Ne samo o poslu: Marko Aleksić, naučnik s mačem

Kao arheolog i istoričar prvo se posvetio izučavanju srednjovekovnog oružja, zatim viteštva, onda i počecima srpske istorije, a rezultat su zanimljive knjige koje otkrivaju mnoge nepoznate činjenice iz naše prošlosti i ruše mitove.



Mnogi dečaci (a bogme i devojčice) iz vremena pre interneta i video-igrica odrastali su igrajući se drvenim mačevima, zamišljajući da su nepobedivi, moćni vitezovi... ali Marko Aleksić nije bio jedan od njih. Njega je više privlačilo – da čita.

Pa ipak, mnogo godina kasnije, stekao je međunarodni ugled upravo kao najveći svetski stručnjak za srednjovekovne mačeve s područja jugoistočne Evrope, a domaćoj javnosti postao poznat po knjigama o srpskim vitezovima i Kraljeviću Marku. Nedavno je objavio i sveobuhvatnu, živopisnu priču iz najdalje i najmanje istražene prošlosti našeg naroda, „Srpske zemlje pre Nemanjića“, u kojoj se bavi razdobljem od 7. do 10. veka, kad su naši preci, zajedno sa drugim slovenskim narodima, počeli svoje epsko putovanje od reke Labe na istoku današnje Nemačke, da bi stigli do Sredozemnog mora i antičke provincije Dalmacije, i najzad se trajno naselili na Balkanu.

Objedinjujući svoja naučna znanja iz arheologije i istorije, u istraživanju dolaska Srba u ovaj deo Evrope, nastanka i uređenja prve srpske države, odnosa sa susedima i velikim silama tog doba,Aleksić je došao do nekih novih, zanimljivih i neočekivanih otkrića.

Bojka, postojbina Slovena

„U tome su mi pomogli arheološki nalazi iz 7. i 8. veka. Na primer grupa crkava na prostoru centralne Bosne iz druge polovine osmog veka predstavlja najstarije danas poznate hrišćanske hramove u slovenskom svetu. Njihovo prisustvo na prostoru ranih srpskih zemalja takođe ukazuje i da su Srbi primili hrišćanstvo znatno pre nego što se do sada verovalo, pre mnogih drugih Slovena. Iz tog vremena potiču i drugi značajni nalazi koji do sada nisu povezivani sa našom najstarijom prošlošću, kao što je kamena krstionica sa natpisom u kojem se pominje srpski knez Višeslav, zatim monumentalna kamena građevina u Brezi kod Visokog, koja ima sve osobine jedne vladarske palate i predstavlja najstariji takav primer među svim slovenskim narodima, pa pozlaćeni delovi ratničkog pojasa sa lokaliteta u dolini Neretve, vrhunski umetnički i zanatski rad svoje epohe“, navodi Aleksić.

Naišao je, kaže, i na slovenska naselja, kuće, utvrđenja i najranija poznata crkvena središta kod Srba koja su znatno starija od raške episkopije, ili na tragove drevne pismenosti kod Slovena.

Oslanjao se i na mnogobrojne pisane izvore, kao što su spisi vizantijskog cara Konstantina Sedmog Porfirogenita, u kojima se pominju Srbi, Hrvati i ostali balkanski Sloveni, kao i drugi narodi sa kojima je Vizantijsko carstvo dolazilo u dodir. Iz tih i drugih neposrednih i posrednih istorijskih svedočanstava koje Aleksić koristi pratimo sudbine Germana, Avara, Gota, Franaka...saznajemo o zemlji Bojki, postojbini Slovena, o srpskom knezu Dervanu i kasnijim vladarima, o kulturi, jeziku, pismenosti, verovanjima i životu na tadašnjem dvoru...

„Knjigu sam od početka zamislio kao jednu istoriju srpskog naroda od 7. do 10. veka. Prustupio sam joj dakle najpre kao istoričar, ali pošto se radi o razdoblju srednjeg veka iz koga je sačuvano najmanje pisanih tragova ne samo kod nas već u čitavoj Evropi, bilo je jasno da će arheološki nalazi biti posebno važni. Arheologija poslednjih decenija doživljava veliki napredak, a broj istraženih lokaliteta i prikupljene građe je toliko narastao, da nam omogućava da otkrivamo stvari za koje nam se do nedavno činilo da ih nikada nećemo saznati“, ističe naš sagovornik, koji je po po osnovnom obrazovanju arheolog (diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i magistrirao, takođe na Odeljenju za arheologiju) ali sa dugogodišnjim iskustvom i saradnjom sa istoričarima. Zvanje kustosa je stekao u Narodnom muzeju u Beogradu.

 I u svetu danas vodeće studije o ovoj epohi pišu upravo arheolozi, ili istoričari koji su dobro upućeni u tumačenje arheološke građe. Marko kaže da mu je želja bila da sačini modernu istorijsku sintezu najranijeg perioda naše prošlosti u kojoj će objediniti sve poznate pisane izvore, arheološke nalaze i drugu građu, uz poštovanje najviših stručnih standarda. Po reakcijama stručne i šire javnoisti reklo bi se da je u tome uspeo.

Nova otkrića o starim narodima

Doduše, i njegove prethodne dve knjige, takođe u izdanju beogradske Lagune, naišle su na izuzetno interesovanje: „Marko Kraljević – čovek koji je postao legenda“ iz 2015. i „Srpski viteški kod“ iz 2016. A već prva, „Medieval Swords from Southeastern Europe“ (Srednjovekovni mačevi u jugoistočnoj Evropi), koju je pripremao pune četiri godine, koristeći obimnu građu rasutu po mnogobrojnim izvorima, i objavio 2007. na engleskom jeziku, označila je njegov „veliki izlazak“ na svetsku naučnu scenu i opredelila njegovu oblast ekspertize. Od tada dobija pozive od muzeja, naučnih institucija, kolekcionara i kolega arheologa iz celog sveta – i piše knjige i članke na tu temu.

Iako sebe, kao dete, nikad nije zamišljao kao plemetitog viteza s mačem u ruci, koji se bori protiv tirana, čudovišta i nepravdi, kao arheolog se zainteresovao upravo za mačeve. Njima se nije bavio samo „knjiški”, već ih je često držao u rukama, na iskopavanjima i u muzejima, ali i na takmičenjima u mačevanju: bio je ekipni prvak države u disciplini sablje.

„Počeo sam da treniram mačevanje 1991. jer mi se dopalo što u sebi ima nečeg 'istorijskog', neke veze sa prošlošću, a ipak sam i dalje mogao, iako sam kasnije počeo, da se takmičarski bavim i učestvujem na turnirima. Pre toga sam dosta uspešno trenirao vaterpolo na Tašu gde sam razvio radne navike, što mi je dosta pomoglo ne samo u sportu već i u drugim stvarima kojima sam se kasnije bavio“, objašnjava Marko.

Za sport se, kaže, zainteresovao veoma rano, još kao dete.

„Za to sam zahvalan majci, koja se trudila da kod mene i brata razvija različita interesovanja, i da nas ohrabri da se njime bavimo. Ona je odgovorna, posvećena, pedantna, dobro organizovana, arhitekta po profesiji, dok je otac bio uspešan pisac i čovek širokih pogleda i samostalnog duha, koji je umeo da u nama razvije ljubav ka slobodnom i apstraktnom“, navodi naš sagovornik.

Ako su očeva doslednost i nezavisnost uticali na sina da postane samostalni istraživač, onda su posvećenost onome što radi i odgovornost prema struci, koje je nasledio od majke, podstakli Marka Aleksića da postane promotor arheološke i istorijske nauke, naročito među decom, na čemu radi više od dve decenije, preko televizijskog serijala „Srpski junaci srednjeg veka“,u kojem je bio stručni sagovornik, do tekstova u „Politikinom Zabavniku“ i drugim časopisima i predavanja širom Srbije... Pored ostalog, posetio je i više srpskih enklava na Kosovu, kao i mnoge gradove u Republici Srpskoj, gde je osnovcima pričao o vitezovima, viteštvu, i životu u srednjovekovnom društvu. Planove narednih putovanja pokvarila je korona.

Aleksić je, inače, predavač u Istraživačkoj stanici Petnica, a kao savetnik i predavač sarađuje sa muzejima, fakultetima, vojnim i kulturnim udruženjima i viteškim družinama.

Kako se, uopšte, zainteresovao za viteštvo?



„Jedna od mojih specijalizacija, još od studija, bilo je srednjovekovno oružje, pa sam to s vremenom proširio na srednjovekovnu srpsku vojsku i viteštvo. Budući da sam stalno otkrivao svedočanstva o razvijenoj srednjovekovnoj viteškoj kulturi na našem tlu, koja su i za mene bila iznenađenje, želeo sam da osvetlim ovaj manje poznati deo naše prošlosti. On nije samo istorijski fenomen, već jedno od najvažnijih kulturnih obeležja evropske srednjovekovne kulture. Viteštvo je autentični deo i srpske kulture i tradicije“, navodi Marko.

„Zahvaljujući sačuvanim podacima iz Dubrovačkog, venecijanskog i drugih arhiva, mi danas znamo da su se u Srbiji najkasnije od vremena cara Dušana u velikom broju koristili najsavremeniji delovi tadašnje viteške opreme kao što su oklopi tipa korača, šlemovi tipa barbuta ili veliki viteški mačevi. Na dvorovima naših vladara organizovani su viteški turniri i dvoboji o kojima svedoče i brojne sačuvane predstave duela dva viteza na konjima za ruku dame, a poznati su i grbovi srpskih plemićkih porodica koji su bili onakvi kakve su koristili i najistaknutiji vitezovi tadašnje Evrope.

U srednjovekovnoj Srbiji čitali su se i viteški romani uključujući i one iz ciklusa arturijanske legende, pa i sa motivima romantične ljubavi“, otkriva Aleksić još jednu manje poznatu činjenicu iz naše prošlosti.

Viteštvo danas

„Danas pod viteštvom obično podrazumevamo opšte ljudske vrline kao što su plemenitost ili hrarost, što je donekle drugačije od izvornog smisla ovog pojma, koji je za ljude u srednjem veku imao pre svega duhovno značenje i simbolizovao je duhovno usavršavanje ljudske ličnosti“, objašnjava Marko Aleksić. Ipak, njegovo suštinsko obeležje je oduvek bila ideja ljudskog podviga u ime viših, plemenitih ciljeva što je nešto što se može prepoznati u svakoj epohi i u svakoj sredini.

„Možda je najbolju definiciju viteštva dao jedan naš čovek iz naroda, Marko Miljanov u 19. veku. On je proveo ceo život ratujući za slobodu u krševitoj Crnoj Gori, a napisao je knjigu koju je naslovio `Primeri čojstva i junaštva` i upravo u tim rečima sadržana je suština srednjovekovnog viteštva. Junaštvo je ono čime štitimo sebe i svoje najbliže od drugoga, a čojstvo, odnosno čovečnost ili humanost je ono čime štitimo drugoga od sebe. Gotovo je dirljivo da je jedan ratnik koji je ceo život proveo na mestu gde se glava tako lako gubila, stavio čovečnost ispred junaštva. Njegove reči nam otkrivaju još jednu važnu osobinu viteštva: ono nije vezano isključivo za ratništvo, već svako od nas može iskazati čovečnost, znači i učiniti podvig. Najveći srednjovekovni viteški redovi koji su preživeli do danas, kao što su Hospitalci ili Tevtonci, takođe su se posvetili prvenstveno humanitarnom radu. To je možda i odgovor na pitanje šta bi to bilo viteštvo danas. Dovoljno je da se ugledamo na izuzetne ličnosti iz naše srednjovekovne pa i skorije prošlosti, poput Milunke Savić, ili zaboravljena imena naših zadužbinara koja nas posmatraju sa fasada najlepših građevina po našim gradovima. Oni su razumeli taj smisao koji se krije u pomaganju i davanju“, ukazuje Aleksić.

Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika