Paolo Konjeti: Teško mi je da razmišljam kad nisam u pokretu

Tri godine nakon uspeha romana „Osam planina“ (nagrada Strega 2017), Konjeti se na scenu vratio sa romanom „Ljubavnici“, pričom koja poziva čitaoce da istraže svoje najskrivenije i najslobodnije lice.

O njoj smo i razgovarali, o knjizi koja govori o ljudima koji veruju da nemaju ništa više da pruže i koji se samim tim povezuju, pružajući jedni drugima saosećanje i osećaj pripadnosti za kojim svaka lutalica žudi.

„Moji protagonisti su četvoro lutalica čiji se putevi ukrštaju, koji će na neko vreme osetiti ljubav, svako na svoj način. Oni jedni drugima pružaju utočište, osećaj da su negde dobrodošli.“

Vaš poslednji roman zove se „Ljubavnici“ (it. La felicità del lupo, bukvalan prevod: Vučja sreća). Zašto ste izabrali taj naslov?

Podseća pomalo na Džeka Londona. U remek-delu „Zov divljine“ London je kroz avanturu jednog pitomog psa razotkrio divljinu pseće duše, vuka koji se u njemu krio. On pronalazi sreću, što se ogleda u njegovom zadovoljnom zavijanju na kraju knjige. Stoga se postavlja pitanje sreće koja se dostiže slobodom u divljini, razotkrivanjem divljaka koji je postojao i pre nas, i koji se možda i dalje negde krije. Možda ga možemo oživeti.

Ipak, ponekad je teško pomiriti divlju i urbanu prirodu: i sami to znate kao pisac koji često razapet između ova dva sveta...

Kod mene je to veoma nestabilan odnos. Nikada nisam smogao snage da napustim sve i odem da živim u planinama, jer ne želim da mi to postane zatvor, kao što se nekima dešava: želim da imam slobodu da odem u planine kad poželim, ali i slobodu da ih napustim. Isto važi i za gradsku sredinu... Balans postižem odlaskom i povratkom. Odlazim u proleće, poput nomada, ostanem celo leto i delom jeseni, a u grad se vraćam kad počne da pada sneg. Postoji i neki nesklad u tim kretnjama: kada sam u gradu, veoma mi nedostaje fizička aktivnost, prostranstvo, sloboda koju osećam u planinama... kada sam u planinama, nedostaje mi ljudski faktor, onaj koji najlakše pronalazimo u gradu, sve ono u čemu se krije lepota, poput umetnosti i kulture, noćnog života, barova, vreve gradskih ulica... Mnogo pešačim, i na planini i u gradu... i to zapravo radim pre nego što počnem da pišem: teško mi je da razmišljam kad nisam u pokretu. Svako jutro pešačim dva-tri sata, nakon čega se vraćam pisanju. Međutim, kao i većina, u potrazi sam za ravnotežom.



Za ravnotežom koju su Vaši junaci izgubili i koju ponovo pokušavaju da postignu? Možete li nam reći nešto više o njima?

Njih je četvoro i različite su starosti. Silvija na planinu stiže u svojoj 27. godini, nije mnogo upoznata sa takvim okruženjem, zapravo joj je ovo možda prvi put. Ona žudi za avanturom, mlada je i potrebno joj je uzbuđenje, potrebno joj je da istražuje. U nekoj knjizi je pročitala da je uspinjanje na 1000 metara na Alpima jednako putovanju 1000 kilometara na sever, pa je tako počela da sanjari o glečerima, a mi je pratimo u njenoj avanturi.

Fausto je nešto stariji. On ima 40 godina, doživeo je pad u gradu i nekada se bavio pisanjem. Knjigu nije objavio godinama, a poslednja nije doživela uspeh. I brak mu se urušio. Sve u svemu, nije mu baš sjajno u životu. Stiže u gradić Fontana Freda jer mora da se ponovo vrati na svoje noge: ovu lokaciju bira zato što je tu kao dete provodio leta.

Babet je, opet, za nijansu starija. Ima 50 godina, a na planine je iz Milana stigla kao mlada devojka, jer su „sedamdesete“ bile pri kraju, plima se povlačila. Kraj revolucije stigao je osamdesetih. Glavna junakinja „Babetine gozbe“ Karen Bliksen nakon pada Pariske komune odlazi u Norvešku. Isto tako moja Babet dolazi na Alpe, gde otvara mali restoran koji naziva Babetina gozba... kao da želi da poruči da je to njena utopija, njena revolucija, njena ljubav. I njena kafanica postaje srce alpskog gradića. Ali treba da znate da se njena ljubav prema planinama privodi kraju: ona želi da ode. Planine joj više ništa ne znače, postale su samo „gomila kamenja po kojoj teče voda i raste trava“.

A tu je i Santorso, jedini koji zaista pripada planinama. Njegovo ime je isto kao u „svetitelja, isto kao destilerija“. Ali on je pijanac, kao i osoba koja najbolje poznaje ovaj kraj. Zna da posmatra i lako uoči tragove.

To su moji junaci – četvoro lutalica čiji se putevi ukrštaju, koji će na neko vreme osetiti ljubav, svako na svoj način. Oni jedni drugima pružaju utočište, osećaj da su negde dobrodošli.

Ovaj roman, međutim, govori i o smrti: kako susret sa prirodom pomaže da sagledamo smrt iz drugog ugla, što često pokušavamo da izbegnemo živeći u gradskim sredinama?

U gradovima je smrt skrivena. Radije ne bismo da je vidimo. Skrivamo je u pogrebnim preduzećima i bolničkim sobama. Mi ne vidimo mrtve. U planinama i u prirodi smrt je prisutna na dnevnom nivou: drveće umire od loma vetrova, u šetnji ćete naleteti na leš životinje. Ciklus rađanja, života i smrti je neprekidan i nerazdvojiv od prirode i godišnjih doba. I tako svake godine.

Nas dirne kada šuma požuti u jesen i pomislimo kako je lepa. Međutim, tokom jeseni ne mogu a da ne osetim nostalgiju: kada šuma požuti, to je mali oblik smrti. Zima nastupa i priroda ulazi u stanje hibernacije, kao simulacije smrti. Srećom, nakon toga, kao i svake godine, stiže proleće: moje omiljeno godišnje doba. Kada ste deo tog prirodnog ritma, i sami počinjete da osećate kako tome pripadate: godišnja doba povezujete sa životnim dobom, i kako se doba smenjuju tako i kad stigne zima, vi razumete njeno značenje. I možda ćete se tako pomiriti sa idejom o smrti i saznanjem da će jednog dana i po vas doći.

Izvor: maremosso.lafeltrinelli.it
Prevod: Aleksandra Branković