„Palata Magnolija“ i priča o najlepšoj ženi na svetu koja je završila zaboravljena u duševnoj bolnici

Bila je prvi supermodel, prva se skinula u filmu, njeno lice i danas je simbol Njujorka, a zbog jedne stvari završila je u duševnoj bolnici potpuno zaboravljena. Fiona Dejvis u svom romanu „Palata Magnolija“ pokušava da istraži život ove jedinstvene i nesrećne žene.



„Bićeš voljena i slavna“, počela je priču stara proročica čkiljeći u dlan petogodišnje devojčice. „Ali kada budeš pomislila da je sreća najzad tvoja, ti sočni plodovi u tvojim ustima će se pretvoriti u prah. Hiljade dolara prolaziće kroz tvoje prste a da ti ne ostane ni peni. Rugaćeš se ljubavi, ali je nikada nećeš naći. Sedam puta će te muškarac koji te voli odvesti do oltara, ali se nikada nećeš udati.“

Mala Odri je trgnula ruku i privila je na grudi. Otrčala je kući noseći sa sobom snove koje je posejala izborana vidovnjakinja. Kao i svako dete, zapamtila je ono bleštavo i lepo, a zaboravila ono drugo.

Činilo se da devojčica iz Ročestera, koja je živela na samoj margini društva, svetla pozornice, glamur i slavu može imati samo u mašti.

Ipak, snovi o slavi i bogatstvu opčinili su kako Odri Manson tako i njenu majku koja, nakon što ju je suprug ostavio, zajedno sa detetom odlazi u Njujork.

Prošlo je više od deset godina i sav glamur iz proročanstva prekrili su njujorško blato i garež. Sada već petnaestogodišnja Odri šetala se sa majkom duž Brodveja kada im je prišao jedan muškarac.

Opčinjen Orinom lepotom, poželeo je da je fotografiše.

Ni majka, a ni ćerka nisu znale da je u pitanju čuveni njujorški fotograf Feliks Benedikt Hercog.

Upravo je on, kao i fotografije koje je načinio sa novim modelom, bio ključ koji je Odri otvorio vrata slave.

Hercog ju je upoznao sa ljudima iz umetničkih krugova među kojima su mnogi bili vajari. Jedra Odri je plenila lepotom koju su mnogi želeli da ovekoveče u svojim delima.

Prvi koji se usudio da je zamoli da se obnaži bio je vajar Isidor Konti. Njenu majku je umirio rečima kako za umetnike nije važno da li je ona gola ili obučena, jer je za njih jedino važno ono što rade.

Posle ovoga svaki poznati umetnik želeo je da radi sa njom, što je dovelo do toga da je 1915. godine Odri bila model za više od polovine skulptura izloženih na Svetskom sajmu održanom u San Francisku.

Odri postaje model za mnoge skulpture u Njujorku, a njen lik se našao i na kovanicama zbog čega dobija i nadimak „Gospođica Menhetn“. U to doba bila je ideal ženske lepote. Postala je poznata po svojim takozvanim grčkim proporcijama, a zvali su je čak i „Američka Venera“.

Glumila je i u četiri filmska ostvarenja i bila je prva glumica koja se pred kamerama skidala potpuno naga.

„Ono što je neskromnost kod drugih žena, bilo je moja vrlina – bila sam spremna na to da svet gleda moju figuru bez ulepšavanja“, izjavila je jednom prilikom.

Mnogi je vide i kao neku vrstu preteče modernih feministkinja jer nije pristajala da nosi korsete i visoke potpetice zato što je smatrala da bi ženska odeća trebalo da bude praktična i prirodna.

Pokušava da se probije u svetu filma i seli se u Santa Barbaru, ali se ubrzo, poterana neuspehom, vraća nazad u Njujork. Za film koji je snimljen po njenom životu dobija ček od 27.000 dolara za koji tvrdi da je falisifikat, te tuži agenta i producenta Alana Roka.

Bilo je i više od sedam muškaraca koji su se u nju zaljubili, ali, baš kao što je proročanstvo i reklo, niko je nije odveo do oltara.

Dva događaja pokazaće se kobna.

Prvi je bila afera u koju je bila upletena. Naime, njen bivši stanodavac bio je optužen i osuđen za ubistvo supruge. Odri se našla na udaru kao osoba koja je, navodno, opčinila nesrećnog gazdu, pa je upravo iz želje da se oženi njom i izvršio ubistvo. Tokom suđenja njen ugled je bio potpuno uništen.

Ovi događaji poklapaju se i sa promenama ideala lepote.

Da bi preživela, Odri počinje da radi kao konobarica, dok njena majka prodaje posuđe od vrata do vrata. Sve ovo narušava njeno mentalno zdravlje, te je u jednom trenutku pokušala i da se ubije. Kako situacija postaje sve gora, majka je 1931. godine smešta u Državnu bolnicu za psihičke bolesnike Sent Lorens, gde je ostala punih 65 godina.

Nije imala posete u bolnici sve do 1984, kada ju je pronašla dalja rođaka. Odri Manson preminula je 1996. godine u 104. godini u duševnoj bolnici.

Ipak, ona i dalje „živi“ i jedno je od najprepozantljivijih lica Njujorka. Njen izgled ovekovečen je na statui Civic Frame, te statuama na muzeju Frik i ispred zgrade Javne biblioteke tog grada. Poprimila je i lik Kolumbije koji krasi Nacionalni spomenik američke mornarice, kao i anđela u skulpturi „Duh trgovine“ u severnom podnožju mosta Menhetn. Njene nežne karakteristike preslikane su na lice rimske boginje obilja Pomone koja se nalazi na Pulicerovoj fontani na Petoj aveniji.

Kao jedan od simbola Njujorka, nije bilo šanse da se ne nađe na stranicama jednog od romana Fione Dejvis. Ova Kanađanka došla je u Njujork sa idejom da postane glumica. Život je ipak imao neke druge planove. Dejvisova je završila žurnalistiku i zauvek ostala u gradu u koji se zaljubila. Kako bi pokazala tu ljubav, radnju svakog od svojih šest romana smešta u neku poznatu njujoršku građevinu.

Izdavačka kuća Laguna ranije je objavila njen roman „Lavovi sa Pete avenije“, a nedavno (i ovaj u prevodu Branislave Radević-Stojiljković) i njen roman „Palata Magnolija“ u kojoj je glavnu ulogu dodelila upravo Odri Manson, skrivenoj pod literalnim imenom Lilijen Karter.

Sve je počelo kada je 2019. godine, posle ture kroz Kolekciju Frik, autorka bacila pogled uvis i iznad glavnog ulaza u muzej ugledala figuru koja je izvajana na osnovu lika i tela Odri Manson. Zapitala se šta bi se desilo da je Odri upoznala Helen Klej Frik, svojeglavu ćerku Henrija Kleja Frika koji je gradu i ostavio svoju kuću i kolekciju umetničkih dela kao muzej.

Kao i u prošlom romanu, i ovaj krije misteriju u koji bi čitaoci trebalo da proniknu. Ko je ukrao porodične dragulje i da li je stari Henri Klej Frik ubijen, pitanje je na koje će čitaoci pokušati da dođu do odgovora, istovremeno čitajući o životu jedinstvene i nesrećne Odri Manson.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Foto: Wikimedia Commons