Od Aleksandra do Aleksandra, intervju sa Vukom Draškovićem

Sto godina od formiranja prve Jugoslavije, Srbija se bori da sačuva makar deo Kosova, onog dela svoje države koji je pre više od veka vratila u svoje granice na putu čiji je glavni cilj bilo formiranje zajedničke države Južnih Slovena. Tu prvu Jugoslaviju formirao je kralj Aleksandar I Karađorđević – Ujedinitelj. Baš on je glavni junak novog romana Vuka Draškovića o kome u knjizi „Aleksandar od Jugoslavije” autor priča pomoću beležaka izvesnog Luke Jovanovića Mesečine.

„Pisac nije istoričar. On istoriji i činjenicama daje dušu, oživljava ih. Luka Jovanović Mesečina je novinar i pesnik, uređivao je na Krfu ratne novine, podržavao je Aleksandra i sporio se s njim, vodio je dnevnik koji je, bežeći ispred partizana, zakopao ispod oraha. Oslobodioci su Luku ubili, a njegov dnevnik, nedavno pronađen, bio mi je od ogromne pomoći pri pisanju romana“, objašnjava Vuk Drašković na početku razgovora za Ekspres gde je pronašao građu za roman.

„Nastojao sam da budem pošten maksimalno. Da, oslanjajući se na dokumenta, na svedočenja koja nisu nova, nego su bila zatrpana od 1945. godine, kao i na dnevnik Luke Mesečine, ispričam priču o tom vremenu i čoveku koji je stvorio Jugoslaviju i koji je životom platio posvećenost toj državi. Mnogo je toga što sam pročitao u stranoj štampi, u knjigama, u domaćoj predratnoj štampi, stenografskim skupštinskim beleškama… To je sve zaboravljeno. Upuštajući se u pisanje ovoga romana, znao sam da je to veliki izazov, ali i još veći rizik. Izazov je u tome što pišem o čoveku koji je, po mom mišljenju, neponovljiva i verovatno najveća ličnost u istoriji Srba. Imao je samo 24 godine kada je poveo vojsku na Otomansku imperiju. Samo je Aleksandar Makedonski u tim godinama komandovao pobedničkom grčkom armadom. Pobedio je u oba balkanska rata, bio je vrhovni komandant i vršilac kraljevske vlasti u strašnom Velikom ratu. Bio je prvi tvorac saveza među balkanskim državama, ali i tvorac Male Antante. Bio je prva žrtva fašizma u Evropi. I bio je tvorac ujedinjene države Južnih Slovena, izuzimajući Bugare, koja se prostirala od Soluna do Alpa. On je u stvarnost pretvorio snove o tom ujedinjenju, snove o Jugoslaviji koji su živeli sto godina pre 1918. godine među najboljim Srbima, Hrvatima, Slovencima, muslimanima.“

Koji su bili rizici?

Aleksandar je najoklevetanija ličnost u srpskoj istoriji. Oklevetan je najviše od Srba. Njemu se sudi. I danas mu se sudi, mrtvom, po optužnici koju protiv njega podižu oni koji su u poslednjoj deceniji XX veka ubili državu koju je on stvorio na početku toga veka. Optužuju ga ti Srbi za zločin stvaranja Jugoslavije, tvrdeći da je on kriv što 1918. nije stvorio veliku Srbiju, a mogao je. Bacaju pod noge činjenicu da je on 1918. stvorio najveću moguću Srbiju i da su se pod istim državnim krovom prvi put od doseljenja na Balkan našli svi Srbi, a s njima i Hrvati i Slovenci i svi ostali u toj državi.

Mislite na muslimane, na Crnogorce, na Makedonce?

Da, da. Oni, optužujući Aleksandra, na 1918. gledaju kroz durbin ovoga vremena, potpuno zanemarujući činjenicu da je te 1918. želja za ujedinjenjem u istu državu dominantna i među Slovencima i među Hrvatima, i među bosanskim muslimanima, i u Crnoj Gori, i da je, zapravo, najviše protivnika tom ujedinjenju bilo baš u Srbiji. Protivnici su bili Apisovi crnorukci, mnogi u Srpskoj crkvi, jer su smatrali da je jeres ujedinjavati se s rimokatolicima, mnogi radikali. Protivnici su bili i zagovornici etničkog čišćenja po Bosni. Tu se pre svega isticao Aleksandrov brat, princ Đorđe, koji je nastupao sa idejom da je Jugoslavija grobnica, da treba uzeti Bosnu i Muslimane staviti pred izbor: ili u Tursku ili u veru pravoslavnu. No, najveći protivnici su bili komunisti, čiji je program bio da se ruši Jugoslavija kao versajska tvorevina. Boljševička Rusija je tada bila oslonac poraženim narodima u Velikom ratu. Bugari se potpiruju na revanš, Mađari, Austrijanci, Nemci… I veoma je interesantno da veliki broj onih koji su bili pripadnici Crne ruke Apisove, s Mustafom Golubićem na čelu, postaju komunistički teroristi i najveći agitatori protiv Jugoslavije.

Šta Vam je od svih dokumenata koje ste čitali bio najznačajniji podstrek za priču o Aleksandru?

On je bio u grču, u dilemama velikim šta da radi 1918. godine. Pešice je od Kajmakčalana i Dobrog Polja, uz borbu, došao do Beograda. Očajan, video je uništenu Srbiju, opljačkanu, razorenu, zakorovljene njive, puste voćnjake, a znao je da je on veliki pobednik i najveći gubitnik Velikog rata, jer je Srbija bila biološki na izdisaju. Izgubila je trećinu stanovništva, svakog drugog pušci doraslog muškarca. S kalemegdanske tvrđave gledao je put Vojvodine, a bacao pogled i prema Drini i tim prostorima poraženog ratnog neprijatelja. Na tom prostoru živelo je u tom trenutku više Srba nego što ih je živelo u njegovoj maloj kraljevini. Na tom prostoru ratnih ožiljaka nije bilo ni približno takvih kakvi su se videli po Srbiji. Dobijao je takoreći svakominutne izveštaje, vapaje, i Srba i muslimana i Hrvata, naročito iz Dalmacije, i Slovenaca, da se ti neprijateljski prostori ujedine s Kraljevinom Srbijom. Bio je pred hamletovskom dilemom kako da uđe u brak pobednička Srbija s pobeđenim ratnim neprijateljem, jer to saveznici nisu dozvoljavali.

Kao i veliki deo Srbije koji to nije želeo.

Odluka o ujedinjenju doneta je 1915. godine u Nišu, na onoj dramatičnoj sednici Skupštine. I tu dolazimo do nove tačke lažne optužnice protiv Aleksandra, da su njemu još 1915. saveznici ponudili veliku Srbiju, a da je on to odbio i opredelio se za Jugoslaviju. Laž! Ništa Srbiji te godine nije obećano tajnim Londonskim ugovorom. Taj tajni ugovor potpisale su Francuska, Britanija i Carska Rusija sa Italijom, koju su mamili ne samo Istrom i Dalmacijom da uđe u rat na strani Antante. Ni dan-danas ne zna se pouzdano šta je sve tada Italiji obećano. U svakom slučaju, sve što je obećano, obećano je iza leđa Srbiji i u takvoj tajnosti da to Aleksandar i naša vlada ne saznaju.

Ipak se saznalo.

Ali za sadržinu se nije ništa znalo. I Aleksandar je uputio akademike Ljubu Stojanovića i Aleksandra Belića da od Rusa saznaju šta se to desilo u Londonu, da mu pokažu tajni sporazum sa Italijom. Oni su u Petrograd stigli 28. aprila, a ruski ministar spoljnih poslova Sazonov primio ih je tek 6. maja, i to dosta mrzovoljno. Akademik Belić nije mogao da otrpi, nego je ulazeći kod Sazonova rekao: „Vi očigledno niste želeli da mi dođemo, ali mi smo došli”. Sazonov je bio dosta drzak, odbio je da im pokaže Londonski ugovor i samo je rekao da će Srbi biti veoma ogorčeni kad saznaju za njegovu sadržinu. Dodao je pritom da Rusija ne može biti Srbima rame za plakanje, doslovce tim rečima, i da Srbi rame za plakanje potraže u Parizu jer Francuska nije baš najsrećnija Londonskim ugovorom budući da je surevnjiva prema moći Italije. U svakom slučaju, tek u avgustu 1915. godine saveznici su poslali jedan papir za koji se ne može reći ni da je zvanična ponuda ni da nije zvanična ponuda.

Neki non pejper.

Baš neka vrsta non pejpera. Tu je od Srbije zahtevano, gotovo u formi ultimatuma, da odmah svu istočnu Makedoniju preda Bugarskoj. Da, dakle, kapitulira pred Bugarima naknadno i da naknadno izgubi oba balkanska rata kako bi Bugarska ušla u rat na strani Antante. Maglovito je otkriveno da će po pobedi saveznika Italija dobiti najveći deo Slovenije, uključujući i Ljubljanu, veliki deo jadranske obale, do ispod Splita, celu Boku, a da će Rumunija, da bi ušla i ona na stranu Antante, dobiti ceo Banat, uključujući i Pančevo. Na kraju je rečeno da će, naravno, i Kraljevina Srbija biti obeštećena i da će to obeštećenje biti u delovima Vojvodine, Slavonije, Bosne i južne Dalmacije, što će pripasti Kraljevini Srbiji ili će to podeliti s Hrvatskom. Da deli s državom koja tada nije ni postojala! Aleksandar je reagovao plahovito i rekao da je to ultimatum gori od onog austrougarskog iz 1914, da se od Srbije posle onih preskupo plaćenih pobeda na Ceru i Kolubari traži da kapitulira pred Bugarima. Rekao je da bi ga, ako bi to on prihvatio, tog trenutka vojska ubila. Vojska bi kapitulirala, ne bi imala više nikakvoga elana i cilja za koji će se boriti.
 
Autor: Marko R. Petrović
Izvor: ekspres.net