Novi prikaz Marojevićevih „Beograđanki“ – U potrazi za autentičnim životom

Ako čitalac tzv. lake literature o raznim fotomodelima, starletama, sponzorušama, sentiš priča o ljubavi čas na moru, pa onda u velikome nam gradu, dakle knjiga koje preplavljuju izloge, usput pročita naslov Beograđanke, sa onom naslovnom stranom usana napućenih, osmehnutih, poluotvorenih, zagriznutih, pašće mu na pamet da bi mogla biti još jedna u nizu. Pomislio bi samo onaj čitalac koji nije čitao Igora Marojevića i njegov pun groteske Šnit ili Mediterane, koji su sve drugo samo ne toponimski pojam.

Marojevićeva knjiga priča Beograđanke sačinjena je od osam ispovesti prvoga lica pripovedačica koje prolaze kroz različite životne situacije. Beograd kao polazište, koliko god pružao naoko velike mogućnosti, u osnovi ostavlja čoveka prepuštenog sebi, svojoj usamljenosti, svome ravnodušju, kompromisima koji su često na štetu jedinke. Sve žene u Marojevićevim pričama (Jovana, Miona, Marija, Saša, Katarina...) u isto vreme nose posebnost, prividno, i sličnost, pritajeno. Različitosti ima i nema. Ima je u izboru posla, vrsti porodično ličnog problema, mogućnosti rešenja istog. A nema je u snovima o ljubavi, o dalekom nekom (boljem) svetu. U paučinastom tkanju osame, u gubicima koji su neizbežna odrednica njihovih života. I kad se čini hepiend, nešto je ono hepi nekako bezukusno. Što bi rekla jedna od njih – bljak (Igrice).

Jovana nema šanse u stvarnosnoj muškoj priči osim da u Barajevu pomaže majci u rasađivanju povrća (izdata od muža, ucenjena od odurnog sudije s kojim je zaludno gužvala čaršave, ostavljena od sina koji se priklanja udobnosti očeve nove zajednice).

Miona je tinejdžerka, prihvata neumesne igre svojih drugarica ali ne ume da se izvuče iz nevolje u koju su je one uvalile. U različitom odnosu majke i oca prema njoj (stalni sukobi sa majkom i očevo tetošenje), smrzava se od ledene atmosfere u stanu „dok je išlo proleće.“ Usamljena devojčica sa tajnom prve neostvarene ljubavi.

Marija, uz ustaljeni hod svakodnevlja, nekako prebrodi i gubitak posla, i svoju ljubomoru, i ružna iskustva, i uz „filozofiju za svakoga“, po malo i uz džoint, nalazi prividni mir u zagrljaju bliskog joj Stevana. Jedan od mogućih hepienda, čini se, doziranih.

Priča o Saši je i priča o bliskosti, izdaji, osveti, zatvorskom krugu. O naznaci latentne lezbijske sklonosti, koja je kod Saše ne samo fizička nego i emotivna strast. Poslednji pasus Poslednjeg Filipsovog modela sav je Sašin potisnuti jad i prikrivena tajna: „Samo da znaš da ta ruka što je držiš na mojim grudima može da dopre do moga tela, ali ne i do mog srca. Ovo što radim s tobom nikad pre nisam radila, a možda je trebalo. Mislim da se nikad više neću zaljubiti, ali možemo da budemo bliske. A sad se skloni. Tiho. Čujem korake zatvorskih stražara.“

Priča Unutra čudesno je građena. U njoj su fobije, robovanje internetu kao zaštiti od sveta, i spoznaja da mašina ne može zameniti ljudsko prisustvo. Čovek je čoveku (ne samo, i ne uvek vuk) potreban uživo. Pri pojavi na vratima fobične mlade žene u prazničnoj noći i rečju „Ja sam Robert, tvoj mladić“, pisac joj daje mogućnost da mladića vidi obasjanog svetlošću.

Priča o Borisu i Katarini veštim narativnim vođenjem govori o mogućnosti da se u paru opstane, negde u belom svetu, „o smesi stoicizma i hedonizma kao jedinom načinu da se čovek koliko toliko izbori sa lošim stvarima koje u životu ubedljivo preovlađuju.“ Boris na začuđeno Katarinino pitanje dalje obrazlaže: „Stoicizam zato što moraš svašta da trpiš, a ovo drugo, da bi čovek probao da okupi i zaokruži retke lepe stvari u životu.“

Tipično ovovremena priča Dvadeset pet godina ljubavi (u životu u nebrojivim reprizama) tužno je ironični preplet ljubavi, braka, ambicije, ravnodušnosti, preljube, krađe intelektualnog rada od strane nadobudnog profesora, o svađama bračnim i ljubavničkim, i o kompromisu zarad očuvanja materijalne sigurnosti. Kvazi hepiend s predumišljajem, uz usputno stavljanje do znanja o goloj, ružnoj, beznadnoj svakodnevici mile nam majčice domovine (ratovi, devalvacija, iseljenja, opasni i opaki tipovi kao kupci porodičnih kuća, nezaposlenost...).

U Sivom kompletu Ivana nastoji da postane pisac. Duhovita, ironična, katkad i cinična zapažanja, sa persiflažama o Ivu Andriću, i ne samo o njemu. Koliko je ponekad ne samo teško, nego skoro nemoguće svakome ugoditi kazuje junakinjina opaska, drska i ironična (upućena ocenjivačima knjiga): „... ubedljivo moja najgora knjiga. Za nju sam dobila dve književne nagrade.“

Ako bi se motivi mogli sažeti u nekoliko reči, onda bi to bilo:

– posao;
– zavisnost od interneta;
– seks i okolo njega;
– neusklađenost porodičnih odnosa.
 
U okviru tih grupacija otvorilo se dosta dodatnih pitanja. Što se posla tiče, reč je o prezauzetom, zaposlenom junaku/ junakinji. Sitni interesi često nadilaze prijateljske i rodbinske veze. Malo ko za ikoga ima samilosti. Samoživost je u ustaljenom hodu grabljenja. Materijalni interes izraženiji je kod muškog sveta. U eventualnom sukobu žene su gubitnice. Ili moraju praviti prljave ustupke.

Opsednutost internetom nije samo poslovna potreba. Ona je često traumatično bekstvo u sebe, ali i od sebe. Što je depresivnost veća to je zavisnost od mašine prisutnija. Zamena za san o boljem životu koji se ne ostvaruje. Nedosanjani san. Ipak se dođe do saznanja da se bez živih bića, kakva god bila, ne može. Otuda ona pomenuta obasjanost svetlošću.

Seksa, naravno, ima, s ljubavlju ili bez nje, u svakoj od priča, usput i uglavnom. No, duhovito je i zabavno na koji način određene kategorije žena tu, ne čednu, a potrebnu, radnju, označavaju. Filozofkinja će voditi ljubav. Devojčurak, zavisnica od igrica, htela bi se kresnuti. U bračnoj priči, ženin komentar će biti: „Seks je bio dobar ili se meni samo činilo.“ Često u tim i muško-ženskim, a i u žensko-ženskim odnosima ima očaja, ima inata, ima i onog privida ravnodušnosti. Pritajena potreba za ljubavlju postoji, a skriva se iza nevešto odabrane maske kao odbrane od mogućeg razočarenja, opet.

U pričama Igora Marojevića porodični odnosi daleko su od harmoničnih. Junakinje su ili u latentnom sukobu sa jednim od roditelja, ili otvoreno ulaze u uvredljiva razračunavanja, iz različitih razloga: iz nezadovoljstva socijalnim miljeom u kome se životari, arogancijom očeve dominacije, generacijskim mimoilaženjem, majčinim nerazumevanjem. U Igricama otac je za Mionu tajko, majka je matorka koja smara. U Poslednjem Fipsovom modelu Saša će za majku cinično: „I moja mama je stara ali nije mudra, i oduvek se takmiči sa mnom...“ Nećemo ići tako daleko i tumačiti pomenute probleme koje je Jung označio kao koncept Elektrinog kompleksa. Nisu ni Miona niti Saša Elektre, a ni njihove matere preljubnice Klitemnestre, iako bi se namah učinilo da je bliskost oca i Mione takva da im mati smeta ne samo u prigovorima kćeri. Šta sa majčinim suzama na kraju i tihošću Mioninog glasa? Biće da jedna drugoj znače više no što bi priznati umele. Nesporazumi postoje i na relaciji očeva i kćeri. Otuđeni jedni od drugih, siktavi čak i uz bolesničku postelju (Prodavnica poklona).

Ispovesti Marojevićevih Beograđanki mogu biti ispovesti bilo koje od mnogih koje tragaju za onim što bi da promene, što im nedostaje, za karijerom, ljudskošću, ljubavlju koja se čas pričini, čas usahne, ali je vazda potrebna. Za sopstvenoćšu, konačno. Čitalac uočava, prepoznaje, prihvata, da se katkad i poistovetiti, bilo u osmehu, tuzi, kompromisnom rešenju, dobro poznatom iz sopstvenog života. Pripovedačice Marojevićeve proze gubitnice su u potrazi za „autentičnim životom“ (A. Manro), ali zar to nije većina od nas. Na kraju svake priče nađe se utešna mogućnost, ili prihvatanje ostatka tih „retko lepih stvari u životu“ (Boris). Je li to hedonizam? Ili, ipak, stoicizam?! Kako želite. Marojević nenametljivo, vešto vodi priču, uz niti duhovitosti i ironije.

Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Sent