Neočekivani intervju sa kapetanom Crnog krila

Dragi čitaoci, danas vam predstavljamo intervju iz Valengrada, gde je naš reporter uspeo da pronađe jednog od kapetana Crnog krila, Rajhalta Galghauroa.

I moramo reći da nam je drago što nismo bili na mestu našeg reportera.

Sreo sam Galharoa na dan crvenog neba u Valengradu. Ugrabio sam poslednju priliku da dođem do intervjua pre povratka u prestonicu, i na sreću Galharou je bio slobodan, što je retkost. Prilično sam se namučio da ga pronađem, i još više da ga ubedim da sedne i popriča sa mnom. Blago pripit, rekao mi je da nije imao vremena da se udaljuje od kancelarije, i izgledao je kao da je bio budan veći deo noći. Dok sam pio kafu, koja se kuvala bar pola dana, nisam mogao da zamislim da organizacija sa autoritetom i reputacijom Crnog krila ima kancelariju u ovom delu grada, niti sam mogao da shvatim zašto smo se sreli u Zvonu. Nije najgora krčma u koju sam imao priliku da zađem, ali je prilično blizu. Galharou je, na moje razočaranje je izgledao kao da pripada tom prostoru sa svojom neupasanom i isflekanom košuljom. Ne usuđujem se da bilo šta prokomentarišem, jer je ipak zastrašujuća pojava. Visok bar dva metra, težak sigurno blizu sto trideset kilograma, i to kako se čini čistih mišića koji nesumnjivo lede krv u žilama dezerterima koje lovi. Pitam ga da li bi želeo kafu, ali sam video da mu devojka za barom već donosi flašu brendija. Odbija da odgovori na pitanja dok mu je boca u ruci. Sat na zidu otkucao je deset sati. Ujutru. Brendi mu se sliva niz grlo, ruka prestaje da mu se trese, i po prvi put vidim sjaj u njegovim očima, i osmeh na usnama.

Možete li nam reći nešto o mestu na kom ste odrasli? Kako je bilo tamo?

Ako već ne znate priču, onda vam je neću prepričavati, bolje je tako za sve. Zvuči dramatično, znam, ali bilo je to dobro mesto. Moja porodica je imala novca. Puno novca. Ništa mi nije falilo, i stalno sam bio ohrabrivan, podstican, što je pretpostavljam predstavljalo ljubav u nekim porodicama. Puno se očekivalo od mene. Nisam siguran da sam ispunio ta očekivanja.

Da li ste imali neku omiljenu igračku kao dete? Imate li neku dragu uspomenu?

Igračke su po pravilu bile nepoželjne. Na raspolaganju su mi bile uobičajene stvari koje su davane dečacima mojih godina kada se od njih očekivalo da služe kao oficiri u Dometu. Mačevi za vežbanje, konji, strateške igre. Bilo je puno lekcija koje sam morao da naučim... voleo sam da učim, i bio sam kompetativan. Imao sam starijeg brata, i on je trebalo da nasledi imanje, zato sam se ja trudio da budem bolji od njega u drugim stvarima.

Ne smatram da je zdravo držati se uspomena i nazivati ih dobrim ili lošim. Ti dani su bili šta subili. Bolje je da većina ostane zakopana.

Možete li reći nešto, za ljude u prestonici, šta radite kao kapetan Crnog krila?

Ako ljudi imaju dovoljno sreće, nikada neće morati da vide, ili znaju šta Crno krilo radi, ali u Dometu ima previše nesrećnika. Nije svaki vojnik dobar, i nije svaki čovek, čovek. Zadatak Crnog krila je da pronađe simpatizere neprijatelja, vojne dezertere, kultiste Dubokih, Neveste koje mogu da omađijaju umove muškaraca, i slično. Ako ne pripada ovde, kapetanov posao je da ga pronađe i neutrališe.

Neveste zvuče fascinatno. Možete li mi reći više o njima? Ima li ih u gradu trenutno?

Verujte mi, ne želite da znate.

Zaista mislim da bih želeo da znam!

Sledeće pitanje.

Šta možete da mi kažete o svojoj poslednjoj avanturi?

Činjenica da mislite da je sve ovo avantura dovoljno govori. Pogledaj oko sebe, dečko. Pogledaj na istok, u Jad. Nebo je pokidano i slomljeno, i vrišti u noći. Pejzaž se toliko menja da ne može da se mapira. Možete da provedete ceo dan putujući na sever, i da se vratite na mesto odakle ste krenuli, ako nemate navigatora, i to samo pod uslovom da vam ništa ne otkine nogu, ili vas neki od duhova ne dovede do ludila.

Želite da jašete sa mnom dok jurim za nekim idiotima napolju? Želiš li sam da vidiš Jad? Pogledaj ljude koji piju ovde, u rano jutro. Većina su bili vojnici. Pogledaj koliko udova nedostaje, obrati pažnju na njihove poglede, bez fokusa. Ovo nije neka jebena, glamurozna avantura koja će da ispunjava pamflete kod kuće. Ovo mesto je otrov.

Samo tri vrste ljudi svojevoljno idu u Jad. Pohlepni, očajni i glupi. U koju vrstu ti spadaš?

Hajde da pričamo o nečemu drugom. Postoji mnogo teorija kako je Jad nastao. Šta vi mislite?

Nije velika tajna za one koji se zanimaju za ovo mesto, samo što većina ljudi ne želi da razmišlja o tome. Vranostepovo – da, vidim, čuo si za njega, ali vi iz unutrašnjosti ne možete da razumete – Vranostep je još živ, i njegovo oružje je stvorilo Jad. Srce Praznine. Tvoje sledeće pitanje će biti „šta je to?“ ali prošlo je osamdeset godina, i niko u radijusu od petsto milja nije preživeo kada ga je Vranostep aktivirao.

Srce Praznine je pretvorilo Adrogorsk i Čistinu u pepeo i staklo. Čitavi gradovi, nestali su, tek tako. Zapalilo je nebo, raspolutilo zemlju. Postoje planine na severu Jada koje su crne kao obsidijan i krte kao staklo. Postoje stvorenja u Jadu koja ne žive u našem vremenu, misle da su ljudi i plaču dok pokušavaju da te pojedu. Ko u paklu zna kakva vrsta moći to može da stvori?

Šta ste najstrašnije videli u Jadu?

Neka stvorenja koja će vas pojesti. Neka su prilično velika, ali sa njima se lako izlazi na kraj. Njih vidiš kako ti prilaze, s njima možeš da se boriš. Duhovi mogu biti zeznuti, ali oni nisu stvarni – oni su samo odraz stvari zbog kojih se kaješ, i naučiš da ih ignorišeš. Ali postoji nešto ispod peska na severu. Neko meduzasto stvorenje. Nema ima, ali tome čak ni ja ne prilazim.

Šta je to što čini život na granici tako teškim?

Pošto si nov ovde, još se nisi navikao na zavijanje neba. Veruj mi, nećeš se ni navići. Dođe i prođe, i pomisliš da možeš da se navikneš na sve, ali čak se ni Maršal Venzer nije navikao na to, a on je ovde skoro osmadeset godina.

Koja je najbolja stvar koju život na granici pruža?

(Galharou se nasmejao i naručio je još jednu flašu brendija. Odmahnuo je glavom i odbio da odgovori).

Recite mi nešto o svojim prijateljima.

Vidite li ove lobanje istetovirane na mojoj ruci? To su moji prijatelji. Bili su mi prijatelji. Jedna lobanja za svakoga koga sam izgubio tamo u Jadu. Deluješ škoirano, ali ovo je rat. Šta si očekivao?

Nisu svi mrtvi. Imam nekoliko dobrih ljudi u timu. Tnota mi je navigator, najbolji u Dometu. Nen, eno je sedi tamo u ćošku, pokušava da se otrezni od sinoćne pijanke, ona sa drvenim nosem. Ne, ne pokušavaj da je probudiš. Ko poznaje Nen ne bi je nikad budi, ako postoji trunka šanse da je još mamurna. Tnota i Nen – nisu najdruželjubiviji, ali su dobri ljudi u srcu. Nemoj im reći da sam ti to rekao.

Postoji li, eee, lejdi Galharou?

Ne. Moja žena i deca su umrli, davno. Ljudi se brzo zbližavaju ovde. Život je jako lomljiv. A ja ne želim da nekoga stavljam u sličnu situaciju ponovo.

Kako opisujete ovo mesto, zvuči da se malo toga dobrog dešava ovde. Zašto ste izabrali da ostanete?

(smeh)

Teško je objasniti. Većina želi da vodi miran, tih život, možda da uzgaja stado ovaca, i oženi devojku iz susednog sela. Ali Duboki kraljevi su tamo, s druge strane Jada. Vranostep je morao da spali svet da bi ih zadržao na distanci, a sada sve što imamo da nas zaštiti je Nalov motor. To je ona ogromna skalamerija na vrhu tvrđave, ono što liči na kapu dvorske lude. Svi znaju da nas Motor štiti, ali su mu potrebni ljudi da ga održavaju. Ako propadnemo ovde, onda je gotovo. Ja ću umreti, ti ćeš umreti, svi će umreti. Ali to će biti živa smrt, um će ti biti slomljen, i telo će ti biti toliko izmenjeno da ćeš postati težak, jedan od njih.

Kada završimo sa ovim razgovorom, ti ćeš se vratiti u prestonicu, zarađivaćeš pare razmenjujući priče po zabavama o vremenu koje si proveo u Dometu, i osećaćeš se bitno. Ali ovo je jedino mesto na celom vražijem svetu koje je zaista bitno.

Nemoguće da je sve tako sumorno. Čak i u najmračnijoj noći mora postojati bar neki tračak svetla, zar ne? Kako provodite slobodno vreme ovde?

Pijem i čitam, kockam se. Vežbam. Spavam.

Šta vas čeka u budućnosti?

Ja sam vojnik. U budućnosti me čekaju naređenja, putovanja u Jad i lov na ucenjene glave. Čeka me brendi i sladak, koji koliko-toliko umiruju drhtavicu koju dobijate po povratku iz Jada kad otrovna magija počne da bledi. Čekaju me duge noći i jutarnje racije, i konačno, nadam se, kada smrt konačno bude došla da me pokupi, da ću biti dovoljno pijan da je ne vidim.

Možete li podeliti sa nama neku tajnu, nešto što nikome niste rekli?

Pretpostavljam. Nisam čovek koji voli da priča o svom poslu, kao što si verovatno shvatio. Ali imam važan zadatak. Čuo sam da u Domet dolazi neki čovek koji hoće da mi postavi gomilu pitanja, pokušava da sazna neke stvari o Crnom krilu. Ne zna mnogo ljudi za Crno krilo. Ljudi nas se plaše, s razlogom, pa sam se pitao zašto bi bilo ko želeo mene da intervjuiše? Pa sam se malo raspitao o tom čoveku.

Ne, ne ustaj.

Malo sam kopao, i znaš li šta sam našao?

Uzmi taj nož i slomiću ti i drugu ruku. Prestani da se koprcaš. Lezi miran. Odgovaram ti na pitanje. Zar nisi to želeo?

Dakle, otkrio sam da taj čovek nije putovao sam. Otkrio sam da ne piše za novine, kako je tvrdio. I otkrio sam da je rasporedio svoje prijatelje ispred krčme, nadajući se da ću biti dovoljno pijan da me smaknu kada izađem napolje. Kult dubokih, pretpostavljam. Simpatizeri. Zato sam ja rasporedio nekolicinu svojih ljudi napolju. Nen sam postavio u ćošak tamo, da se pretvara da spava za slučaj da mi zatreba čelik, ali izgleda da vas je bilo samo troje. Ne bih se brinuo o ostalima. Oni više nisu u stanju da brinu o tebi.

Sada ja imam nekoliko pitanja za tebe.

Izvor: theprotagonistspeaks.com
Prevod: Aleksandar Mandić