Knjiga „Biblija“ je svojevrsno jevanđelje po psihijatru Nenada - Džonija Rackovića, sročeno u vidu beleški, brižljivo vođenih tokom 79 dana lečenja. Kroz izveštaje neuropsihijatra, koji je pratio slučaj Nenada Rackovića, lekar i pacijent zajednički su ispisali vodič kroz dušu umetnika.
„Biblija“ je predstavljena 13. novembra u Dorćol Platzu, a književno veče na kome su, pored Džonija, učestvovali pisci Dragan Velikić i Marko Vidojković, te urednice u Laguni Mina Kebin i Janja Stjepanović, posle zvaničnog dela pretvorilo se u predvečernju žurku. Naime, posle zvaničnog dela promocije, Džoni Racković je za miks pult doveo Marka Nastića i Dejana Milićevića, a dok je zarazan ritam gruvao iz zvučnika, autor „Biblije“ je u jednom dahu govorio za Blicov dodatak „Pop&kultura“.
„Gotovo je sa mojim umetničkim performansima. Sa svom umetničkom savešću i odgovornošću kao čovek koji ima 52 godine i koji je više od 40 godina vozio skejtbord ulicama Beograda i kao čovek koji ima 35 godina umetničke karijere, ono što sam imao da kažem, rekao sam. Sticajem nekih jako čudnih okolnosti koje i meni do kraja ostaju nerazjašnjene, nemam više ni uslova, motiva, volje, želje niti prostora. Prosto, promenilo se vreme gde bih se ja maksimalno telesno angažovao. Smatram da je Marina Abramović kruna jedne epohe i da se sa tim završava jedna epoha. Ostalo je ono moje proročanstvo 'telo je telo'. Dolaze nove konfiguracije, telesne modifikacije, pirsinzi, tetovaže, silikoni... znači jedno drugo tretiranje tela u kapitalizmu. Ono što sam ja radio jednim delom se odnosilo na telo u socijalizmu, na godine raspada i, naravno, na sve ono što je zapravo već uvod u neko postdemokratsko stanje.“
Džoni je elementarna nepogoda u kulturi
Da li je to stvar genetike ili vaspitanja, ispada da me tako shvaćena kultura zapravo nikada nije ni zanimala. Dovoljno sam problema napravio i sebi i drugima. Sa druge strane, dao sam i veliki doprinos demokratskim procesima u kulturi. Smatram da je najnormalnije moj izbor, da ne kažem da se povučem, ali da idem u nekom drugom smeru. Praveći neku metaforu na vožnju skejtborda, mogu da kažem da sam ljubitelj brzinskih trka na longbordu, a može da ima političku konotaciju kada kažem da nisam skretao ni levo ni desno. Šibao sam pravo pred božja vrata. Čeoni sudar s realnošću. Ne može više tako. Danas više ne postoji razlika između života i posla. Napisao sam „Bibliju“, i to je to. Ne želim da budem surogat, politička valuta u nekom motivacionom govorništvu da održavam jedan te isti eksploatatorski poredak stvari.
Pravosnažni dokument psihopatološkog iskustva
Neću da delujem u jednom društveno-političkom sistemu u kome mogu da vam oduzmu stan, možete da izgubite posao, možete da bankrotirate, da umrete od droge... Sve su to izazovi, rizici novog kapitalizma u jednoj, što se kaže, rijaliti igrici. Ja sam došao na neki nivo kada završavam te igre. Imam veštine, imam i hrabrosti, snage i talenta da kažem – sad podvlačim crtu. Čovek ima neviđen apetit za samim sobom, za tim egom ja, ja, ja, pa ja... Ljudi koji su se ostvarili bi više voleli da su manje značajni, politika nam ne da mogućnost da se identifikujemo sa drugim. Mi samo cepamo jednu te istu nacionalnu frekvenciju. Dokazao sam se, toliko dugo sam živeo život živoga života na ulici, zašto bih smarao druge sobom i stvarao od sebe društveni i kulturni kapital? To neću da radim. Neću kao čovek koji je napisao kanonsku knjigu da imam više bilo kakvu dilemu i da učestvujem u virtuelnim raspodelima moći. Suviše je starovremenska demonstrativna politika mrcvarenja. Beograd je jedan od najnapaćenijih gradova na svetu tokom ovih 30 godina, došlo je do hiperaktivne depresije. Ja sam dao pravosnažni dokument psihopatološkog iskustva, non-stop traume života ovde, nepovoljnih okolnosti i uslova. Ja sam to pokazao.
Treba umeti odreći se nekih stvari i stegnuti petlju
Rešio sam to da pokažem, pa onog trenutka kada je, kako da ti kažem, dolazilo do depersonalizacije. Zaista sam imao psihotičnu epizodu. Krenulo je da mi se priviđa i radio sam sa jednim izuzetnim stručnjakom Sašom Dimićem. Čovek nije znao šta mu se dešava kada sam ja ušao u njegovu ordinaciju, ali to je ta neponovljivost, proradila je ta inicijalna kapisla između nas i znao je da ću sa tim njegovim radom da mi to prekuca, da ću izaći na pravi put i da će doći do određene promene. Jer samo na ličnom planu može da dođe do promene ako smo spremni na to. Ne vredi ni snaga, ni veština ni hrabrost... treba umeti odreći se nekih stvari i stegnuti petlju. Ja sam pokušao bez lekova, ali to nije išlo jer je krenulo da mi se priviđa. Nekoliko godina sam celu krizu izvukao na noge, međutim počelo je da mi bude loše. Pio sam taj neki stabilizator i nakon godinu dana prestajem to da uzimam jer se osećam bolje. Izašla mi je knjiga i monografija, onda sam s onim što sam pričao kod doktora krenuo da to pred ljudima iznosim, što se kaže, svoje jevanđelje.
Život kao umetnost bez honorara
Ja sam ceo život proživeo kao izdržavano lice. Nešto malo honorara mi je omogućavalo garderobu, šmirglu, skejt i kačket, nema kod mene laži i prevare. Stariji umetnici koji umru, njihove žene mi daju garderobu, mogu u mnogim lokalima jer sam kao gradska legenda, da popijem pivo i meni više i ne treba.
Autor: Neven Džordan
Izvor: Blic