O srećnim porodicama ne možete da pišete – Intervju sa Kejt Atkinson o romanu „Život posle života“

Engleska autorka govorila je u prvom delu intervjua o inspiraciji za svoj najnoviji roman, o fasciniranošću istorijom i kako je odlučila da ubije Hitlera.



Kako je knjiga nastala?

Uvek je teško setiti se kako je sve počelo. Želela sam da napišem roman o tome šta bi se desilo da je Hitler bio kidnapovan kao beba. I delić te ideje nalazi se i u knjizi. Večita tema antagonizma prirode i vaspitanja – da li bi bio drugačiji ili ne? Ali onda se priča promenila, a ideja je ostala. A i želela sam da napišem knjigu čija se radnja odvija u ratu; i to u jednom veoma specifičnom trenutku rata. Htela sam da izaberem kratak vremenski period, pa su se te dve ideje lepo složile. Uvek sam planirala da se pozabavim Drugim svetskim ratom, i ne znam šta sam mislila kada sam početak romana smestila u  1910. godinu, kada se Ursula rodila... Mislim da mi je tada pala na pamet ideja o konstantnom vraćanju. Bila sam na 250. strani teksta i i dalje sam bila u dvadesetim godinama XX veka. Stalno sam govorila ljudima: „Da, to je knjiga o ratu“, a onda sam shvatila da to nije knjiga o ratu. Nisam bila ni svesna koliko sam se upetljala u period od 1910. do 1939. godine, a da sam zapostavila period između 1939. i 1945. godine.
 
To vam je pružilo šansu da istražite dva veoma različita stila opisivanja, zar ne? Romantični opisi engleskih pejzaža veoma se razlikuju od opisa koji dolaze kasnije. Kako ste došli na ideju da roman započnete baš ovako - da to bude trenutak kada Ursula ulazi u restoran?

Uvek mi se dopadao taj trenutak čitalačke nedoumice na početku. Izgledalo je kao interesantna ideja, ostaviti čitaoca na mestu na kome se pita da li je junakinja ubila Hitlera ili ne. Želela sam da u knjigu, a samim tim i u čitaoce, ubrizgam ideju da se priča nikada ne završava, da je moguće da je u jednom od tih vremena, moja junakinja ubila Hitlera.

To mi se mnogo dopada. Da li je bilo teško držati sve niti priče u glavi i voditi se glavnim pitanjem  „šta bi bilo kad bi bilo“?

Pa, ja samo menjam tok njenog života, ne menjam istoriju. Mislim da sam verovatno počela sa idejom da menjam istoriju ali sam kasnije shvatila da mogu da promenim samo njen život.

To utiče i na sve ostale...

Jeste, ali je više u pitanju kreacija jer svaki put kada se Ursula vrati i kada na različite načine ode, vi idete dalje u budućnost. Mislim da se moj rad zaglavio u 1910. i 1920. godini jer sam shvatila da će Ursula morati da preživi rat da bi znala da može da ubije Hitlera. Počela sam da pišem misleći da ona zna da će ubiti Hilera i tada sam shvatila da ona mora da iskusi rat kako bi u jednom od života ubila Hitlera. Pa opet, sve kreće od ideje da je krug beskonačan. Nisam to shvatila sve dok se nisam osvrnula. U svakom životu ona je sve snažnija. U svakom životu nauči ponešto. U svakom životu postaje sve veći heroj. Nikada nije spremna za to sve dok ne prođe kroz najgore. Tako da je kod nje u pitanju slučaj „dva koraka napred, jedan nazad“.


 
Da li kroz pouke koje Ursula usvaja kroz svaki život, Vi zapravo navodite čitaoca da razmišlja o tome šta je sve čovek spreman da učini zarad višeg cilja?

Jedna od tema koja se često pojavljuje u mojim knjigama jeste odluka pojedinca o tome šta je dobro a šta loše, što se, očigledno, kosi sa našim pravosudnim sistemom koji mora da važi za svakoga. Ali znate, ako bi vam neko ubio dete, vaš instinkt bi vas nagonio da se osvetite ubici i ubijete vi njega, nema sumnje u to. Tako da nas pravni sistem, na neki način, sprečava da ne potonemo u divljaštvo. Sa druge strane, to divljaštvo je sa etičke strane opravdano, razumete? Ursula ne postupa onako kako bi većina ljudi postupila. Ali ovde je reč o njenom učenju i menjanju, i bilo je izuzetno teško držati junakinju u neznanju  tako da ne shvata šta se zaista dešava.

Ta ideja je kroz knjigu dobila zamah.

Jeste i ona je postaje sve više svesna.

Kao i čitalac.

Da, kao i čitalac. Iako je on i dalje na odstojanju. Jer ja zapravo ne razmišljam previše o čitaocu dok pišem... Samo se odmaknem na korak od pitanja: „Da li bi imalo smisla ako ne bih znala šta pišem?“.

Koliko vremena ste proveli u istraživanju istorijskog materijala i koliko Vam je trebalo da napišete knjigu?

Godinu dana sam intenzivno čitala, a potom sam se distancirala od sve te literature jer istraživanje može vrlo lako da vas zanese. Imajte na umu da je ovo fikcija, i da je sve izmišljeno. Piscu može da se desi da izmašta i činjenice, i zato mora biti oprezan jer se u tom slučaju igra sa nečim što je stvarni život. Mislim da je Rouz Tremejn u jednom intervjuu rekla da za svaku činjenicu koju istraži ona izmisli drugu. Mislim da je to odlično pravilo. Nisam baš izmišljala činjenice, ali je kontekst izmišljen jer je i priča izmišljena. Stvari se udaljavaju od originalnog istraživanja. Ne želite da napišete knjigu koja pokazuje da znate da vozite avion jer je važnije da imate osećaj kako to izgleda nego što je bitno kakvo faktuelno znanje imate o toj veštini.

Apsolutno!  Ja se sa tim mučim čak i dok uređujem članke. Jutros mi se upravo to i dogodilo, dok sam sređivala jedan intervju pomislila sam: „Moja sagovornica je veoma interesantna žena, ali zašto se to iz teksta ne iščitava?“ Shvatila sam da je to zbog toga što sam previše pažnje posvetila pisanju njene biografije umesto da sam dočarala ambijent u kome ona živi.

I mislim da baš zbog toga na početku morate da uđete u glavu lika. Morate da budete u Ursulinoj glavi, u 1923. godini, pre nego što osetite kako Ursula oseća, razumete? Mislim da ja inače tako pišem. Teško mi je da ne koristim tok svesti i unutrašnji monolog. Volim prošlost. Volim ideju stvaranja ambijenta prošlosti. To mi je fascinantno.

Kao ste uspeli da iznova objašnjavate istu stvar i da svaki put zvučite drugačije?

Mislim da ako čitate kao ja, na neki način dok čitate zaboravljate sve. Ništa nije ponovljeno reč po reč, osim reči gospođe Hadok na početku i pred kraj knjige – to je jedino poglavlje koje je identično. Mislim da bih, kao čitalac, volela da se vratim na nešto što sam već pročitala jer sam neke stvari zaboravila pa nemam osećaj da sam to prethodno pročitala. Više je pitanju trenutak otkrovenja, i mislim da zbog toga, kako napredujete u čitanju, počnete da se pitate šta će biti slično a šta drugačije. S te strane je to riskantno jer ne znate šta će se zapravo dogoditi. Kada je struktura romana u pitanju, rad na ovom romanu je za mene, a i za čitaoce, bio veoma zanimljivo iskustvo.

Drugi deo intervjua bio je posvećen porodičnoj dinamici i tome šta bi autorka želela da uradi pre nego što umre.

Jedna od vaših tema su generacijske priče – slike porodica i njihove dinamike.

Svaka porodica je drugačija. Ili, svaka porodica je nesrećna na svoj način. Odnosno, o srećnim porodicama ne možete da pišete. U fikciji sreća ne postoji na duže staze. Veoma bih volela da napišem knjigu isključivo o srećnim ljudima ali to je nemoguće. Jedna od stvari koje želim da učinim pre nego što umrem jeste da napišem nešto o sreći i da mi likovi budu srećni ljudi. Kako bi to izgledalo? Ne znam!



Možemo li da kažemo da životni brodolomi rezultiraju zadovoljlstvom, ili nečim sličnim?

Pa, zadovoljstvo je moguće u i životu i u fikciji. Ali sreća? Sreća je ludilo. Mislim, “živeli su srećno do kraja života”? Šta je to? Kako bi to izgledalo? Ličilo bi na crtani film.

Možda dečje knjige ne treba da se završavaju sa „živeli su srećno do kraja života“ – možda je to polazna tačka za knjigu o tome šta je prava sreća?

Neko mi je poslao čestitku, jednu od onih šaljivih, feminističkih čestitki, na kojoj žena čita svojoj deci: „... i onda deco, nisam se udala za njega, nego sam samo pila i plesala, kupovala odeću i uživala! Zauvek. “

Želim da verujem da je Ursula to ostvarila u jednom od svojih života.

Ona je veoma srećna u jednom od svojih života, negde. Sreća je moguća ali nije previše interesantna. Ja sam jedinica, a jedinci se često pitaju „zašto ja?“. Jer kada ste u velikoj porodici a jedinac ste – verujem da se ovako oseća većina jedinaca – konstantno ste zaprepašćeni nivoima agresije koji se dešavaju između braće i sestara što verovatno ima i terapeutske i iskustvene posledice. Kao autsajder i jedinac, vi nemate takvo iskustvo i to je užasavajuće. Razlika između moje dve ćerke je šest godina tako da kod njih nema tog sestrinskog rivalstva, ili ga bar ja nisam videla. Više ga viđam kod unučića jer su sličnih godina. Mislim da ja ispitujem kako funkcionišu porodice baš zato što ne znam kako funkcionišu.

Dakle, porodice su već spremne jedinice koje vam omogućavaju da istražite svaki lik kroz njegove interakcije sa drugim ljudima.

Da i to je zgodno. Nije poput razmišljanja: „Hm, potrebni su mi likovi, hajde da svi rade u banci“. Više je pitanje gde naći likove. Porodice su pogodne za to. I svesno nisam pisala o porodicama kao takvim u knjigama o Džeksonu Brodiju. Ovoga puta, ova knjiga je o porodici ali i generalno o svim onim katastrofama koje se događaju ljudima. I ovo nije knjiga o tome kako biti u porodici. Ovo je knjiga o ratu.

I to su delovi koji najviše dirnu čitaoce.

Da, uvek.

Intervjuisala: Aleks Lovz
Izvor: chatelaine.com