgustu, da je moglo biti više strelaca, da nema dokaza da su sve troje umrli u isto vreme i da nema dokaza da je Ivan 15. avgusta 2002. uopšte bio u Rovinju. Pošto je Ivan proglašen krivim za smrt svoje majke, proglašen je i nedostojnim za nasledstvo, čime je rođak njegove majke – koga je poligraf nazvao „najverovatnijim počiniocem“ – postao jedini naslednik celokupne imovine Ivanove majke, za koju je utvrđeno da je ubijena poslednja. Nekoliko godina kasnije ovaj „verovatni počinilac“, koji je pre stvaranja nove države bio oficir Vojske Jugoslavije, a kasnije i slovenačke vojske, koji je dobro savladao gađanje iz pištolja, izvršio je samoubistvo. Nasuprot tome, dvadesetogodišnji Ivan je bio oslobođen od služenja vojnog roka zbog psihofizičke nesposobnosti, nije bio zaposlen, nije se školovao i bio je razmažen, jer ga je majka, koju je navodno ubio, beskrajno volela. Pošto sam bio, a i još uvek sam uveren da takva osoba kao što je Ivan nije bila sposobna da se u istoj noći odveze od Ljubljane do Rovinja, ubije troje ljudi u potpunom mraku i, ne ostavivši za sobom nijedan materijalni trag, ponovo ode kući – ja sam preuzeo njegovu odbranu. Pošto je Ivan bez para, branim ga džabe dvadeset godina.

Ovaj slučaj je stigao i do suda u Strazburu?

Evropski sud za ljudska prava je dva puta presudio u ovom slučaju. Prvi put u slučaju Ivanove presude i drugi put nakon moje tužbe protiv države Slovenije. Kada u Ivanovom slučaju nisam uspeo ni u zemlji ni van nje, u očaju sam „pobegao“ u književnost i zajedno sa istraživačkim novinarom Vasjom Jagerom napisao knjigu „Sudnji dani“.

Zašto ste tužili državu Sloveniju?

Pošto su svi sudovi odbili sve predloge odbrane, a posebno predloge za smenu nestručnih veštaka, kao i moj zahtev da se pročita poligrafski izveštaj kojim je Ivan isključen kao mogući izvršilac, a pored toga su me pratili po nalogu državnog tužioca bez ikakvog pravnog osnova, digao sam ton na sudskim ročištima i počeo da koristim termine za sud, državno tužilaštvo i sudske veštake koje nikada ranije nisam koristio u svojoj karijeri. Zbog vređanja sudova, državnog tužilaštva i sudskih veštaka bio sam kažnjen. Kada sam i u ovom slučaju iscrpeo sve pravne lekove u zemlji, obratio sam se Evropskom sudu za ljudska prava, koji je 2018. godine uvažio moju žalbu, utvrdivši da mi je država povredila pravo na slobodu izražavanja, te odlučio da mi Slovenija mora isplatiti odštetu za duševne bolove i nadoknaditi troškove postupka. Ovu presudu Evropskog suda za ljudska prava smatrao sam novom činjenicom i na osnovu toga, ali i na osnovu niza novih dokaza, stručnih mišljenja stručnjaka iz više zemalja, novih svedoka itd. podneo sam zahtev za obnavljanje krivičnog postupka. Moj zahtev ima 150 stranica i uz njega sam dostavio i više od 1.000 stranica priloga. To se trenutno podnosi Vrhovnom sudu kao zahtev za zaštitu zakonitosti zbog ranijeg odbijanja u sudovima prvog i drugog stepena.

Knjiga je, dakle, zasnovana na Perićevom slučaju. Ali koliko je tačno u njoj stvarnosti, a koliko fikcije?

Pored pomenutog rođaka Perićeve majke, kojeg su poligrafisti opisali kao „verovatnog počinioca“ i koji je izvršio samoubistvo, postoje još dve potencijalne ubice. Za jednog od njih pojedini mediji iz zemalja bivše Jugoslavije pisali su da je reč o plaćenom ubici koji je uhapšen u Beogradu zbog sukoba različitih međunarodnih kriminalnih grupa. Ovaj čovek je, navodno, srpskim organima reda priznao da je izvršilac trostrukog ubistva u Rovinju. Što se tiče trećeg potencijalnog izvršioca, jedan zatvorenik mi je napisao da mu je ovaj potencijalni izvršilac, prilikom upotrebe droge, priznao trostruko ubistvo o kome je reč. Posetio sam ovog zatvorenika u zatvoru, on mi je potpisao izjavu, saslušan je na glavnom pretresu. I ništa. Zato sam, pošto su najmanje dvojica potencijalnih počinilaca još uvek živi, promenio imena, mesta, vreme i druge okolnosti u knjizi „Sudnji dani“. U romanu kao advokat dr Edvard Melik branim Ivana, koji u knjizi ima ime Tomi Klajn. Tomi je optužen i, na kraju suđenja, osuđen za ubistvo svog šezdesetogodišnjeg ljubavnika Karla Marona. Karl Maron je multimilioner koji se obogatio prodajom oružja pripadnicima naroda i narodnosti koji su se borili tokom raspada Jugoslavije. Maron je čak prodao neispravno oružje jednoj grupi, zbog čega su mnogi borci poginuli. Rođaci pokojnika obećali su da će se osvetiti. Angažovali su ubicu, koji je ubio Marona u njegovoj vili za odmor u Budvi. Ono što je zajedničko istini (slučaj Ivana Perića) i fikciji (Tomi Klajn) jeste činjenica da sam duboko uveren da su organi reda u slučaju Ivana Perića znali da je on nevin. U slučaju fikcije, Tomi Klajn je žrtvovan da bi se prikrio pravi počinilac ili izvršioci, odnosno naručioci ubistva Karla Marona, koji u romanu zamenjuje Ivanovu majku i očuha.



Da li Ivan Perić i dalje služi zatvorsku kaznu?

Od trideset godina zatvora, na koliko je osuđen, Ivan Perić je već dvadeset godina u najstrožem zatvoru u Sloveniji.

Kao iskusan advokat, možete li odgovoriti na pitanje – da li postoji savršeni zločin?

Ako ne uspem da obnovim postupak u slučaju Ivana Perića, onda su prave ubice njegove porodice počinile savršeni zločin.

Koliko je poligraf, koji je nezaobilazan i u Vašoj knjizi, pouzdan u utvrđivanju istine? Može li se poligraf prevariti?

Američki FBI zatražio je od deset američkih univerziteta da procene pouzdanost poligrafskog testiranja. Njihovi rezultati pokazuju tačnost kazivanja istine od 87,8 procenata (Univerzitet u Mičigenu) do 96,2 procenta (Univerzitet Stanford). Neki poligrafisti su mi rekli da su neki pripadnici izraelske tajne službe Mosad, koji su toliko obučeni da mogu da menjaju brzinu disanja, znojenje, krvni pritisak i tako dalje, u stanju da prevare poligrafsku proceduru.

Srpsko izdanje Vaše knjige predstavlja se kao „vrhunski triler o spoju politike i jugoslovenske mafije“. Da li su kriminalci u Jugoslaviji bolje sarađivali od političara? Ili je veza između jugomafije i politike bila jaka i stalna? Kakav je Vaš utisak?

„Veza jugoslovenske mafije i politike“ nije bila prisutna samo u prethodnoj zemlji.

Nedavna promocija Vaše knjige u Beogradu okupila je širok krug ljudi iz sveta advokature, biznisa, novinarstva, sporta... Kome ste se posebno obradovali? Koliko ste često u Beogradu?

U svojoj prethodnoj zemlji često sam bio u Beogradu, između ostalog, prisustvovao sam sastancima Saveza advokatskih komora Jugoslavije. Povodom promocije knjige „Sudnji dani“, za koju su uglavnom zaslužni Miroslav Mišković i njegov tim, upoznao sam mnoge značajne i zanimljive ljude – legende jugoslovenskog i srpskog sporta, briljantne advokate, ugledne novinare itd. Dan nakon tog događaja sam sa Aleksandrom (sin, prim. nov.) i Zoranom Lakovićem posetio Sportski centar Fudbalskog saveza Srbije, gde su nas ljubazno primili predsednik FSS Nenad Bjeković, legendarni selektor Piksi Stojković, počasni predsednik Tole Karadžić i generalni sekretar Jovan Šurbatović. Bio sam impresioniran Centrom.

Autor: Boban Karović
Izvor: Kurir