Nema trilera bez teorije zavere

„Bio sam na Hilandaru u vreme slave Svetog Simeona, kada se ispoštuju gotovo svi rituali koje sam opisao u knjizi.“

„Simeonov pečat“, roman Vanje Bulića, bavi se intrigantnom temom – uzrocima požara u manastiru Hilandar. Ovu knjigu koju već nazivaju srpski „Da Vinčijev kod“ nedavno je objavila „Laguna“, a roman se od samog objavljivanja nalazi na vrhu bestseler lista.

Vanja Bulić (1947) ceo je radni vek proveo u pisanom i elektronskom novinarstvu. Kao TV stvaralac je uradio više od 2.000 jednočasovnih emisija, a bio je scenarista i tri TV serije: „Jugovići“, „Drugo stanje“ i „Javlja mi se iz dubine duše“.

Koscenarista je filma „Lepa sela lepo gore“ i scenarista filma „Drugo stanje“. Napisao je zbirku priča „Kako sam gajio blizance“, romane „Tunel – lepa sela lepo gore“, „Ratna sreća“, „Zadah belog“, „Vrele usne“, „Parada strasti“, „Drugo stanje“ i „Oko otoka“.

Možete li nam pojasniti poreklo i simbol Simeonovog pečata iz naslova Vašeg romana?

„Monaško bratstvo manastira Hilandar je 1896. godine u znak zahvalnosti poklonilo Aleksandru Obrenoviću, srpskom kralju, povelju i pečat Svetog Simeona. Uz ove dve relikvije, poklonjeno je i Miroslavljevo jevanđelje, najstariji ćirilični spis.

Sveti Simeon je pre monašenja bio srpski monarh Stefan Nemanja, otac Svetog Save, koji je zajedno sa svojim sinom osnovao manastir Hilandar. U 19. veku, manastir je zbog neisplaćenih menica mogao da padne u ruke onome ko otkupi menice.

Menice, u vrednosti od 5.000 zlatnih turskih lira, otkupio je Aleksandar Obrenović. To su istorijske činjenice, koje su mi poslužile kao osnov za literarnu nadgradnju u formi trilera.

Kada nadomak manastira glavni junaci romana, Veljko i Novak pronađu obešenog lažnog monaha, u njegovoj stisnutoj šaci naći će otisak pečata Svetog Simeona, koji je nestao nakon Prvog svetskog rata. Da li taj otisak ukazuje na ubicu ili je lažni trag pitaće se i pisac i čitalac, pa će zajedno do samog kraja romana rešavati zagonetku.“

Osnovno pitanje na kome počiva Vaš roman je „Ko je i zašto zapalio manastir Hilandar?"

„Kada se bilo gde dogodi požar, prvo pitanje je: ko je zapalio? Kada odete na Hilandar, ovo pitanje je više nego logično iako zvanična verzija glasi da je potok koji protiče sa donje strane manastira vekovima potkopavao potporni zid, pa je došlo do pucanja zida u kome se nalazi i otvor odžaka... Vatra je izbila i zahvatila grede.

Ali neverovatno je da požar krene samo na jednu stranu, a pritom je ceo manastirski kompleks građen od istog materijala, veoma zapaljivog. Pošto ovo nije novinski tekst, već roman, priča nije direktno vezana za ovaj, već jedan zamišljeni požar, ali svi uočavaju dodirne tačke.

Moguće piromane, koje ste nabrojali, iskoristio sam kao povod da ispričam delove nepoznate istorije vezane za Hilandar. A sve priče su istinite. Na drvenom krstu cara Dušana, koji se nalazi na pola puta između Hilandara i zilotskog manastira Esfigmen, još uvek se vidi nožem upisano UČK. Znak je urezan u noći požara, a u Esfigmenu su među monasima i petnaestak Albanaca koji su promenili veru i zamonašili se...

Ako pitate monahe ko je zapalio manastir, dobićete uvek isti odgovor: Božja volja.“

Iza stvarnih i imaginarnih događaja vezanih za Hilandar kriju se i pitanja od globalnog interesa. Zašto su nekome potrebne najvrednije relikvije hrišćanstva iz Hilandara, poput Isusove krvi i zašto one moraju biti odnete sa Hilandara?

„Relikvije, posebno hrišćanske, oduvek su bile interesantne za lopove i raznorazne pustolove, pa postoji i tajno tržište na kome su relikvije roba od neprocenjive vrednosti. U mojoj knjizi nije reč o krađi u kojoj je povod trgovina.

U svetu hrišćanstva, sve je više zagovornika ekumenizma, spajanja pravoslavlja i katolicizma, kao jednog od načina zaštite pred najezdom drugih religija. Ako do toga i dođe, nastaviće se borba za prevlast unutar ujedinjene religije, a tada bi kao dokaz nadmoći mogle da posluže relikvije koje poseduje jedna ili druga strana.

Sjaj Vatikana često može da zamagli pravu sliku o vrednosti religija. Jer prava vrednost nije u sjaju i umetničkim dometima, već u dugovečnosti i poreklu. Hilandar poseduje stvari koje su neposredno pripadale Isusu Hristu, a Sveti Sava je u Jerusalimu dobio na poklon krv Isusovu koja je kapala u gral za vreme raspeća.

Krv se nalazi u jednom kristalnom krstu i čuva se u oltaru saborne crkve Svetog vavedenja u Hilandaru... Eto divne prilike za maštovitog pisca.“

Jedan od Vaših junaka kaže: „Novi svetski poredak će imati i Svetsku crkvu, namenjenu vernicima.“ Ko će činiti tu crkvu?

„Bez teorije zavere teško je praviti dobar savremeni triler. Vladari u senci pripremaju svetsku vladu, a pretendenti na religijski tron novog svetskog poretka pripremaju osnivanje svetske crkve. To nisam ja izmislio, već tu tezu samo koristim kao dobru osnovu za literarnu priču.

Idemo dalje sa razmišljanjem: ko bi mogao da bude poglavar svetske crkve? Pre nego što odgovorite, razmislite o tome da će jednog dana nauka možda biti na tom nivou da će iz krvi stare više od dva milenijuma moći da izvrši kloniranje, jer poseduje DNK.

Ako već postoji Isusova krv, a pored nje i još nekoliko predmeta na kojima se nalaze mogući tragovi njegove DNK, neko veoma moćan razmišlja kako da sve to neprocenjivo bogatstvo skupi na jednom mestu. A ta bogatstva, između ostalih, poseduje i Hilandar.“

Pretpostavljam da ste posećivali Hilandar. Da li su sve priče i legende koje pominjete u romanu verodostojne?

„Bio sam na Hilandaru u vreme slave Svetog Simeona, kada se ispoštuju gotovo svi rituali koje sam opisao u knjizi, jer sam ih doživio i učestvovao u njima. U mojoj knjizi se moderni junaci kreću, kao na pozorišnoj sceni, kroz scenografiju staru osam stotina godina, kada je reč o Hilandaru, i scenografiji staroj dve hiljade godina kada je reč o Monaškoj republici, jer je Bogorodica igumanija Svete gore na koju je nogom stupila početkom prvog milenijuma.
Vladika Nikolaj Velimirović je dao najbolji opis Svete gore, a samim tim i Hilandara: „...carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza s nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja“.

Ne bih voleo da ljudi, dok čitaju ovaj roman, pomisle da sam ja neko ko uzima za pravo da tumači Svetu goru i Hilandar. Sve što je u knjizi napisano nastalo je kao plod mojih priprema, koje su podrazumevale iščitavanje obimne literatrure, kako bih u taj istiniti okvir mogao da smestim jednu izmišljenu priču koja me proganja otkad je Hilandar goreo 2004. godine.

Zato je roman „Simeonov pečat“ triler u kome se mešaju mašta i stvarnost, pa je teško ponekada razlučiti šta je u njemu stvarno, a šta izmišljeno.“

U knjizi navodite da bi Sveta stolica bila sprema da plati sve dugove države Crne Gore ako bi im zauvzrat dali ruku Svetog Jovana, čestice Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermose. Mislite li da je moguća ova vrsta „trgovine“?

„Crna Gora zaista poseduje relikvije od neprocenjive vrednosti. Kada je posle Drugog svetskog rata urađen popis stvari nađenih u Ostrogu, neki policijski službenik je za ruku Svetog Jovana napisao ’ruka nekog mrtvaca’. Sve što pišem u knjizi je izraz moje literarne slobode, koja ima potporu u stvarnosti.

Zar Vi zasita mislite da Vatikan ne bi bio spreman da otplati sve dugove ne samo ove generacije, kada bi mogao da dođe do relikvija koje ste naveli. Pa, Malteški vitezovi to godinama takođe uporno pokušavaju.

Ali ruka Svetog Jovana je u posed Karađorđevića došla voljom Romanovih, koji su je praktično sklonili pred najezdom boljševika. Prema nekim podacima, nakon sovjetske revolucije, posebno u Staljinovo vreme, a Staljin je po obrazovanju bio sveštenik, uništeno je oko 40.000 manastira, crkava, bogomolja i raznih drugih religijskih obeležja.

Direktan odgovor na Vaše pitanje je - ta trgovina nije moguća jer bi izazvala veliku buru u pravoslavnom svetu. Zamislite kako bi Rusi reagovali!“

Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: www.vijesti.me