O „Ispovesti maske“: Samuraj protiv samuraja

Čini se da je čuveni japanski književnik Jukio Mišima već u svom prvencu „Ispovest maske“ nagovestio i opisao tragični kraj svog života.

Mala, sitna figura obraća se sa balkona okupljenim vojnicima. Više od hiljadu vojnika u Tokijskoj komandi Istočnog štaba japanskih kopnenih snaga odbrane sluša niskog čoveka u uniformi kako viče. Poziva ih da odbace Ustav koji ih drži u pokornosti prema Sjedinjenim državama. Apeluje na njihovu čast i poziva se na drevnu samurajsku tradiciju. Izražava nadu da će podržati njegov plan da izvrše državni udar i vrate cara na njegovu predratnu poziciju živog boga i vođe nacije.

Publika je, isprva, tiha i neočekivano mirna. Ne mogu da pojme da se ovaj čovečuljak sa grupicom svojih sledbenika usudio da uđe u Tokijsku komandu i otme njihovog komandanta. A možda samo ćute iz neke usađene učtivosti. Ipak, scena je toliko nadrealna, da čak i njihovo lepo vaspitanje ne može da ih natera da se suzdrže. Počinju da se smeju. Isprva, diskretno, a zatim sve bučnije.

Praćen njihovim podsmehom govornik se vraća u kancelariju u kojoj ga čekaju četvorica sledbenika.

„Nisu me čuli“, izgovara tiho.

Uzima samurajski mač, spušta se na zemlju i započinje ritualno japansko samoubistvo. Zabija oštri mač u stomak i, precizno određenim pokretima, nastavlja da seče utrobu. Pre nego što je pao na zemlju, jedan od sledbenika mu odseca glavu.

Nešto ranije tog novembarskog dana 1970. Godine, svom izdavaču je poslao poslednje stranice rukopisa romana „More plodnosti“.

Obezglavljeno telo koje leži na podu nekada je pripadalo najpoznatijem japanskom romanopiscu Jukiju Mišimi.

Osim po svojim knjigama, Mišima je bio čuven zato što je znao da provocira javnost. Uprkos svom nastupu, većina ga je držala za bezopasnog i smešnog čoveka. Bio je neka vrsta Mišela Uelbeka. A sada je sve delovalo tako stvarno. Još od kraja Drugog svetskog rata niko u Japanu nije izvršio hara-kiri. Mišimin neobjašnjiv čin u medijima je zasenio i početak zasedanja parlamenta kome je prisustvovao i sam car.

Neki su verovali da je pisac poludeo, dok su drugi smatrali da je to namerno smišljena akcija čoveka u krizi srednjih godina koji nije mogao da podnese starenje i svu osrednjost kakvu pozne godine donose.

Mišima je objašnjenje ponudio svojoj supruzi kada joj je rekao „biće u redu čak i ako me ne razumeju odmah, Japan će me shvatiti za pedeset ili sto godina“.

Ovaj najpoznatiji japanski pisac minulog veka, koji je čak tri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu, debitovao je knjigom „Ispovest maske“, koju je u prevodu Zorice Savić Nenadović i Branislave Jurašin nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.

Ova svojevrsna autobiografija, tek ovlaš uvijena u meku oblandu romana, donela mu je književnu slavu i prepoznatljivost. Priča o pačetu koje će jednog dana postati labud započinje u sobi bake glavnog junaka. Ona je, odmah po rođenju, dečaka uzela sebi i zatvorila ga u sobu. Umesto da se igra sa drugim dečacima, mali Kočan mora da neguje bolesnu baku koja se nalazi na granici između ludila i normalnosti.

U toj prostoriji, u mraku ispunjenom bolesno slatkim mirisima stare osobe, njegovoj mašti dozvoljeno je nesputano lutanje i istraživanje. Shvatajući da se razlikuje od drugih jer ga privlače isključivo snažna i mišićava muška tela, Kočan se uči igri maske. Shvata da u spoljnom svetu mora igrati uloge koje se očekuju od ljudi koji nisu poput njega.

Kako godine odmiču ova igra maske koju je prigrabio postaje sve zahtevnija. Niko ga nije učio kako je to biti dečak koji je na putu da postane muškarac. Kada ovaj bolešljiv dečak počne da živi sa ocem, koji je opčinjen vojničkom disciplinom, u Kočanu počinju da se prepliću muški i ženski principi. Bakina blagost i očeva strogost obeležiće ceo njegov život. Posmatrajući svoje školske drugove, trudi se da ih oponaša, pa, ipak, slučajne greške su neminovne. Ma koliko bio maštovit, ovaj starmali tinejdžer ne može u potpunosti da zamisli kako je to biti muškarac koga nagoni i instinkti usmeravaju ka ženama. I dok njegove drugare interesuju ženska tela, Kočan počinje da, osim prema starijim, oseća žudnju i prema mladim muškarcima.

Zarobljenik žudnji prema osobama istog pola, on pokušava da se „vrati na pravi put“ i da započne romansu sa ženom. Ma koliko se trudio, sve i dalje ostaje samo romansa.

„Ispovest maske“ prati unutrašnji i spoljašnji razvoj i evoluciju homoseksualne spoznaje do samog kraja adolescencije. Ova knjiga je u najvećoj meri ključna za razumevanje Mišiminog života i dela. Sa jedne strane nam otkriva korene njegovog estetskog senzibiliteta koji je uvek bio snažno vezan za seksualnost. Sa druge strane, „Ispovest maske“ nam sugeriše i provizornu granicu između stvarnosti i performansa, što je, takođe, karakteristika svega onoga što je Mišima tokom života radio. Knjiga nam naizgled pripoveda o junaku koji je, faktički i metaforično, zatvoren u mračnoj sobi i prepušten svojim mislima i borbi sa samim sobom, dok sve to može biti samo majstorska manipulacija čitaocima.

Ova formula savršeno je funkcionisala tokom čitavog Mišiminog života. Uprkos svojoj dekadenciji, Mišima je bio plodan autor koji je, uporedo sa delima visoke književnosti, objavljivao i popularne knjige. Čvrsto je održavao veze sa japanskim visokim društvom, istovremeno igrajući ulogu dendija. Uspostavio je saradnju sa stranim medijima, te je kao njihov dopisnik postao poznat i sa druge strane Pacifika.

Tokom pedesetih godina minulog veka njegovi romani prate duboko ispovednu matricu koja je data upravo u romanu „Ispovest maske“. Međutim, u narednoj deceniji započinje druga faza, koja bi se mogla nazvati i početkom kraja. Mišima počinje da posećuje teretanu u kojoj svakodnevno provodi po dva sata naporno vežbajući i nabacujući mišićnu masu na svoje, inače, krhko i sitno telo (bio je tek nešto viši od metar i po). Svoje telo izlaže sunčevim zracima kako bi potamnelo i dobilo privlačnu bronzanu boju. Oko sebe okuplja grupu desničarski nastrojenih studenata sa kojima izvodi vežbe sa ciljem da pomognu vojsci u slučaju da komunisti pokušaju da izvedu revoluciju.

Mišima u svojim četrdesetim godinama postaje sve zabrinutiji zbog svog stanja. „Lepi bi trebalo da umiru mladi, a ostali da žive što je duže moguće“, prokomentarisao je smrt američkog glumca Džejmsa Dina. Oseća da se vreme na životnoj pozornici približava kraju, te počinje da planira poslednji čin.

Sve elemente u režiji njegovog kraja možemo pronaći na samom početku predstave. U „Ispovesti maske“ nailazimo na motive smrti, krvi i vojske. Sve ono što nam je opisao u svom književnom prvencu možemo pronaći u njegovom kraju. Morao je sebe da pretoči u prelepog viteza kako bi postao vredan uništenja. A ritualni sepuki koji je izvršio provežbao je u kratkom filmu „Patriotizam“ za koji je napisao scenario.

Iako je možda kraj njegovog života bio ogrnut ruhom političkog protesta, ipak je bio duboko umetnički čin.

Kada je autor ovih redova, za potrebe pisanja teksta, pretraživao internet, našao je na različite podatke koji su ukazivali da je Jukio Mišima bio visok između 152 i 163 centimetara. Čini se da i decenijama nakon smrti njegova „Ispovest maske“ nastavlja tačno tamo gde je i planirao – na pola puta između stvarnosti i predstave.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs