Patriša Lokvud: Moja knjiga miriše bolje od Tvitera

Prva polovina romana „Ovo niko ne pominje“, proznog debija pesnikinje Patriše Lokvud, predstavlja očaravajući – i, mora se priznati, pomalo uznemirujući – simulakrum iskustva života na internetu i razgovora na tu temu. Ona nas upoznaje sa neimenovanom naratorkom koja putuje po svetu učestvujući u panel-diskusijama o „portalu“, što je njen naziv za virtuelni univerzum interneta. U drugoj polovini pak dolazi do oštrog zaokreta u pravcu stvarnosti, gde junakinjina mala sestričina, obolela od retkog genetskog poremećaja, postaje sunce oko koga kruže svi članovi porodice.

Sa Patrišom sam razgovarao o njenom prvencu, tome šta znači pripadati „savršenoj internet generaciji“, njenoj stvarnoj sestričini i slavnoj mački Mijet. Napominjem da smo razgovor vodili nakon što je moja sagovornica umesto vitamina greškom popila tabletu za spavanje.

Veoma mi se svidelo što u svojoj knjizi internet nazivate „portalom“. U toj metafori ima nečeg fizičkog. Ona nagoveštava svojevrsni prelazak iz jednog sveta u drugi, nešto što se kvalitativno razlikuje od pukog zurenja u telefon ili monitor kompjutera. Sećate li se svojih prvih iskustava sa internetom i onoga što je to za Vas predstavljalo? Mnogi o tome govore u kontekstu bekstva od stvarnosti.

Internet je za mene, bez ikakve sumnje, predstavljao jedan vid bekstva. Iskustvo ulaska u taj svet često poredim sa filmskim scenama koje prikazuju prolazak kroz svemirsku crvotočinu: prostor i vreme se izvitopere, lice i telo vam se izduže i vi iznenada letite u nepoznatom pravcu. Za mene je to bio portal u svet u kome sam mogla mnogo toga da naučim i upoznam ljude sa sličnim interesovanjima.

Kada ste počeli da koristite internet?

Ja pripadam „savršenoj internet generaciji“. Sećam se vremena kada u kući nismo imali internet i sećam se promene koja je nastala kada smo ga konačno dobili. Moj otac je bio... Moj otac je iskreno verovao da je kompjuterski genije. Sam je sastavljao naše prve kompjutere. Kuća nam je bila puna tih skalamerija iz kućne radinosti. Ugao dnevne sobe bio je rezervisan za kompjuter koji smo u tom trenutku koristili. Internet sam počela da koristim sa 11 ili 12 godina, i dobro se sećam da sam u jednom trenutku postala svesna činjenice da, prvi put u životu, imam neograničen pristup najrazličitijim mogućim sadržajima. Mislim da moji roditelji toga nisu bili svesni.

U to vreme sigurno nisu mogli da znaju...

Nisu imali pojma. Ne. Ne znam za šta je mom ocu u to vreme služio internet, ali verovatno nije mogao ni da pretpostavi kakva se moć krije u mašinama koje je sklapao.

U svakom slučaju, taj ćošak u dnevnoj sobi je za mene odjednom postao nešto nalik svetilištu – mesto koje je obećavalo pristup besplatnim i, što je daleko važnije, nefiltriranim informacijama.

Moje dete je sličnog uzrasta, ali mislim da sam dobro obavešten o opasnostima koje vrebaju na internetu.

Ne zavaravajte se. To je samo zabluda u kojoj živi većina roditelja.

Verovatno ste u pravu. To isto, naravno, važi i za portal iz Vaše knjige: niko zapravo ne zna šta se sve u njemu krije.

Tačno.

Čitajući prvu polovinu romana, imao sam utisak kao da surfujem internetom. Osećanje bih opisao kao neobičnu kombinaciju uzbuđenja i nervoze. Kojim argumentima biste ubedili potencijalne čitaoce da bi bilo korisnije da, umesto na internetu, provedu nekoliko sati uz Vašu knjigu?

Da li Vam delujem kao neko ko se bavi ubeđivanjem? Ovo nije srednjoškolski debatni klub. Nikada to ne radim.

U Vašoj knjizi se mogu pronaći veoma konkretni argumenti!

U redu, verujem Vam na reč, ali u ovom trenutku zaista ne mogu da ih se setim. Znate li kome biste mogli da postavite to pitanje? Onima koji fetišizuju knjige! Kladim se da bi Vam oni rekli da će moja knjiga mirisati bolje od telefona! To ne mogu da potvrdim, ali garantujem Vam da će mirisati bolje od Tvitera.

A što se tiče sličnosti prvog dela sa krstarenjem internetom, ne bih se u potpunosti složila sa Vašom konstatacijom. Tu ima dosta elemenata za koje sam smatrala da zaslužuju mesto na stranici iako se ne uklapaju ni u svet portala, niti u svet interneta.

Rekao bih da je upravo to jedan od argumenata o kojima govorim. U svakodnevnom životu postoje neka iskustava koja su toliko stvarna da portal jednostavno ne bi mogao da ih podnese. Njih nam može dočarati samo jedinstvena forma kao što je roman. To je, uostalom, bio i Vaš izbor. Napisali ste roman, a ne niz objava na Tviteru.

Da. Priča ima svoj početak i kraj, i dobro je što postoji forma koja može da istakne njenu zaokruženost. Ako je stavite u portal, ona vam u jednom trenutku isklizne iz ruku i izgubi se u njegovoj beskonačnosti.

Mnogi pisci se trude da u svom prvom romanu zamaskiraju vezu između priče i vlastitog života.

Ja nisam jedna od njih, Dene.

Očigledno da Vas je duboko potreslo ono što se dogodilo Vašoj sestričini. Je li to bio razlog zbog koga je ova priča završila u knjizi, a ne na Tviteru? Da li Vas je Linina smrt podstakla da napišete roman?

Ne, u to vreme sam već pisala roman; ali u njemu se oseti taj prelaz. Jasno se vidi trenutak u kome u priču ulazi stvaran život. Najveći deo onoga što čitate u prvom delu, u manjoj ili većoj meri, plod je moje mašte. Želela sam da čitalac spazi trenutak u kome se sve menja. Junakinja se držala za ruke sa celim svetom, a onda najednom ostaje sama i okreće se porodici.

Od početka sam planirala da o Lini napišem nekoliko reči u izjavama zahvalnosti. Mislim da je to bio primeren način da joj odam počast. Da to nisam učinila, stekao bi se utisak da nešto krijem. Da krijem nekoga ko je zaslužio da se tu nađe. Želela sam da zahvalim i svima onima koji su nam pomogli – medicinskim sestrama, organizacijama, svim tim dobrim ljudima. Zašto bih to krila?



Da li Vam je neki roman služio kao uzor prilikom pisanja?

Ne. Razgovarala sam sa iskusnijim piscima o tehničkim aspektima pisanja romana, ali to je bilo sve.

Malo me je sramota da postavim sledeće pitanje.

Slobodno pitajte!

Kako se zove Vaša mačka?

Mijet.

Hvala. Nisam bio siguran kako se izgovara to ime.

Tako ga ja izgovaram. Moguće je da grešim.

Kako joj se svideo mačor iz Vašeg romana?

Mijet je veoma ljuta, Dene. Nisam sigurna da će mi uskoro oprostiti. Pobesnela je kada je čula da mi je kao uzor za Doktora Guzotvora poslužio mačor po imenu Fenriz, a ne ona. Mijet i Fenriz su zajedno odrasli i odlično su se slagali sve dok se sudbina sa njima nije gorko poigrala. Mijet je, nažalost, pre dve godine morala na operaciju šape, a kada se vratila kući, Fenriz je nije prepoznao. Od tada su odnosi između njih zahladneli. Oboje su takmičarski nastrojeni i Mijet je sada strašno ljubomorna.

Mijet je internet zvezda. Verujem da joj je teško palo što se nije našla u knjizi.

Mijet je na vrhuncu slave. Da se našla u ovoj knjizi, verovatno bi me tužila za klevetu. Uništila bi me na sudu.

Primetio sam da ste u poslednje vreme manje aktivni na Tviteru. Čini se da portal više ne igra tako važnu ulogu u Vašem životu?

Portalu ne možete tek tako okrenuti leđa. Prisutan je u svakom aspektu našeg života. Mobilni telefon je u jednom trenutku srastao sa našom rukom. Čak i kada shvatimo da nam više ništa ne pruža, mi ne prestajemo da podižemo ruku, ne prestajemo da je prinosimo licu.

Dovraga, mislim da je tableta počela da deluje. Bolje da požurimo pre nego što nastupe halucinacije.

Moja porodica je tokom protekle četiri godine prošla kroz mnogo toga. Kada doživite tragediju, telefon je možda još uvek u vašoj ruci, ali njegova uloga se donekle menja. Ponekad fotografišete, ponekad šaljete hitne poruke... Ne koristite ga samo kako biste gurnuli glavu u portal.

Ne mogu reći da mi je to distanciranje teško palo. Svi znaju da volim interakcije preko interneta i da imam mišljenje o svemu, ali nije mi teško ni da zaćutim. Nije mi teško da se povučem u senku kada nemam šta da kažem. Postoje, naravno, i oni kojima to jednostavno ne polazi za rukom.

Autor: Den Kojs
Izvor: slate.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Grep Hoax