„Nevidljivi svedok“, roman koji nam otkriva kako jedno dete upoznaje svet

Roman Karmen Posadas „Nevidljivi svedok“, portret je porodice Romanov tokom prve dve decenije XX veka, koje su bile vrlo burne za evropski kontinent. Glavni lik ove priče je Leonid Sednjev, starac od devedesetdve godine, koji na samrtničkoj postelji govori o onome što je doživeo između 1912. i 1918. godine. U ovom periodu, radio je kao kuhinjski pomoćnik u palati Aleksandar, rezidenciji ruske carske porodice. U jednom razgovoru sa novinarima, autorka je izjavila da, pored toga što je ovo istorijski roman, budući da je imala pristup neobjavljenim dokumentima koji razotkrivaju nepoznate detalje o ruskoj carskoj porodici, „ovo je i roman koji nam otkriva kako jedno dete upoznaje svet“. Ali, „najteže je bilo izgraditi ljubavnu priču unutar takve istorijske tragedije, a da se ne promeni kraj“, ističe Posadas, i tvrdi da „želi da ispriča istinitu priču“. „Oduvek mi je bilo nejasno zašto postoji toliko legendi, mitova i laži u vezi sa ovom pričom, jer je ono što se zaista desilo toliko strašno, da nema potrebe da se bilo šta izmišlja“, kaže autorka. Pre nego što je počela da piše „Nevidljivog svedoka“, Posadas priznaje da je „imala nameru da napiše neku vrstu biografije jedne od Frojdovih učenica, koja se zvala Mari Bonaparte, i „kao što možete da pretpostavite, tu nije bilo ničega.“ „Znala sam“, nastavlja autorka, „da želim da napišem priču iz ugla nekog od posluge, jer je u to vreme i u tim društvenim slojevima odnos sa slugama podrazumevao posebnu vrstu bliskosti.“ „Veoma me je interesovala ova, insajderska, tačka gledišta, jer, kao što piše na početku romana, ‘niko nije veliki čovek za svog slugu’, jer on zna previše toga.“

U ovom smislu, Posadas ističe da „je mnogo iznenadilo saznanje da postoji razlika između sluga i posluge“, i dok danas reč sluga ima „pežorativnu“ konotaciju, ranije je to „bilo nešto lepo, zato što su se sluge rađale i stasavale u porodicama za koje su radili, i zbog toga su postajali međusobno veoma bliski, skoro pa prijatelji sa decom gospodara; a dešavalo se da i sami budu deca gospodara.“ „Oni su nazivani sluge po krvi, i za vreme revolucije u Rusiji, pokazali su neverovatnu lojalnost, jer su smatrani članovima porodice“, dodaje autorka. Na pitanje zašto je u svom poslednjem romanu predstavila odraslog Leonida, autorka mnogih romana poput „Pequeñas infamias“ („Male sramote“) i „Invitación a un asesinato“ („Poziv na ubistvo“), priznaje da je to „jedan literarni trik koji vrlo dobro funkcioniše, jer kada pričate priču sa stanovišta deteta, čitalac se oseća kao saučesnik, ali tu postoji i jedna poteškoća, jer ima mnogo razmišljanja koja nisu svojstvena detetu, pa se zato gubi verodostojnost.“ Međutim, nastavlja autorka: „Ovako možete saznati šta se ovom detetu dogodilo pre mnogo godina, možete ispričati stvari koje su se dogodile mnogo kasnije, i možete izraziti razmišljanja koje jedno dete nikako ne bi imalo“. Kad je reč o činjenici da se Leonid Sednjev nalazi u Montevideu, Posadas je objasnila da „iako se na prvi pogled čini potpuno neverovatno da jedan Rus završi u Urugvaju, to ipak nije toliko nemoguće“, jer „na severu zemlje postoji jedno mesto u kom su samo doseljenici iz Rusije, koji su se tu nastanili odmah posle revolucije i koji su sačuvali svoju tradiciju, govore na ruskom, čak su i kuće sagradili u ruskom stilu, sa oslikanim drvetom.“ Takođe, kad je reč o njenoj fascinaciji likom Raspućina, spisateljica je rekla da je tu reč o „izazovu“, jer je „on jedan od najvećih zlikovaca u istoriji“. „On staje rame uz rame sa Hitlerom i Judom, iako nikad nikoga nije ubio.“ Osim toga, „kako kod njega, tako i kod ostalih likova, želela sam da pokažem i svetle i mračne strane, jer nisam u svojoj knjizi želela najgore od najgorih ni najbolje od najboljih; toga nema u stvarnom životu.“

„Pisac mora biti iskren, mora izneti sve dobro i sve loše, jer onaj koji sudi je čitalac.“ Da bi izgradila likove u romanu „Nevidljivi svedok“, autorka je provela dve godine radeći na istraživanju i dokumentovanju, i priznaje da je „posebno interesovala Carica, koja je uvek delovala umorno i bolesno“, ali kasnije „sam otkrila da imamo jednu zajedničku osobinu: ekstremnu stidljivost.“ „Stidljivost se često tumači kao arogancija, a to se događalo i njoj, koja je zapravo bila veoma stidljiva i zbog toga neshvaćena“, zato su „ljudi sa dvora smatrali da je hladna i antipatična, što je učinilo da se još više zatvori i utehu potraži u prijateljstvu sa Raspućinom.“ Najzad, Posadas se izjašnjava da „je pre za Tolstoja, nego za Dostojevskog“, i uverava nas „da je morala da pročita mnogo ruskih romana da bi uspela da prenese tu atmosferu i izgradi likove“. U tom smislu, autorka ističe da je njeno „najveće otkriće“ bila „stvarnost Rusije, zemlje ekstrema, zemlje u kojoj su sposobni za sve najbolje i za sve najgore, u kojoj su strasti toliko sirove i ogoljene da je dovoljno pogledati svoje okruženje 'i Ana Karenjina se piše sama'.“ „Ne iznenađuje me ništa što postoji kod tih pisaca, jer jedino što je trebalo da urade je da ispričaju ono što su videli, bez ikakvog izmišljanja.“
 
Izvor: carmenposadas.net