Paolo Konjeti je italijanski pisac, dobitnik najznačajnije književne nagrade u Italiji
Strega za roman „
Osam planina“, a istoimeni film snimljen po ovom romanu dobio je nagradu žirija na ovogodišnjem Kanskom festivalu.
U Laguninom izdanju izašla je i knjiga „
Divlji dečak“, u kojoj su dve priče o dva važna iskustva koja su obeležila njegov život, a novim romanom „Ljubavnici“ učvrstio je svoju poziciju majstora prikazivanja ljudskih odnosa u njihovom neprekinutom dijalogu sa prirodom.
Ožiljci i nemiri koje nose njegovi junaci čine ih toliko živim da ih doživljavamo kao prijatelje koje poznajemo ceo život. Sa stranica njegove kristalno čiste proze isijava život u svom najčudesnijem obliku.
U razgovoru za naš časopis Paolo Konjeti, koji šest meseci godišnje živi u kućici na Alpima, otkrio je mnogo toga zanimljivog o svom stvaralaštvu i načinu razmišljanja.
Kroz Vaše knjige saznajemo mnogo o onome što ste jednom nazvali „planine kao način života“. Zašto Vas planine toliko inspirišu? Šta je to magično u njima?
Mogu da kažem da je u mom odnosu prema planinama zapravo moj odnos prema Zemlji, prema našoj planeti. U Italiji, posebno na severu, ostalo je vrlo malo netaknute prirode. Nema reke koja nije pregrađena, isušena ili zarobljena branama. Isto se odnosi i na naša mora: čovek je urbanizovao i izmenio obale. U ravnicama više nema šuma, a kad ugledate drveće, to su zapravo usevi, i na sve strane su samo njive i industrijska skladišta. Na Alpima pronalazim „Zemlju pre čoveka“, kako sam je jednom nazvao, i pokušavam da vodim dijalog s njom. Za mene je planina hram i povratak kući.
U Vašim romanima i pejzaži imaju ulogu likova, kao ogledala unutrašnje prirode junaka. Šta nam slike predela govore o njima?
Prirodni pejzaž je živ, on je živo biće. Ne želim da ga koristim ni kao metaforu ni kao sliku na kojoj su u pozadini planine i nebo, a ovde u prvom planu ljudi sa svojim pričama. Po mom mišljenju, književnost je oduvek bila suviše usmerena na čoveka. Možda je kod mene reč o osetljivosti našeg vremena: osetljivosti prema nečemu što nije ljudsko. Razgovor sa drvetom, rekom ili životinjom fascinira me podjednako kao i razgovor sa muškarcem ili ženom. Treba pričati s njima kao sa živim bićima, koja se menjaju, pate i tragaju za srećom baš kao i svi mi. Voleo bih da napišem roman o drveću, rekama i životinjama koji žive zajedno sa ljudima, ili uprkos ljudima, pa čak i bez ljudi. Pokušavam da to ostvarim.
Za Vas kažu da imate izvrstan dar da posmatrate ljudske odnose u njihovom neprekinutom dijalogu sa prirodom. Kako se Fausto, junak Vašeg poslednjeg romana „Ljubavnici“, snašao u malenom gradu u Alpima?
Fausto se snašao tako što je okusio „so slobode i gorčinu samoće“. To su dva ukusa koja poznajem. Znam kako je biti sam ovde gore, ali i šta se može desiti kada sretneš nekoga. Prijatelja, ženu. Što više znaš o usamljenosti, ti susreti su intenzivniji. To se Faustu dešava sa Silvijom, sa Santorsom i Babet, pa i sa ostalim likovima koji su rođeni u planinama ili su tamo stigli tražeći nešto. Uvek su mi na umu reči Kristofera Mekendlsa (iz filma „U divljini“, koji je toliko uticao na mene da sam u jednom trenutku, u znak zahvalnosti, otišao na Aljasku u potrazi za njegovim Magičnim autobusom): „Sreća je stvarna samo ako se podeli“. To je istina koju otkrivaju usamljeni.
Osim planinskog pejzaža, šta je još oblikovalo junake ovog romana? Fausto, Babet, Silvija i Santorso se nalaze u Fontani Fredi iz različitih razloga.
Santorso je rođen tamo. On je lik inspirisan planinarima koje sam ovde sreo, posebno dvojicom mojih dragih prijatelja. On je drvo: biće koje ne može da se pomeri s mesta gde je palo seme, ne može da pobegne ili da se kreće poput životinja, mora da ostane tamo. Tamo traga za svojom srećom. Ostala tri lika su vukovi koji lutaju. Lutanje vuka je donekle tajanstveno, ne izgleda da je direktno povezano sa potragom za hranom. Čini se da se vuk kreće jednostavno zato što je takav, nemir mu je u prirodi. A takvo je i ljudsko biće. Babet je na planinu došla pre mnogo godina i zaljubila se, ali sada je njena ljubavna priča gotova i ona odlazi. Silvija je tek stigla: mlada je, iz grada i u potrazi za avanturom. Fausto je u sredini jer ima četrdeset godina i nekoliko ožiljaka, ali još postoji mogućnost za novi početak.
Čemu nas uči priča o Faustu?
Ne znam. Ja pričam, ne podučavam. Ovo bi trebalo pitati čitaoca.
Koliko Vas i na koji način pisanje svake knjige promeni?
Menjam se svaki put. Do sada sam napisao desetak knjiga. Uvek mi je potrebno da istražujem nešto novo. U protivnom, da li bi to imalo ikakvog smisla? Ovu knjigu sam napisao zatvoren u kući u Milanu, tokom zabrane izlaska zbog korone, dok mi je planina užasno nedostajala. Imao sam knjigu koja mi je pravila društvo – „Trideset šest pogleda na planinu Fudži“ čuvenog japanskog slikara Hokusaja. Kroz prozor sam posmatrao blistavo proleće, a u daljini, iz Milana, video sam glečere Monte Roze, planine mog života. A ispod prozora, hitna pomoć, pogrebna kola i opusteli grad. I tako sam napisao ovu knjigu, mada ništa od ovog ružnog nema u njoj. Postoji samo ogromna želja za slobodom, za planinskim vazduhom, bar tako mislim.
Koliko Paola Konjetija ima u junacima Vaših romana?
Mnogo, mnogo. Rekao bih, devet desetina. Preostala desetina je san o onome što bih mogao da budem ili košmar zbog onoga što sam rizikovao da postanem.
Kako nastaju Vaše knjige? Kako izgleda Vaš proces pisanja?
Uvek je prilično konfuzan. Pokušavam da unesem red u haos, kao i svi. Disciplinovan sam (pišem čitavog dana). Čitam (imam učitelje koji me usmeravaju kada se izgubim). Ipak imam i nešto iskustva posle 25 godina pisanja. Ali uvek vlada konfuzija.
Kakve knjige volite da čitate? Imate li onu jednu kojoj se vraćate?
Da, naravno. Pre svega, ja sam čitalac koji ponovo čita pročitano. Više volim da ponovo pročitam knjigu koju volim nego da zakoračim u šumu novih knjiga. Možeš pročitati stotinu knjiga, ali si imao sreće ako naiđeš na jednu koja ti se mnogo dopada. Međutim, u tvojih stotinu omiljenih knjiga uvek ćeš pronaći utočište i naučiti nešto novo. Stotinu knjiga mi je dovoljno za čitav život. Neki od mojih učitelja, čijim se knjigama ponovo vraćam, jesu Ernest Hemingvej, Rejmond Karver, Alis Manro, Džek London i Mario Rigoni Stern.
Da li i dalje živite u kućici na Alpima?
Da, šest meseci godišnje. Zimi se vraćam u Milano jer mi tada usamljenost planinske kuće postaje suviše teška, a i grad počinje da mi nedostaje. Ne toliko muzeji, bioskopi ili pozorišta. Rekao bih da mi nedostaju ljudi, veče, barovi i gradske ulice u ponoć, januar u Milanu. Eto, to mi nedostaje. Leti imam svoju kolibu, a preuredio sam i štalu iza nje, pa sada tu mogu da ugostim prijatelje, pisce i umetnike. Ti dani su izuzetno lepi, odlično se zabavljamo. Nemojte misliti da sam usamljenik.
Sreća je stvarna samo ako se podeli.
Autor: Iva Burazor
Prevod: Olivera Nićiforović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 26