Neka pisma su završila kod Boga

Nema nikakve sumnje, Alis Voker je napisala roman koji je zasluženo zauzeo ravnopravno mesto među klasicima svetske književnosti. Time ne želim da omalovažim ostala dela ove autorke – koja uključuju zbirke pesama, dve zbirke kratkih priča i dva romana („The Third Life of Grand Copeland“ i „Meridian“) – koja su nailazila na gotovo jednoglasne hvalospeve na račun autorke i njenog raskošnog talenta. Roman „Boja purpura“, ne samo da ne odstupa svojim kvalitetom, već stavlja u fokus veliki broj različitih tema kojima se autorka bavila i u svojim ranijim delima.
 
„Boja purpura“ je pre svega priča o Sili, siromašnoj, jedva pismenoj crnkinji sa juga koja se bori da pobegne od muškaraca koji je zlostavljaju i ponižavaju. Priča je ispričana prvenstveno kroz njena pisma, koja ona u svojoj usamljenosti i očaju, u početku upućuje Bogu. Još u najranijoj mladosti, očuh ju je mnogo puta silovao i pretukao, a zatim primorao da stupi u brak bez ljubavi sa Albertom, udovcem sa četvoro dece. Za Alberta, koji je zaljubljen u živahnu i nezavisnu bluz pevačicu Šug Ejveri, Sili je samo sluškinja, povremeno prihvatljiva za seks. Kada njegov najstariji sin, Harpo, postavi pitanje Albertu zbog čega tuče Sili, on jednostavno odgovara: „Zato što mi žena“. Neko vreme, Sili ovo zlostavljanje prihvata stoički: „On me bije, kô što bije decu. Sam' što njih nikad ne bije jako. Kaže: Sili, daj kaiš... Mogu samo da ne plačem. Napravim se u drvo. Kažem sebi, Sili, ti si drvo. Eto kako znam drveće plaši čoveka“.
 
Ali kako odmiče radnja romana, koja prati period od početka 20. veka do sredine četrdesetih godina, Sili uspeva da se oslobodi svog muža i njegove represije. Podstaknuta kontaktima sa drugim ženama i ljubavlju prema svojoj mlađoj sestri Neti – koja je uz Silinu pomoć sa grupom misionara uspela da pobegne u Afriku – Sili napušta Alberta i odlazi u Memfis, gde započinje sopstveni posao – dizajnira i pravi odeću. Da ironija bude veća, upravo su Albertova ljubav i povremena ljubavnica Šug Ejveri i njegova buntovna snaja, Sofija, pružile Sili emocionalnu podršku i pomogle njen lični razvoj. Zahvaljujući tome, Sili počinje da shvata i prihvata sebe na potpuno nov način, što podstiče i Alberta da preispita sopstveni život i dovodi do pomirenja među glavnim junacima romana. Na kraju knjige, Albert i Šug sede sa Sili na tremu njene kuće, „ljuljaju se i teraju mušice“, čekajući dolazak Neti i njene porodice.
 
Ovako predstavljen zaplet ne može da prenese mnoštvo suptilnih interakcija među junacima, kao ni snažan emocionalan naboj romana. Ipak može da nagovesti neke od najvažnijih tema kojima se roman bavi. Među njima, najznačajnije teme su otuđenje i nasilje, karakteristični za odnose među likovima sa kojima nas upoznaje Vokerova. Iako su se te teme pojavljivale u fikciji i nekih ranijih američkih autora, poput Zore Nil Hurston ili u komičnim karikaturama iz kabarea Frenkija i Džonija, većina crnih pisaca ih je uglavnom ignorisala sve do ranih šezdesetih godina; to je trenutak u kom je jaka potreba za otvorenim preispitivanjem crnačkog života podstakla pisce da se suprotstave pripadnicima srednje klase, crncima kojima je dugi niz godina bilo zabranjeno da pišu ili da na bilo koji način razotkrivaju bilo šta što bi moglo da osnaži štetne rasne stereotipe. Najznačajniji pisci koji su se bavili ovim temama su Džejms Boldvin, u romanu „Druga zemlja“(1962) i Karlin Hačer Polit u svom britkom romanu „The Flagellants“ (1967). U skorije vreme, to su pisci poput Toni Morison, Toni Kejd Bambara i Gajl Džouns, koji su iznedrili romane sa moćnim porukama, obrađujući temu konflikta između muškaraca i žena crne rase.

Alis Voker se ovim temama bavila i ranije. U zbirci pripovedaka „You Can't Keep a Good Woman Down“, postoje dve priče („Porn“ i „Coming Apart“) u kojima se bavi seksualnom odbojnošću koja se javlja unutar crnih parova. Gotovo bezgrešnu junakunju romana „Meridian“ napušta ljubavnik crnac, da bi se oženio belkinjom, aktivistkinjom za ljudska prava, koju takođe kasnije ostavlja. U romanu „Meridian“, međutim, ova tenzija između muškaraca i žena crne rase, samo je jedna u nizu tema; u romanu „Boja purpura“ očigledno je centralna tema muška dominacija i osujećivanje borbe za samostalnost ženskih likova.
 
Gospođica Voker istražuje otuđenje među muškim i ženskim likovima prateći priču ljubavnog trougla. Šug Ejveri je ta koja je primorala Alberta da prestane da maltretira Sili, i upravo je Šug Ejveri osoba sa kojom Sili prvi put stupa u odnos uzajamne ljubavi koji je ispunjava. „Nisam iznenađen što voliš Šug Ejveri“, rekao je Albert Sili.  Ja volim Šug Ejveri celoga života... rekô sam Šug da je tačno da te bijem jer si ti ti a ne ona.... neke žene bi baš volele da čuju kako nji’ov čovek tuče svoju ženu jer nije ona.... Al’ Šug pobunila zbog tebe, Sili. Ona kaz’la, Alberte, loše s’ ponašaš prema nekom kog volim. I zato, što s’ tebe tiče, nema me...“
 
Ono zbog čega delo Alis Voker ostavlja toliko jak utisak je način na koji je izabrala da ispriča ovu priču, bez upadica autora – čitalac je primoran da se najintimnije poistoveti sa glavnom junakinjom. Većinu pisama od kojih je sačinjen ovaj roman piše Sili, mada se u drugom delu knjige pojavljuju i odgovori koje piše Neti. U početku, neki čitaoci mogu osetiti odbojnost zbog Silinog zatucanog pogleda na svet, naročito jer su njena pisma napisana posebnim dijalektom i iz perspektive naivne, neobrazovane, mlade žene: „Prošlog proleća pošto se rodio mali Lušas, čula sam ga kako se ljuti. Vukô je za ruku. Ona kaz'la prerano je Fonso, neću. Je l' vidiš da sam već polumrtva i ovol'ku decu.“
 
Međutim, kako roman napreduje i kako Sili stiče iskustvo, njena zapažanja postaju britkija i informisanija; pisma dobijaju na snazi, a dijalekt, koji je već prihvaćen, poprima specifičan lirski ritam:

„Znam da s’ ti pitaš zašto ga ne mrzim posle svog zla što on učinio. Ne mrzim ga iz dva razloga. Jedan, on voli Šug. I dva, Šug nekad volela njega. Sem toga, izgleda da pokušava da s’ popravi. Ne mislim sam’ na to da radi i čisti za sobom i ceni neke stvari koje Bog bio dovoljno razigran da napravi. Mis’im kad pričaš s njim on sad stvarno sluša, a jednom, iznebuha, u razgovoru kazô: Sili, ja zadovoljan prvi put otkad živim na Zemlji kô prirodni čovek. To kô da je novo iskustvo..“
 
Ono što imamo pred sobom je izuzetno ubedljiv roman zahvaljujući autentičnosti glasa naroda. I, što je veoma značajno, u ovoj priči ne oživljavaju samo narator i onaj kome piše pisma. Čitaoci upoznaju veliki broj nezaboravnih ženskih likova. Tu je Šug Ejveri, čiji ponos, nezavisnost i glad za životom služe kao protivteža Sili i drugima, a tu je i Sofija koju njen buntovnički duh usmerava ne samo da napusti svog napornog muža, već i da se suprotstavi društvenim pravilima rasističke zajednice u kojoj živi.
 
Ukoliko postoji neka slabija strana ovog romana – osim pomalo bledih potreta muških likova – to su Netina pisma iz Afrike. Iako Netina pisma produbljuju i osnažuju temu tlačenja žena, zahvaljujući opisima običaja u plemenu Olinka koji su slični običajima sa američkog juga, najčešće su to monolozi o afričkoj istoriji. Budući da se pojavljuju nakon Silinih krajnje subjektivnih izlaganja, deluju pomalo nemaštovito i usiljeno.
 
Ovo je, međutim, samo cepidlačenje, jer je ipak reč o nesumnjivo upečatljivom i odlično napisanom romanu. Zahvaljujući činjenici da je izabrala ovaj epistolarni stil, u kom se savršeno snašla, uspela je da ispriča dirljivu priču o ženskoj borbi za jednakost i nezavisnost bez previše emocija i raspravljanja koji su karakteristični za roman „Meridian“ i zbirku pripovedaka „You Can't Keep a Good Woman Down“.
   
Autor: Mel Votkins
Izvor: archive.nytimes.com 
Prevod: Maja Horvat