Osne Sejerštad: „Moramo da razumemo zašto je Evropa napadnuta“

Spisateljica i novinarka Osne Sejerštad bila je strani dopisnik za norvešku televiziju i godinama izveštavala sa kriznih mesta i iz konfliktnih regiona. U svom dokumentarističkom romanu „Jedna od nas“ rekonstruisala je teroristički napad ekstremiste Andeša Beringa Brejvika koji je ubio 77 ljudi na ostrvu Uteja i i centru Osla 22. jula 2011. godine. Na Sajmu knjiga u Lajpcigu autorki je dodeljena Nagrada evropskog razumevanja.


Foto: Ståle Grut – nrkbeta – Åsne Seierstad @ SXSW 2019 – CC BY-SA 2.0

Angažovali su Vas da napišete članak na početku Brejvikovog suđenja. Kako se to pretvorilo u knjigu sa više od 500 stranica?

Bila sam šokirana kada se napad dogodio, ali nikada nisam smatrala da je to moja priča. Nikada nisam pisala o Norveškoj, samo o ratovima i konfliktima u inostranstvu. Na prvom danu suđenja, od trenutka kada je Brejvik ušao u sudnicu, mogli ste da osetite hladnoću koja je iz njega izbijala. Bilo mi je veoma neprijatno. U sudnici, gde su se nalazili roditelji, novinari i advokati, bilo je previše različitih emocija. Uvuklo me je sve to. Nakon nekoliko dana shvatila sam da članak to ne može obuhvatiti. To je cela knjiga. I odjednom sam osetila: moram da zaronim u ovu priču jer je to naša tragedija. Ovo je priča o nama, o Norveškoj.

Roman se zove „Jedna od nas“. I zapravo, Andeš Brejvik je nekada živeo u buržujskom komšiluku nedaleko od Vaše kuće.

Definitivno. Bio mi je komšija. Mogao je da bude bilo čiji komšija. I on je „jedan od nas“, deo našeg društva i na površini deluje kao obična osoba. Prošao je isti sistem obrazovanja kao svi mi. Čitao je iste novine, išao u iste prodavnice. Imao je ista iskustva. Šta ga je onda učinilo ratnikom koji veruje da je zemlja islamizovana, da je ova država žrtva, da postoji zavera prodaje Norveške i Evrope muslimanskom svetu? Dakle, on jeste potekao iz ovog društva, ali je na čitaocu da odluči da li je on i dalje jedan od nas. Ili je... izgubljen za nas.

Dok ste prisustvovali suđenju tokom deset nedelja, analizirali ste policijske izveštaje, psihijatrijsku procenu i informacije o Brejvikovom celokupnom detinjstvu i mladosti. Kakav tip ličnosti je isplivao iz svega toga?

On je veoma izgubljen pojedinac. Stvar je u tome da je okrutan, ali je takođe i veoma patetičan. Zvuči gotovo besmisleno kada se tako kaže i bilo mi je važno da u knjizi ne upotrebim ove prideve da ga opišem. Čak ni reč „zao“ nije u knjizi, samo njegovi postupci, razmišljanja, kao da je proračunavao koliko ljudi je potrebno da ubije da bi postao poznat – sve sam to smestila u njegove reči. Ne opisujem to što mislim o njemu jer je to posao za čitaoca.

U knjizi ste ne samo da rekonstruisali napad i kako je Brejvik, sin diplomate, postao masovni ubica, već ste upleli i životne priče žrtava, omladine koja je ubijena jer se pridružila Radničkoj partiji koju je Brejvik mrzeo.

Zato što je ovde reč o činu političkog terora, moramo da opišemo i političko buđenje žrtava. Zašto su se ovi tinejdžeri pridružili Radničkoj partiji? Zašto su želeli da promene Norvešku, svet? Jer ubijeni su samo zato što su bili deo Radničke partije.

Zapravo je bilo teško napisati biografije te dece od 18 godina zato što su bili veoma pametni i uspešni. Na tom ostrvu su bile osobe koje su potencijalni lideri, veoma primetni, veoma otvoreni. Zvučalo je kao da su savršena deca, pa kako ih onda oživeti? Kako da vam kažem nešto više od onoga što ste čitali o njima nakon tragedije? Zato sam provela mnogo vremena razgovarajući s njihovim prijateljima i porodicama, trudila sam se da ih upoznam nakon smrti. Ta deca će zauvek biti deo mog života. Postali su deo mog života, kao i gubitak koji sam osetila.

Prošlo je već mnogo godina od napada. Da li je ovaj incident uticao na otvorenost i slobodu norveškog društva?

Iskreno, malo toga se promenilo. Naravno, šokantno je. I deo je naše istorije – to osećanje da svako od nas može postati žrtva. Ali nekako, Norveška je veoma razumna, stabilna zemlja izgrađena na planinama – potrebno je mnogo više da bi se društvo promenilo.

Vaša poslednja knjiga je priča o dve norveške devojčice somalijskog porekla koje su 2013. godine otišle u Siriju da se pridruže ISIS-u. Još jednom se bavite temom radikalizacije. Postoje li tu neke paralele sa Brejvikom?

Mislim da postoji mnogo zajedničkih niti među njima, pre svega osećaj sputanosti: devojčice smatraju da im Norveška ne dozvoljava da budu ekstremne islamistkinje. Zašto nam ne daju da nosimo hidžab u školi? A Brejvik se pitao zašto njemu nije pružena šansa kada dozvoljavamo svim tim imigrantima da uđu u zemlju. Islamizacija Norveške – smatrao je da muslimani preuzimaju Evropu i dobijaju određene benefite, a on je kao beli muškarac sputan. Za teror je važan taj osećaj rastuće žrtve. Osećanje poniženja i degradacije, i potreba da se uzvrati.

U oba slučaja, nasilje je usmereno na evropska liberalna i tolerantna društva.

I Brejvik i sestre odbacuju evropske vrednosti, i Evropu kao takvu, i napadaju je. Mislim da je važno da razumemo zašto je Evropa napadnuta. Veoma smo zadovoljni sobom. Većina Evropljana smatra da je pronašla najbolje vlade, iako naravno postoje i promašaji, skandali i sve to. Ali ako bolje pogledamo, našli smo savršeno rešenje – demokratiju i liberalizam, vrednosti razumevanja, tolerancije, pravde i poštovanja – za razliku od mnogih zemalja širom sveta gde postoje policijske države i politički zatvorenici.

Evropa verovatno ima najbolji sistem upravljanja, ali zašto ga toliko mladih ljudi odbija i napada? Oni žele da pronađu novi sistem u kojem će se nečega rešiti. Znate, ta fašistička ideja, bilo da je reč o islamističkom ili desničarskom fašizmu, postoji ta ideja o pročišćenju: ako se samo rešimo toga i toga, naći ćemo savršeno rešenje. Ipak, Evropa predstavlja mešavinu, nikada neće biti čista, nikada neće postati samo jedna stvar. Zbog toga mislim da je važno da iz oba ova ugla shvatimo zašto je Evropa napadnuta.

Prevod: Dragan Matković
Izvor: www.dw.com