Pem Dženof: Zadatak pisca je da pomogne čitaocu da se stavi u kožu junaka i zapita se

Pem Dženof, autorka nekoliko bestselera o Drugom svetskom ratu, govori o svom poslu, temama koje je inspirišu i novom romanu pod naslovom „Žena sa plavom zvezdom“.

Kako ste odlučili da napišete ovu priču?

Tragajući za idejom za svoju narednu knjigu, pre dve godine sam otkrila neverovatnu priču o grupi Jevreja koji su se mesecima krili od nacista u kanalizaciji poljskog grada Lavova. Bila sam zapanjena užasima koje su doživeli, ali i njihovom domišljatošću i rešenošću da prežive. Poseban utisak na mene je ostavila njihova potreba za ljudskim kontaktom tokom boravka u tom mračnom, izolovanom prostoru, a dirnula me je i požrtvovanost sugrađana koji su im pomagali.

Kada posle dvadeset i pet godina pisanja o Drugom svetskom ratu i Holokaustu naiđete na priču od koje vam zastane dah, znate da ste pronašli nešto što će izazvati sličnu reakciju i kod vaših čitalaca.

Koliko ste istraživali za knjigu?

Upoznavanje sa svetom u koji ću smestiti svoju priču uvek je jedan od najuzbudljivijih i najizazovnijih aspekata rada na nekoj knjizi. Imala sam bezbroj pitanja: Kako izgleda kanalizacija? Kako bi izgledao život u tom sumornom, podzemnom prostoru? Kako su jeli i spavali? Kakva je vidljivost? Na svu sreću, uspela sam da se dokopam knjige „Podzemni tuneli Lavova“ Roberta Maršala, koja mi je mnogo toga razjasnila. Otkrila sam da ljudi koji su se tu skrivali nisu strahovali samo od Nemaca, već i od bezbroj drugih opasnosti, poput bolesti, utapanja i poplava. Vodili su svakodnevnu borbu za opstanak.

Kada sam odlučila da radnju priče preselim u Krakov, grad u kome sam nekoliko godina živela i radila, pandemija me je sprečila da otputujem u Poljsku i sama obavim istraživanje. Za pomoć sam se obratila svojim tamošnjim prijateljima i oni su mi omogućili da stupim u kontakt sa stručnjacima koji su raspolagali svim neophodnim informacijama o gradu i njegovom kanalizacionom sistemu.

Koje pouke će čitaoci izvući iz ovog romana?

Između Sadi i Ele, dve žene koje pripadaju potpuno različitim svetovima, formira se veza koja će imati duboke i trajne posledice. Nadam se da će čitaoci u tome prepoznati načine na koje možemo da prevaziđemo međusobne razlike i pokušamo da razumemo jedni druge. Verujem da će shvatiti da čak i najbezazleniji gestovi saosećanja i solidarnosti mogu imati ogromnog uticaja naš i živote drugih ljudi.

Šta nam možete reći o svom narednom projektu?

Radnja sledeće knjige biće smeštena u Belgiju, a zasnovana je na istinitoj priči o jedinom nacističkom vozu smrti koji je na putu ka Aušvicu upao u zasedu.

Da li se prilikom pisanja pridržavate nekih rituala? Imate li možda omiljenu olovku, piće ili omiljeni odevni predmet u kome pišete?

Moja radna rutina je tokom godina evoluirala. U jednom periodu sam, na primer, pisala isključivo u svojoj radnoj sobi, pa sam onda jedno vreme redovno odlazila u lokalni kafe, a sada uglavnom pišem na kauču. Pisala sam, doduše, i u dvorcima i planinskim kolibama, ali i u lekarskoj čekaonici i automobilu. Ali postoje i izvesne konstante. Volim da ustajem rano i da pišem između pet i sedam ujutru. Uživam u tom jutarnjem naletu kreativnosti, pre nego što dan zaista počne. I inače pišem u kratkim naletima, jer nisam disciplinovana. Za mene je nezamislivo da radim osam sati bez prekida. Radije ću pisati jedan sat dnevno, sedam dana u nedelji. I važno je da pri ruci uvek imam dovoljno kofeina.

Kojem od svojih likova ste najsličniji i zašto?

Ako govorimo o ovoj knjizi, to bi verovatno bila Sadi, jer njeno osećanje izolovanosti u izvesnoj meri odražava ono što smo svi osećali za vreme pandemije.

Čitalačka publika obožava priče o Drugom svetskom ratu. Kako to objašnjavate?

U mom slučaju ljubav prema tom periodu se razvila zahvaljujući dugogodišnjem životu u Krakovu, gde sam radila kao diplomata Stejt departmenta. Bila sam zadužena za rešavanje svih pitanja vezanih za Holokaust, tako da sam se veoma zbližila sa preživelim članovima jevrejske zajednice. Ta poznanstva su iz korena promenila moj život. Šire gledano, mislim da događaji iz Drugog svetskog rata duboko pogađaju i pisce i čitaoce. Postoji želja i potreba da se zapišu i ispričaju priče preživelih dok za to još uvek imamo priliku. Danas su nam na raspolaganju i velike količine arhivskog materijala koji je postao dostupan tek posle Hladnog rata. Ta dokumentacija predstavlja pravu riznicu ideja za pisanje. Moj zadatak kao pisca je da pomognem čitaocu da se stavi u kožu mojih junaka i da se zapita: „Šta bih ja učinio na njihovom mestu?“ Zbivanja u Drugom svetskom ratu i svi njegovi užasi predstavljaju izuzetno plodno tle za pripovedanje.



Vaše priče su uvek vezane za Jevreje. Postoji li u tome univerzalna tema koja privlači čitaoce svih profila?

Nikada ne bih opisala svoje priče kao „vezane za Jevreje“, ali istina je da uglavnom govore o Drugom svetskom ratu i Holokaustu. Ta era ne samo da je sama po sebi važna već se u njoj može pronaći i pregršt univerzalnih tema vezanih za ljudska prava, predrasude i mržnju, što je u ovom trenutku veoma aktuelno.

Kako dolazite do ideja za svoje knjige? Istraživanjem?

Da, uglavnom istraživanjem. Najvažnije su mi dve stvari: Kao prvo, važno mi je da pronađem stvarni događaj iz prošlosti i prikažem ga na način koji će probuditi interesovanje mojih čitalaca. Kao drugo, uvek tražim uzbudljivu, do sada neispričanu priču. Ako iznenadi mene, verovatno biti zanimljiva i čitalačkoj publici.

Da li pre pisanja pravite detaljan plan ili pišete „iz glave“?

Obično pišem iz glave i gotovo nikad nemam jasnu ideju kako će se knjiga završiti. Na početku imam samo prvu scenu i uopštenu predstavu o tome šta želim da postignem, ali onda tokom pisanja naiđem na nekoliko važnih događaja koji mi, poput svetionika, daju nadu i vode me ka cilju. Ali ima i slučajeva kada me završetak priče iznenadi. To se, recimo, dogodilo sa ovim poslednjim romanom.

Objavili ste nekoliko bestselera. Koliko knjiga se od Vas očekuje godišnje? Koliko puta revidirate rukopis pre nego što ispunite očekivanja urednika?

U prošlosti sam objavljivala jednu knjigu godišnje, a sada na svakih godinu i po ili dve. Moji rukopisi uvek zahtevaju dosta doterivanja. U prvom krugu se koncentrišemo na krupne probleme, a zatim u svakom narednom radimo na sve sitnijim i sitnijim, sve dok moj urednik, agent i ja ne budemo zadovoljni.

Imate li poruku za čitaoce?

Svoje knjige o Drugom svetskom ratu i Holokaustu smatram ljubavnim pesmama posvećenim ljudima koji su preživeli taj užasni istorijski period. Temi uvek prilazim sa velikim poštovanjem i trudim se da je obradim na najbolji mogući način. Želela bih da čitaoci to znaju. I još nešto: dijalog i razmena mišljenja sa čitaocima su mi veoma važni. Pozivam ih da kontaktiraju sa mnom preko mog sajta, stranice na Fejsbuku, Tvitera, Instagrama i ostalih platformi. Komentari, pitanja i predlozi su uvek dobrodošli!
 
Autor: Kristin Dauner
Izvor: nerdprobs.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Mindy Schwartz Sorasky