Pavle Zelić: Kada bismo nestali, sve bi se vratilo u normalu

Pavle Zelić jedan je od vodećih pisaca srednje generacije u Srbiji i jedan od najcenjenijih farmaceuta. Ovaj književnik i magistar farmacije objavio je više od 40 priča u svim relevantnim književnim i popularnim časopisima u Srbiji, kao i u brojnim antologijama u zemlji i regionu.

Kao jednom od pobednika na konkursu Matice srpske za ediciju „Prva knjiga“, 2009. godine objavljena mu je zbirka priča „Poslednja velika avantura“, posle čega je 2013. izdao zapažen roman „Peščana hronika“ za Lagunu.

Piše i scenarija za stripove, među kojima se izdvaja serijal grafičkih novela „Družina Dardaneli“, koji je ilustrovao Dragan Paunović, i edukativni interaktivni strip „Lara Tafi“. Njegovi filmski scenariji, adaptacije sopstvene kratke proze, a pre svega romana, dobili su izuzetnu podršku na državnim konkursima za produkciju u zemlji i regionu od 2017. godine, i dalje se razvijaju. Priče i stripovi Pavla Zelića prevedeni su na više od deset svetskih jezika.

U intervjuu za nedeljnik Ekspres Pavle Zelić govori o uspehu prošlogodišnje zbirke priča „Dum-dum“ i otkriva planove za roman o farmaceutskoj mafiji koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Zbirka priča „Dum-dum“, objavljena prošle godine, ostvarila je veliki uspeh u Srbiji, ali i regionu. Koja je njena tajna?

Mislim da čitaoci pre svega prepoznaju ogroman trud uložen u svaku priču. Bukvalno sam stotine sati proveo sređujući sve do pojedinačnog slovca kako bi svih 18 priča koje simbolično pokrivaju 18 godina moje književne karijere doveo do savršenstva. Drugi faktor je istinitost ovih pripovesti. I to može zvučati čudno ako se zna da se unutar korica „Dum-dum“ zbirke nalaze i duhovi, vanzemaljci, vampiri i roboti. Ali kada kažem istinitost, mislim pre svega na autentičnost likova, dijaloga, a ponajviše emocija. Jer bilo da se dešavaju u alternativnoistorijskoj prošlosti ili izmaštanoj budućnosti, moje priče su uvek utemeljene na realnim junacima, ljudima koje poznajem i preneo sam ih iz stvarnog života.

Neretko sam junak ja sam, odnosno neka verzija mene. Bukvalno ogoljavam svoje, i srce i dušu mojih poznanika, prijatelja, osoba koje su obeležile moj život. Ta sirova osećanja, ta duboko lična iskustva nešto su što se ne može lažirati i što ljubitelji dobre proze i te kako osete, cene i vole. Ono što je treći adut zbirke jeste njena raznovrsnost. U zbirci „Dum-dum“ se nalaze i čisto žanrovske priče, naučna fantastika, horor, fantastika uopšte, ali i neke u kojima ničeg nadnaravnog nema, a deluju još neverovatnije od onih s alama i baucima. Ima i ratnih priča – iz Prvog svetskog i ratova ’90-ih, lekarskih ispovesti, čak i jedna fudbalska priča – Najbolji gol koji Pele nikada nije dao. Dakle, pravi švedski sto, gozba u kojoj će svako naći omiljeno jelo. Ali zlatna nit jeste ljubav – ljubav koja iskupljuje, ljubav koja oplemenjuje, ljubav koja pobeđuje sve. A ko ne voli priče o ljubavi?

Priča iz zbirke „Dum-dum“ Veliki Vakcinator već svojim naslovom izazvala je ogromnu pažnju, pa možda i kontroverze. Kako kao pisac, ali i farmaceut gledate na vakserske i antivakserske pokrete tokom protekle gotovo tri godine pandemije?

Ovo je naravno veoma osetljiva tema, kojoj pristupam sa mnogo opreza i uz poštovanje svačijeg prava na stav u jednom suštinski slobodnom društvu kakvo je naše. Izražavanje ličnog mišljenja jeste osnov demokratije, i to je neupitno. Ono što želim da postignem ovom pričom i drugim svojim aktivnostima u javnoj sferi jeste dijalog. Želim da o temama od najvišeg javnog interesa govorimo otvoreno, u konstruktivnoj atmosferi sa puno poštovanja prema pre svega nauci i činjenicama. Nema sumnje da su vakcine jedan od najvećih izuma čovečanstva, koje su nam pomogle da u velikoj meri iskorenimo bolesti od kojih su godišnje umirali milioni.

Sada moramo da dokučimo šta je uzrok trenutnog velikog otpora vakcinaciji i kako uspešno razgovarati o tome kako bi se nerazumevanje rešilo, a poverenje u imunizaciju povratilo. Smatram da su umetnost i pripovedanje jedan od odgovora na ovu zagonetku i zato sam napisao priču u kojoj je u svetu budućnosti vakcinacija zakonom zabranjena, a naslovni junak, nekadašnji zdravstveni radnik, mora da se noću preoblači u superjunaka nalik Betmenu – naslovnog Velikog Vakcinatora, kako bi krišom vakcinisao decu. Efekat ove priče je bio toliki da je ona prevedena na engleski jezik i nedavno je osvojila prestižnu nagradu „Voren Vestberger“ na Univerzitetu Emori u Atlanti u Džordžiji. Imao sam prilike tokom svog boravka u Americi na jednogodišnjoj stipendiji „Hjubert Hamfri“ u okviru programa „Fulbrajt“ da promovišem svoje stvaralaštvo, a Veliki Vakcinator je uvek izazivao najviše pažnje kod američke publike.

Da li smo zaista postali „bensedin nacija“?

Ne slažem se. Nedavno sam proveo nekoliko divnih dana na Sajmu knjiga, potpisujući knjige i stripove, i video sam, kao nekad, mase čitalaca koji sa kamarama knjiga izlaze svakoga dana iz tih za mene svetih hala. Smatram da svaka pročitana reč dobre proze ili poezije vredi više nego bilo kakav sedativ. Srbi čitaju knjige, a i gledaju dobre filmove, posećuju predstave i izložbe… I mislim da je taj intelektualni eskapizam mnogo zastupljeniji nego otupljenost od lekova ili besmislenih televizijskih programa.

Pripremate i roman o farmaceutskoj mafiji. Da li je ona zaista toliko moćna i koliko je to za Vas kao pisca, ali i farmaceuta „pipav teren“?

Volim i borim se za svoju struku svim srcem i upravo zato smatram da moramo da razdvojimo jednom za svagda šta je to tačno taj grozan termin, i kako se on nikako ne može i ne sme odnositi na nebrojene kolege koje požrtvovano rade na poboljšanju kvaliteta života građana, pa im čak i spasavaju živote. Farmaceutska struka je u pandemiji, ali i pre nje, dospela u fokus već pominjanih teoretičara zavere, i to je nedopustivo. Ne kažem da će moj roman promeniti sve, ali je korak u pravom smeru. Identifikovati neke negativne pojave koje se prišivaju farmaciji i odstraniti ih kao zloćudni tumor. Makar kroz tekst pa onda i promenu svesti. Jer sve velike promene polaze iz glave, pa ako mogu da komuniciram sa tim glavama kroz lepu književnost, učiniću to. Ne plašim se jer znam da radim nešto ispravno, što će pozdraviti svi dobronamerni i razumni ljudi, a naročito drage i poštovane koleginice i kolege farmaceuti.

Kako ste uskladili nauku i umetnost, kako je jedan farmaceutski stručnjak postao jedan od naših najpoznatijih pisaca i strip scenarista i kritičara?

Ukratko: malo spavam, mnogo radim. Ali zaista te dve strane svoje ličnosti gledam komplementarno, i analitičnost, sistematičnost i radna disciplina potekle iz farmacije i te kako su bile korisne kada se konstruisao roman „Peščana hronika“ ili strip serijal „Družina Dardaneli“. U Americi sam naučio i da se pripovedanje i umetnost i te kako mogu iskoristiti u javnom zdravlju, i shvatio sam da celu književnu karijeru radim upravo to – edukujem svoje čitaoce, pa ih čak i lečim pričama.

Kako vidite svoju generaciju danas, koja je danas uloga srednje generacije u Srbiji?

Moja generacija mi deluje umorno, rezignirano, poraženo, ali sve su to opšta mesta, i ne verujem da je sve baš tako kako se priča po gradu. Ima ipak snage u nama. Kao što je nedavno rekao ser Dejvid Atenborou, najveći živi prirodnjak, deo smo generacije koja je doživela najveći gubitak – ekosistema, kvaliteta života, a dodao bih i ideologija, pa čak i nade. Sledeća generacija ima priliku da doživi najveći boljitak. Ako se izbore za to. Sgurno ne želim da budem od onih koji će to unapređenje, taj spas sveta sprečavati. Generacija kojoj pripadam ima pred sobom veliki izbor. Da bude brana promeni ili njen predvodnik. A vremena za tu odluku je sve manje. Zato i zbirka „Dum-dum“ nosi podnaslov – priče koje će spasti svet. Iskreno i duboko verujem da umetnost može da spase svet. I boriću se svim silama da tako i bude.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres