„Ne živim u sadašnjosti“: Intervju sa Džejmsom Elrojem

U jednoj od uvodnih scena Bi-Bi-Sijevog dokumentarca „Pir Smrti“ iz 2001, Džejms Elroj prepričava svoj susret sa vremešnom obožavateljkom u jednom kanzaskom video klubu. Ona mu sa oduševljenjem saopštava koliko je uživala u filmu „Poverljivo iz L. A.“, koji je snimljen prema istoimenom Elrojevom romanu, sastavnom delu sada već kultne tetralogije „Losanđeleski kvartet“.

„Kim Bejsinger je bila prelepa“, govori mu ona. „Kakav divan, divan film. Gledala sam ga četiri puta.“

„Slušaj, bako“, prekida je Elroj. „Svideo ti se film? Dobro. A jesi li posle toga kupila knjigu?“ Ona priznaje da nije, na šta joj pisac oštro odgovara: „Od kakve si mi onda, dovraga, koristi?“

Klasična elrojevska scena. „Moderni majstor kriminalističkog žanra“, kako ga najčešće nazivaju, dobro je poznat po arogantnom, svađalačkom maniru, koji prenosi i na junake svojih romana. Piščevo nepoverenje prema ljudskom rodu nije neopravdano: kada je imao samo deset godina, njegovu majku je ubio nepoznati napadač. Celog života opsednut je tom misterijom. (Svi njegovi pokušaji da pronađe ubicu završili su se neuspehom.) Nakon tog događaja, Elroj je postao sitni kriminalac, zavisnik, neumorna lutalica bez stvarnog doma, čovek u čijoj su glavi obitavali demoni kojih bi se uplašio i jedan Sem Spejd.

Za razliku od Hantera S. Tompsona, koji je imao običaj da sebi dodeli ulogu protagoniste u svojim romanima, Elroj retko piše o sebi, izuzev kada je reč o memoarima. On piše krimi trilere o istrošenim policajcima i opasnim ženama, služeći se hiperkinetičkom prozom za koju je njegov kolega Elmor Lenard rekao: „Kada biste ovo čitali naglas, vinske čaše bi počele da pucaju.“ Piše knjige kao što su „Crna Dalija“, „Beli džez“, „Američki tabloid“ ili „Ova oluja“ (deo novog „Losanđeleskog kvarteta“, čija je radnja smeštena u doba Drugog svetskog rata).

Tokom nedavnog telefonskog razgovora, očekivao sam da će mi ovaj samozvani „spasilac ekstremne desnice“ održati predavanje o trenutnom stanju na američkoj političkoj sceni. Nije bio zainteresovan. Odbio je da komentariše Trampa, osim ako ne isključim „tu napravu za snimanje“. Umesto toga, želeo je da razgovara o svojim knjigama, privatnom životu i psu po imenu Ziro.

Čvrste momke iz vaših romana danas retko srećemo. Možda su još uvek tu, ali ih treba veoma pažljivo tražiti.

Mislite li na književnost ili stvaran život?

Mislio sam na književnost, ali hajde da pričamo o stvarnom životu.

Da, svet je pun fićfirića, politički korektnih momaka. Bez sumnje.

Mislio sam da ne želite da razgovaramo o politici.

Kakve to veze ima sa politikom?

Napadi na „politički korektne“ su jedna od omiljenih tema desnice.

Slušajte, ja ne komentarišem ono što se trenutno dešava. Otkrio sam da je iznošenje mišljenja o aktuelnim događajima najefikasniji način da se zamerite gomili ljudi i dovedete do toga da se vaše knjige pogrešno tumače. Naročito kada je reč o politici. Izbegavam to.

Potpuno vas razumem. Ali vaš roman govori o nacistima.

Ne govori „o nacistima“. To je proširena ljubavna priča koja obuhvata godine tokom kojih je Amerika učestvovala u Drugom svetskom ratu.

Ali na koricama je kukasti krst, a ne bi se baš moglo ni reći da su nacisti stvar davne prošlosti.

To me ne zanima, ja pišem fikciju. Ako je potrebno, angažujem grupu istraživača koji prikupe činjenice i naprave hronološke prikaze. Ne volim istraživanje, ali ponekad sam na to primoran. Imam nekoliko prijatelja policajaca sa kojima mogu da razgovaram. Moj najbolji prijatelj je bivši pripadnik antiterorističke jedinice losanđeleske policije. Sa njim često vodim duge razgovore. Obožavam policajce. To su ljudi po mom ukusu.

Da li biste možda postali policajac da se pisanje nije isplatilo?

To mi nikada nije padalo na pamet. Moj posao je jedino za šta sam kvalifikovan i nikada nisam želeo da se bavim nečim drugim.

Da li ste sretali policajce koji su se ponašali kao na audiciji – kao da su očekivali da pišete o njima?

Ne, njih to ne zanima. Ne trude se da me impresioniraju. Odaću vam malu tajnu o svom poslu: ja sve izmišljam. Sve. Počnem od poznatih činjenica, a onda pustim mašti na volju. Ako ne umete da izmišljate, nađite drugi posao. Likove nikada ne zasnivam na stvarnim ljudima, osim kada je reč o poznatim ličnostima. Pisanje o liku koji stvarno postoji zahteva posebnu veštinu. Morate ga prikazati u novom kontekstu. Nema nikakve potrebe da po ko zna koji put čitamo kako Martin Luter King drži govor „Ja imam san“. Svi već znamo kako je to izgledalo. Bolje je prikazati ga u intimnom kontekstu, u nekoj situaciji koja može biti samo plod nečije mašte.

Većina likova u vašim knjigama su kriminalci i opasni momci, alkoholičari i zavisnici od seksa, sve u svemu – barabe. Primećujete li u takvim ljudima nešto plemenito?

Mislite li na nekog konkretno?

Recimo Dadli Smit [„Poverljivo iz L.A.“, „Beli džez“ itd]. Radi se o korumpiranom irskom policajcu, ali se od njega nešto može i naučiti.

Pa, kao prvo, Dadli Smit je pravo zlo, do srži iskvareni psihopata. Ali istovremeno je i izuzetno elegantan. Ja nisam Irac, niti sam rođen u Dablinu 1906, ali sam krupan momak i dobro mi stoji odelo od tvida. Moglo bi se reći da je Dadli Smit, bar kada je reč o ukusu, okej tip. U redu, uozbiljiću se.

Možda poručnik Dejvid Klajn [„Beli džez“]? I on je, u najmanju ruku, problematičan.

Da, a ni činjenica da je zaljubljen u svoju sestru nije od velike pomoći. To je nezgodan tip. Ali znate šta? Na kraju se ipak iskupljuje. Rekao bih da je to, u izvesnom smislu, moja „najhrišćanskija“ knjiga. Taj momak tone do neopisivih dubina greha, ali na kraju se kaje, okreće bogu i na neki način uspeva da se opere. Dao sam mu klasičan elrojevski završetak romana.

Da li je to zaista „klasični Elroj“? Nikada nisam imao utisak da se vaši junaci zaista iskupljuju.

„Beli džez“ se tako završava. Na kraju „Poverljivog iz L.A.“ Bad Vajt je doživotno osakaćen, ali završava sa Lin Braken. U „Crnoj Daliji“ junaci pronalaze način da se delimično iskupe.

U prošlosti ste izjavili da sebe smatrate najboljim piscem kriminalističkih romana svih vremena. Postoje li i drugi pisci, koji se bar približavaju tom nivou?

Sviđa mi se Ros Mekdonald. Jesti li čuli za njega?

On je autor serijala o Luu Arčeru?

Jašta! Imam svih 18 knjiga o Luu Arčeru. U poslednje vreme čitam i knjige Džona D. Mekdonalda. Prilično su skupe, ali nabavio sam dvadesetak i prosto ih gutam.

Uočavate li kod njega neke sličnosti sa svojim delima?

Taj čovek je opsednut ženama koliko i ja. Doduše, manje je disciplinovan. Piše o vremenu u kome živi i razglaba o ženama. I to na prilično detinjast način, ad infinitum.

Šta još? Da li ste ljubitelj Dešijela Hemeta?

Zavisi od knjige.

„Mršavko“?

Ne dopada mi se „Mršavko“. Svideo mi se film, ali samo zato što bih Mirnu Loj mogao da gledam ceo dan, svakog dana. Hemet je napisao pet romana, od kojih su dva promašaji. „Kletva Dejnovih“ i „Mršavko“. Tog nesrećnika je upropastila ona užasna ljubavna veza, a bio je i veliki pijanac. Od sredine tridesetih nije napisao ni jedan jedini roman.

Čitate li savremene autore?

Ne. Ja čak i ne živim savremeno. Ne koristim kompjuter. Kada želim da pošaljem imejl prijatelju ili kolegi, napišem poruku na papiru i faksom je prosledim mojoj asistentkinji Lesli. Ona je otkuca i vrati faksom, a zatim preko telefona obavimo ispravke, pročitamo je naglas i onda je Lesli pošalje.

Zvuči iscrpljujuće. Da li na isti način pišete i knjige?

Sve knjige koje sam do sada objavio bile su napisane olovkom. Moja supruga ima kompjuter, ali ja ga retko koristim. Ako želim da kupim CD ili mi je potrebna nova košulja, pogledam slike na kompjuteru i onda se Helen za to pobrine. Ja zaista ne živim u sadašnjosti.

Tako ostajete normalni?

Da. Imam dovoljno svojih muka. Ignorišući svet i držeći se po strani, održavam neku vrstu ravnoteže.

Trenutno živite u Denveru?

Da, ovde sam od 2015. Preselio sam se kako bih bio sa svojom drugom bivšom ženom. Na selidbu pristajem samo zbog žena.

Da li vas je ona pozvala ili ste se jednostavno pojavili?

Helen je rekla: „U redu, magarče, vratiću ti se. Ali ja sam se tri puta selila zbog tebe, sada ti dođi ovde.“ I tako sam se preselio. Mi zapravo ne živimo zajedno. Živimo na istom spratu.

Svako u svom stanu?

Da. Ponekada to zaboravim i krenem kroz hodnik u donjem vešu. Obično pišem u majici, gaćama i papučama. Kada se tako pojavim na njenim vratima, zabezeknuto me pita: „U čemu si to izašao iz stana?“

Da li će veza sa Helen ovoga puta potrajati?

Tokom jedanaest godina, koliko smo bili razdvojeni, nezasito sam jurio žene. Uglavnom se završavalo loše. Većina muškaraca ima tu sreću – ili nesreću – da doživi jednu ludu, opsesivnu vezu, u kojoj se potpuno izgubi. Ja sam imao čak tri. I svaka od njih izgledala je kao zaplet nekog noara.

Da li vas to privlači? Tri slične veze pre deluju kao izbor nego kao slučajnost.

Da, naravno. Upoznate neku ženu i spremni ste da se oprostite od života. Nekada sam uživao u tome da za šest meseci pređem put od prvog poljupca do gasne komore.

Bez namere da zvučim kao Frojd, interesuje me da li sve to možda ima veze sa vašom majkom? Ona je bila vaša prva velika ljubav, žena sa kojom ste imali komplikovan odnos, a onda je ubijena. Nije li to definisalo sve vaše buduće veze?

Potpuno ste u pravu. Imao sam deset godina kada je umrla. Slučaj još uvek nije rešen. Pokušao sam da otkrijem istinu uz pomoć penzionisanog detektiva, ali nismo pronašli ubicu. Napisao sam knjigu o tome, pod naslovom „Prokletstvo Hilikerove“. Hiliker je devojačko prezime moje majke.

O kakvom je prokletstvu reč?

Na moj deseti rođendan, u martu 1958, majka mi je rekla: „U redu, mališa. Sada si stariji i možeš da izabereš da li ćeš živeti sa mnom ili sa tatom.“ Odgovorio sam prvo što mi je palo na pamet: „Želim da živim sa tatom.“ Majka me je ošamarila, pao sam sa kauča i udario glavom o ivicu staklenog stočića. Imao sam ogromnu posekotinu na čelu. Bio sam strašno besan i prokleo sam je.

Šta ste joj rekli?

„Voleo bih da umreš.“ Tri meseca kasnije je ubijena. Bilo je to užasno, seksualno motivisano i najverovatnije potpuno nasumično ubistvo. Moj libido je neraskidivo vezan za taj događaj. Ta lepa crvenokosa žena, prva osoba koju sam voleo, jednog dana je jednostavno bila mrtva. Ja sam izazvao njenu smrt. Tako sam bar ja to video.

To može biti veliki teret za čoveka, bez obzira na uzrast.

To me je poremetilo. Svaki put kada bih ušao u vezu sa nekom ženom, iskrasavala su pitanja.

Kakva?

Zašto baš ova žena? Da li je to zato što je privlačna? Ili zato što sam u tom trenutku bio ranjiv? Ima li to neke veze sa osećanjem krivice zbog majčine smrti? Da li sam sa njom zato što je želim ili zato što sam pun gneva?

Da li nas seksualna energija i strast ikada napuštaju ili ih samo zamenimo drugim, zdravijim izborima?

Čovek uvek pronađe nešto. Ja odlazim u kafee i razgovaram sa psima. Obožavam pse. Priđem nepoznatom psu na ulici, unesem mu se u njušku i počnem da pričam. Ne pamtim koliko puta sam izujedan.

Morate razgovarati sa psima. Postoji jedan koga redovno viđam. Često svraćam u restoran izvesnog Džona Elveja, koji ima nekakve veze sa lokalnom klubom Denver Bronkos. Mene fudbal uopšte ne zanima, ali hrana je prilično dobra. Tamo sam upoznao psa koji nosi fudbalski dres sa nulom na leđima. Počeo sam da ga zovem Ziro (engl. zero – nula). Lep zlatni retriver. Nekoliko puta sam ga poljubio u njušku.

Koliko još knjiga imate u sebi?

Planiram da napišem još pet romana. Moraću da završim drugi „Losanđeleski kvartet“, a zatim želim da napišem još jednu trilogiju. Pišem što brže mogu.

To zvuči kao epski poduhvat.

I jeste epski. Ja sam najveći živi pisac u svom žanru. Možda i u svim žanrovima. Da nije „epski“, ne bih traćio vreme.

Da li ste uvek bili puni samopouzdanja ili je ono došlo posle nekoliko bestselera?

Nikada mi ništa nije išlo od ruke. Neuspešno sam se bavio sportom: bio sam loš trkač na srednje staze i loš bokser. Ni u čemu drugom nisam bio dobar, ali umem da pišem i odličan sam govornik. U stanju sam da priđem govornici, tečno govorim pola sata i slušaoce oborim s nogu. Dobro je što nisam političar, jer sam sklon demagogiji.

Ali najveći deo vašeg posla odvija se daleko od očiju obožavalaca. Uglavnom ste sami sa svojim mislima.

Tačno. Oko 99% vremena provodim za ovim stolom. I to je jedino što želim. Kada mi dosadi, uvek mogu da prošetam do restorana i posetim Ziroa.
 
Autor: Erik Špicnagel
Izvor: gen.medium.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Mark Coggins