Novi pogled na „Čoveka bez osobina“

Roman ideja je mrtav. Naravno, nikad ne čitamo umrlice. To je bila jedna od onih smrti koje se prećutkuju, smrti o kojima se ne piše u novinama.

Ozbiljne ideje su nekad davale dostojanstvo knjigama. Sećate se „Velikog inkvizitora“ od Dostojevskog? Ili onih slavnih rasprava između humanista Setembrinija i radikala Nafte u „Čarobnom bregu“? Ovi odeljci su bili briljantni, uzbudljivi... i zastareli.

Zašto je roman ideja prevaziđen? Možda zbog našeg stečenog nepoverenja u ideje, nakon završetka veka u kome su ideje tako loše prolazile u stvarnosti. To je bio period u kome su najgnusnija dela činjena u ime nekih od ideja. Ili je za romanopisce – kao i za sve ostale u savremenom društvu – lakše da prelete preko ideologija umesto da se posvete idejama. Ali možda ima i jednostavnijeg objašnjenja. Nadmoć filmova i televizije u odnosu na savremenu književnost je stvorila rasprostranjen osećaj nestrpljenja kod publike, sa suptilnim, metafizičkim temama koje se ne mogu predstaviti slikom.

U ovakvom okruženju, romanopisac poput Roberta Muzila je osuđen na to da ga smatraju prevaziđenim. Njegovo remek-delo „Čovek bez osobina“ je od samog početka natopljeno idejama. Zamislite „Velikog inkvizitora“, ali pojačanog na maksimum, i tek onda možete sebi da predstavite ton ovog masivnog dela. Na preko 1000 strana, teorije i hipoteze, aforizmi i paradoksi, teze i kontrateze se izlivaju u bujicu.

Ali Muzil je na neki način magičan. „Čovek bez osobina“ prikazuje čudan svet gde jedan par dobija primerak Ničea kao poklon za venčanje, gde ubica osuđen na smrt razmišlja o prirodi stvarnosti, a na najmondenskijim društvenim okupljanjima dominiraju uzavrele rasprave o suštini duše. Ni vi, ni ja nismo nikad živeli u takvom svetu. Zapravo, sumnjam da je i Robert Muzil živeo u takvom svetu, iako bi vas njegovi opisi Beča u godinama pre Prvog svetskog rata naveli da pomislite da je to bilo društvo opsednuto velikim mislima i filozofskim raspravama. Ali to je provokativan, uzbudljiv svet, čak iako je izmišljen, svet u kome lične inicijative i socijalne interakcije imaju zanos i intelektualnu snagu retku za bilo koje doba.

Protagonista Ulrih je čovek bez osobina. Ali to što nema svoju osnovu, znači da menja ideje sa lakoćom glumca koji uči tekst za novu ulogu. Često iznosi široke zaključke, poput: „U kasnijim, bolje obaveštenim vremenima reč ’sudbina’ će verovatno dobiti neku statističku sadržinu“. Ili „Izgleda da zapravo samo ljudi koji ne čine mnogo dobra mogu da sačuvaju svu svoju dobrotu“. Ili „Jer ono što razlikuje zdravog čoveka od duševnog bolesnika upravo je to što zdrav čovek ima sve duševne bolesti, a duševni bolesnik samo jednu“. Njegova rečitost i sposobnost da oživi fraze je fascinantna, ali njegove ideje nikad ne uspevaju da se sjedine u jednu filozofiju ili sistem verovanja. One su efemerne koliko i prolazno naoblačenje neba.

Kako bi nam dao sliku o sukobu ideja, Muzil koncentriše radnju oko komiteta koji traži veliki ujedinjujući koncept kao vodič za proslavu sedamdesetogodišnjice krunisanja cara Franca Jozefa. Ova kampanja je manjkava već od samog početka i pokazuje samo sukob i konfuziju između različitih stavova i mišljenja. Komitet u očajanju odlučuje da započne „anketu radi utvrđivanja želja krugova stanovništva koji tu učestvuju“, te Ulrih sakuplja različite podnete predloge u dve fascikle – jedna je puna sanjarskih ideja o budućoj utopiji, druga je takođe puna, ali planova za povratak u nostalgičnu prošlost. Prva fascikla se zove „Napred ka...“, a druga nosi oznaku „Nazad u...“.

Ovde se upoznajemo sa dvosmislenom prirodom Muzilovog veštog pisanja jer ovaj pisac, koji je toliko zaljubljen u ideje, prvi je koji će ukazati na to koliko su isprazne i opasne. Time što je ovaj roman smestio u godine neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, on prikazuje beskorisnost usijanih rasprava njegovih likova. Iako su opsednuti traženjem opšteprihvaćene ideje za godišnjicu carevog dolaska na presto, to se nikad neće dogoditi jer će Franc Jozef umreti 1916, usred rata, a nakon prekida neprijateljstava, Austro-ugarsko carstvo se raspada.

J. M. Kuci je nazvao „Čoveka bez osobina“ „knjigom koju je tokom njenog pisanja progutala istorija“. Kada je Muzil počeo da radi na knjizi na početku dvadesetih godina XX veka, sećanje na Veliki rat je još uvek bilo sveže u javnosti, i pokušaji da se prikaže višeglasje stavova i filozofija, koje je prethodilo besmislenom krvoproliću, mora da se činilo kao odlična ideja za jedan veliki roman. Austrougarska vojska je izgubila preko milion ljudi u ratu i ti gubici bacaju senku na živahni optimizam Muzilovih likova. Kada su prvi delovi knjige objavljeni 1930, tragedije Some, Verduna i Pašendejla su još bile živ deo savremene istorije. Ali kako je Muzil nastavio da radi na svom romanu tokom tridesetih, uspon nacističke ideologije je bacio novo svetlo na „Čoveka bez osobina“. Bez obzira na to čemu se Muzil nadao ili na to šta je hteo da postigne ovom knjigom, dolazak Hitlera na vlast koji je usledio je promenio način na koji su kasnije generacije čitale knjigu, stavljajući naglasak na naivnost nekih od likova i patološke tendencije drugih likova. Muzilova je zasluga za to što je roman bogat slojevima i nijansama značenja, koji su postali još relevantniji nakon događaja koji su usledili.

I sam Muzil je propatio zbog promena u političkoj klimi. On i njegova žena Marta, koja je bila Jevrejka, bili su primorani da napuste Beč 1938. i potraže azil u Švajcarskoj. Tu je par živeo u velikoj finansijskoj bedi. Samo dve godine pre toga, Tomas Man je citirao „Čoveka bez osobina“, kada su ga pitali da imenuje jedan savremeni roman koji je cenio, i čak se pričalo o tome da će Muzil osvojiti Nobelovu nagradu za književnost. Ali on se mučio da nađe posao u švajcarskim književnim krugovima. „Danas nas ignorišu“, žalio se Muzil Ignaciju Siloneu. „Ali kada umremo, hvaliće se da su nam dali azil.“ I u ovakvoj nezavidnoj situaciji, Muzil je verovao da ima dosta vremena za pisanje, i da će završiti svoj roman. Ali je iznenada umro od izliva krvi u mozak, nakon treninga, 15. aprila 1942.

Čak i da je Muzil poživeo duže, moguće je da bi se pomučio da završi svoj roman. Osobina koja najbolje opisuje njegov roman je zamisao autora da ideje koje ovaj roman pokreće nemaju očiti odgovor. Posle skoro hiljadu strana knjige, nakon stotine filozofskih izjava, Ulrih će reći sebi: ,,Zapravo bih morao direktno reći da se nikada nisam nalazio pod nekom trajnom idejom. Nije se nijedna našla. Ideju bi čovek morao voleti kao ženu. Biti blažen kad joj se vrati. I da je uvek ima u sebi! I da je traži u svemu osim u sebi! Takve ideje nikad nisam nalazio. Prema takozvanim velikim idejama uvek sam imao odnos muškarca prema muškarcu; možda i prema onima koje su s pravom tako nazvane: verovao sam da nisam rođen za potčinjavanje, one su me dražile da ih srušim i da na njihovo mesto stavim nove.“

Svaki od likova Muzilove knjige je na neki način intelektualno konfuzan. Susrećemo se sa Klarisom, koja na kraju odluči da se „čovek mora prepustiti nekoj zabludi ako je stekao milost da tu zabludu oseća.“ Ili general Štum, koji dođe do zamisli da označi na mapi sve velike ideje tog dana, kao da su planovi za vojnu kampanju, i na svoje iznenađenje otkriva da se ove ideje završavaju u kontradikciji. On pokazuje svoje tabele i dokumente Ulrihu da bi ih razmotrio, zatim tužno priznaje: „Iako ne mogu da poverujem u to što govorim, celu ovu stvar nijedan od naših nadređenih oficira ne bi mogao da nazove nikako drugačije nego potpunom zbrkom!“

Da li ovo predstavlja Muzilov stav? Sigurno je da je general, čovek jednostavnih misli i iskrenih zapažanja, čitaocu bliži lik nego intelektualci u „Čoveku bez osobina“. (I Muzil je imao neobične fantazije o vojnim liderima. U svom prvom romanu, „Pometnje pitomca Terlesa“, opisuje Generala čija je tajna opsesija indijska filozofija). Ali Muzil ne gubi nadu da postoji rešenje za uvođenje preciznosti i napretka nauke i tehnologije (i naravno, vojske) u svet duha. Pri kraju romana, Ulrih zadaje provokativno pitanje: „Vidimo da smo danas stavljeni pred suviše osećajnih i životnih mogućnosti. Ali zar ta teškoća ne liči na onu koju razum savlađuje kad se nađe pred ogromnim mnoštvom činjenica i celom istorijom raznih teorija? A za njega smo pronašli jedno neokončano, a ipak strogo ponašanje, koje ne treba da vam opisujem. Pitam vas sada: ne bi li nešto slično bilo moguće i kad je reč o osećanju?.“ Njegov sabesednik odgovora upozoravajućim tonom: „Pa to bi bio sve veći odnos prema Bogu!“. Na to Ulrih prosto odvrati: „Pa to valjda ne bi bilo najstrašnije?... Ali dotle uopšte nisam otišao!“

Muzil je, kao i Urlih, čovek koji nikad nije otišao toliko daleko. Nada se nauci duše – možda nešto slično onome što je ser Džon Templton zamislio kada je započeo tradiciju dodeljivanja velike godišnje nagrade za „napredak“ u svetu duha. Kakav neobičan koncept! Mnogi ljudi mogu opravdano da posumnjaju u to da je napredak nešto dostižno u metafizičkoj dimenziji sveta. Ni Muzil nije potpuno naklonjen ovoj mogućnosti. Ali njegove nade se fokusiraju na tu neuhvatljivu dostižnost.
 
Nema lakih rešenja u „Čoveku bez osobina“. Time što neprekidno preispituje svoje ideje, roman ostavlja čitaoca sa osećanjem skepticizma. Oni koji traže priču sa smelom i jednostavnom porukom bi verovatno trebalo da pročitaju neku drugu knjigu. Ali u ovo doba ideologija, u kome je sve predstavljeno kao crno i belo, neke hrabre duše će ipak poželeti da zarone u ovaj roman sa otvorenim krajem, gde se ideje bore sa žustrinom profesionalnih atleta, i čak ni autor ne zna koja strana će na kraju odneti pobedu.

Autor: Ted Đoi
Izvor: greatbooksguide.com