Jedan petnaestogodišnjak je 1982. godine tražio intervju sa piscem za školski rad i, na njegovo iznenađenje, pisac je pristao. Intervju je prvi put objavljen 2016. godine, prilikom tridesetogodišnjice od smrti autora „Alefa“.
Kada sam kao petnaestogodišnjak bio učenik gimnazije u Don Bosku u okrugu Kilmes, delu pokrajine Buenos Ajres, naša profesorka književnosti, Hosefa Iglesijas de Fineli, Španjolka koja je kao mala došla u Argentinu i koja se naročito divila stvaralaštvu Garsija Lorke, zadala nam je praktičan zadatak – da odaberemo poznatu osobu koju ćemo intervjuisati.
Borhesova književnost, koja je bila naročito kontroverzna u Argentini u to vreme, još ranije mi je privukla pažnju, i odmah sam odlučio njega da intervjuišem. Pošto ni ja ni moji poznanici nismo imali dodira sa književnim svetom, odlučio sam da potražim njegov broj u telefonskom imeniku. Tražio sam pod prezimenom Borhes i našao broj telefona njegove majke, Leonor Asevedo de Borhes, koja je već bila preminula. Još uvek pamtim broj: 42-2801. Odmah sam nazvao i javila se Fani Ubeda, gospođa koja je bila u službi porodice i rekla mi je da je Borhes na putu.
Pošto je ponestajalo vremena za predaju rada, tražili smo i druge osobe za intervju, ali kada je ostalo samo još dva dana do isteka roka, odlučio sam da ipak pokušam ponovo. Opet se javila Fani, i baš kada sam očekivao da će me uputiti na nekoga kome mogu da objasnim svoju zamisao, a da je taj neko prenese Borhesu, ona je dodala slušalicu samom piscu, koji je saslušao moj predlog i rekao mi: „Dođi sutra ili prekosutra, oko deset, pola jedanaest.“ Iste večeri sam pripremio pitanja. Pokazao sam ih ocu da mi kaže šta misli i rekao mi je da umesto što imitiram model intervjua poznatih novinara i tražim bombastične izjave koje će dobro izgledati na naslovnoj strani, treba da sastavim pitanja polazeći od sopstvene tačke gledišta i da pitam ono što može biti zanimljivo osobi mojih godina. Ovaj savet mi se učinio korisnim i pokušao sam da prepravim pitanja onako kako mi je rekao.
Pošto je bio u pitanju grupni rad, pozvao sam i svoje drugove i nekoliko njih je pošlo sa mnom. Naravno, otišli smo u njegovu kuću odmah sutradan u deset.
Taj naš prvi sustret mi je omogućio da nastavim da posećujem pisca u njegovom domu, da ga pozivam da drži predavanja učenicima moje škole, da bude gost u mojoj kući i da imamo još mnogo susreta koji su bez sumnje odredili moj književni ukus. Ali to je druga priča. Ovaj intervju smo obavili u Borhesovom stanu u broku 994 u ulici Maipu u Buenos Ajresu, 29. jula 1982. godine, više od godinu dana nakon što je demokratija ponovo uspostavljena u Argentini. Razgovor je naveden u daljem tekstu, u originalnom obliku i neobjavljen sve do sada. Svestan sam da je prošlo tri decenije od tog dana i da je sad već trideset godina od kako je preminuo. „Vreme koje izjeda mramor“ menja mnoge stvari, a poneke ne – njegove reči su za mene i dalje prosvetljenje.
Možete li mi nešto reći o svojoj porodici?
Da. Moja majka je bila kreolka, bila je katolik ali na argentinski način, što će reći više sociološki nego teološki. Moja baka Engleskinja je bila protestantske vere, koja je preteča metodističke vere. Znala je Bibliju napamet. Mogli biste da joj citirate bilo koji stih i ona bi rekla, da, knjiga o Jovu, poglavlje to i to, stih taj i taj i nastavila bi da citira. Među protestantima je mnogo onih koji znaju Bibliju napamet. U hotelima, na primer u Engleskoj, Škotskoj i u Njujorku, možete naći Bibliju u fioci noćnog stočića. Osim toga, u engleskom jeziku često se citira Biblija, što bi na španskom zvučalo kao sitničarenje. U katoličkim zemljama to zvuči usiljeno. Tako da je moja baka bila religiozna, metodista.
Kao što sam rekao, u porodici moje majke su bili katolici, ali na način tipičan za latinoameričke zemlje – površno. Moj otac je bio agnostik, što će reći, slobodouman, i svi smo se dobro slagali, ništa od toga nikada nije izazvalo razmirice.
Šta još mogu da kažem o svojoj porodici? Otac je bio profesor psihologije u školi
Colegio de Lenguas Vivas, i sećam se tačno koliko je zarađivao, pošto je bio i advokat. Morao je da drži dva časa psihologije nedeljno i plaćali su mu sto pezosa mesečno. Taj iznos je nešto značio u ono vreme, a sada se može svrstati u domen fantastike. Sto pezosa nije ništa. U ono vreme jeste, sve je bilo mnogo jeftinije nego sad. Sećam se da je jedan dolar iznosio dva i po pezosa. Mislim da je cena dolara sada viša, zar ne? Mislim da naša valuta ima najnižu vrednost od svih.
Sa očeve strane, bili smo porodica vojnih lica. Moj deda, pukovnik Fransisko Borhes je poginuo u bici La Verde, koja se odigrala u okrugu Buenos Ajres. Moji baba i deda su učestvovali u borbama za nezavisnost, a kasnije u građanskim ratovima, ratu sa Brazilom, u svim događajima.
U porodici moje babe Engleskinje već nije bilo tako. Oni su bili propovednici i profesori.
Kakvo je vaše školsko obrazovanje?
Skromno. Studirao sam na Univerzitetu u Ženevi i završio osnovne studije. Tamo su dva predmeta bila glavna: francuski i latinski. Shvatio sam da ako budem dobro učio francuski i latinski, moći ću da zanemarim druge predmete, što je dovelo do toga da budem izuzetno neupućen, pošto sam učio i fiziku, botaniku, minerologiju, zoologiju, muzičko, fizičko i hemiju, a ne znam apsolutno ništa iz tih predmeta. Istoriju sam voleo. Ali u Švajcarskoj je istorija izborni predmet. Ako želiš da učiš istoriju Švajcarske, učiš, ako ne želiš, ne odabereš taj predmet. Ja sam bio vrlo zainteresovan da naučim nešto o istoriji Švajcarske pošto sam već živeo u toj zemlji, pa sam odabrao da slušam taj predmet. Antička i savremena istorija jesu bili obavezni predmeti, ali istorija Švajcarske nije.
To je jedino zvanje koje imam, a dodeljene su mi titule doctor honoris causa, što je vrlo velikodušno, u Njujorku, na italijanskim univerzitetima, kao i u Kolumbiji i Meksiku, zatim na Harvardu, Oksfordu i Sorboni, ali smatram da se ne mogu zvati doktorom jer se titula počasnog doktora dodeljuje iz naklonosti i ljubaznosti i, naravno vrlo sam zahvalan na tome jer je u pitanju velika čast, mada nisam siguran da je zaslužujem.
Ja lično mogu samo da tvrdim da imam završene osnovne studije Univerziteta u Ženevi.
Sa koliko godina ste shvatili da je književnost vaš poziv?
Ne znam. Ne pamtim period bez knjige i olovke. Uvek sam nešto čitao ili pisao. Otac mi je rekao da čitam samo ono što me zanima, da nikada ne čitam knjigu iz obaveze, samo zato što je poznato delo. Da čitam samo kada me nešto zainteresuje i da pišem samo kada osetim potrebu; da pišem mnogo i da često cepam i bacam rukopise, da ne žurim sa objavljivanjem dela, jer objavljivanje nije nužno deo života jednog pisca.
Kako ste objavili vaše prvo delo?
Moja prva knjiga je objavljenja prilično kasno, kada sam imao 24 godine. Bio je to naslov Fervor de Buenos Aires (Žudnja za Buenos Ajresom), i tamo je i objavljen, u Buenos Ajresu. Otac mi je dao 300 pezosa i od tog novca sam mogao da odštampam 300 primeraka. Delo nije bilo u prodaji; razdelio sam primerke svojim prijateljima. Meni se knjhiga dopadala. Zapravo, bila je to četvrta knjiga koju sam napisao. Prethodile su joj tri koje sam uništio. Možda je i ovu trebalo da pocepam i bacim.
Kako nastaju vaša dela? Da li sednete i sistematično beležite ili pišete kada osetite potrebu?
To je vrlo kompleksno. Osetim kako nešto želi da bude napisano, a ja pokušam da ga razuverim. Ali ako se neka tema ponovo javi, radnja neke priče ili stihovi pesme, onda rešim da to zapišem. Mislim da je greška tražiti teme, treba pustiti da nas one same pronađu. U suprotnom, knjige će biti štancovane kao u fabrici.
Mislim da svi pišu kao ja, osim novinara, oni su ipak u potrazi za temama. I, još jedan primer je autor Kapdevila, koga izuzetno cenim; napisao je knjigu o četrnaest argentinskih pokrajina, i malo je čudno ako ga baš sve podjednako zanimaju, a još čudnije je da o svima ima pozitivno mišljenje. Tako izgleda ciljano pisanje knjige. Ja sam, na primer, napisao pesmu o vodi, ali nije mi palo na pamet da pišem i o vatri, zemlji i vazduhu. To bi bilo mehanički. Napisao sam pesmu o vodi jer me je to zanimalo. Tako da je traženje tema greška. Ima pisaca koji reše da pišu o životu zemljoradnika iz tog i tog mesta i tako nastane njihovo delo.
Koje vaše delo najviše volite i zašto?
Pa, većina njih mi se ne dopada. Mirim se sa njima. Iskoristio sam svoja takozvana „sabrana dela“ da bih preskočio dve knjige. Po mom mišljenju, moje najbolje delo je „Knjiga od peska“. Lako se čita, kratko je, i nema nijedne reči čije značenje morate da proverite u rečniku. U pitanju je zbirka priča, a još jedna moja zbirka koja mi se dopada je „Brodijev izveštaj“. „Knjiga od peska“ je jedina kojom sam zadovoljan. Možda će vreme pokazati da sam u pravu i obrisaće značaj ovih ostalih, jer su zapravo zanemarljivi nacrti.
Ali mnogo ljudi se divi vašem stvaralaštvu…
Da, ali se ja ne ubrajam u takve. To je greška, i ne znam da li da budem zahvalan na njoj jer ne znam da li uopšte treba biti zahvalan na greškama.
Kako biste sebe opisali?
Kada bih morao sebe da definišem, rekao bih da sam pisac, mada bi možda bilo bolje reći da sam čitalac, pošto smatram da sam bolji čitalac nego autor.
Kako izgleda jedan dan Horhea Luisa Borhesa?
Pa, ako imam sreće, ujuru me posete novinari iz Kilmesa. Ali uglavnom nisam te sreće, a popodne odspavam malo i pišem nešto.
Šta je za vas prijateljstvo?
Kada je Eduardo Maljea objavio delo Historia de una pasión argentina (Priča o jednoj argentisnkoj strasti), pomisio sam: mora da knjiga o prijateljstvu jer je ono argentinska strast, možda i jedina. Imam utisak da je nama prijateljstvo veoma bitno, a to je dobro, zar ne?
Kako biste opisali Buenos Ajres?
U mojoj najnovijoj zbirci postoji pesma sa naslovom „Šifra“. Citiraću prvi stih koji je adektvatna definicija: „He nacido en otra ciudad que también se llamaba Buenos Aires“ (Rodio sam se u drugom gradu koji se takođe zvao Buenos Ajres), hoću da kažem, toliko se izmeno da je postao potpuno drugi grad. Čovek ne može da doživi 83 godine bez posledica. Sada kada imam 83 godine, svi moji prijatelji žive u naselju La Rekoleta. Grad se potpuno izmenio. Ja sam se rodio u centru Buenos Ajresa, u ulici Tukuman, između ulica Esmeralda i Suipaća, Ceo blok su činile niske kuće sa krovnim terasama, sa izuzetkom prodavnice koja se nalazila na uglu, i sve su imale dvorišta sa česmom, a bilo je i visokih kuća koje su kasnije sagrađene u Ulici 25. maj ili Rekonkista.
Šta biste reklima mladima koje počinju da interesuju problema u zemlji?
Ne znam, ima toliko problema. Možda ova zemlja i uspe da se spase, ali ne vidim kako. Stanje je loše, i to ne samo ovde, već u celom svetu. Možda su sva trenutna dešavanja strašna, ali ove osećamo jače jer su nam bliže. Ja ne vidim mogućnost spasenja i možda nam se bliži Treći svetski rat koji nam može biti i poslednji. Pogledaj šta se sada dešava u Libanu, ono što se desilo ovde ili situaciju u Iraku i Iranu. Nadajmo se da grešim jer bi to bilo samoubistvo čovečanstva.
Mislite li da mlade treba da zanima politika?
Ne znam. Mene politika nikada nije interesovala. Više me zanima etika. Mislim da ako se svi ponašamo u skladu sa etikom, to može imati veliki odraz i na politiku.
Kakav oblik vlasti smatrate da je najbolji?
Ja bih voleo da se vlast svede na minimum, ali nažalost su sve vlasti neophodne, čak i one loše. Isto kao i policija, koja nam je očigledno potrebna. Ali ja ne mogu da imam političko mišljenje, ja sam konzervativni anarhista. Moj otac je bio anarhista. Jednom prilikom smo išli u Montevideo i rekao mi je da dobro pogledam zastave, uniforme, crkve, policijske stanice, jer će sve to uskoro nestati. Kada smo išli u Evropu 1914, putovali smo bez pasoša. Pasoši nisu postojali; iz jedne zemlje ste prelazili u drugu kao iz sobe u sobu u okviru iste kuće. Onda je počeo Prvi svetski rat, a sa njim i nepoverenje, špijunaža, i sada je sve drugačije, ne možete ni korak da napravite bez legitimacije, a to je mnogo tužno.
Kako zamišljate budućnost Argentine?
Ja volim da mislim da ću do tada već umreti, ali smatram da stojimo na rubu provalije. Ja više nemam nade, vi ste mladi, možda još gajite nadu, ali meni više nije ostala ni trunka.
Mnoge vaše izjave izazivaju polemike i neki misle da vi to namerno radite.
Naravno da ne! Ko god tako misli me ne poznaje uopšte.
I, za kraj, želite li da nam date neki savet ili poruku?
Ja nisam umeo da upravljam sopstvenim životom, pa ne mogu ni tuđe da usmeravam. Moj život je bio niz grešaka. Ne mogu da dajem savete, pomalo idem kako me vetar nosi i kad pomislim na svoju prošlost, sramota me je. Ja ne upućujem ni poruke, to rade političari.
Autor: Klaudio Peres Migel
Izvor: elpais.com
Prevod: Sonja Laštro
Foto: Nancy Crampton