Nauka kaže da nas čitanje stripova čini pametnijim

Strip umetnost je preživela decenije evolucije i ekspanzije industrije zabave. Još od vremena kada su sa nestrpljenjem iščekivali nove avanture Tintina i Asteriksa, pa sve do ere globalne popularnosti Spajdermena i Mladih titana, bilo je nemoguće navesti ljubitelje stripa da pobrkaju prioritete. U njihovim očima tehnološke inovacije nikada nisu predstavljale ozbiljnu konkurenciju njihovom omiljenom štivu. Roditelji širom sveta su, naravno, oduvek imali svoje mišljenje o ovoj opsesiji. Fantazije o superherojima i vanzemaljcima ne mogu se porediti sa intelektualnim angažmanom koji od vas zahtevaju klasici svetske književnosti. Stripovi nisu ništa više od dekadentne zabave koja vas sprečava da se posvetite učenju, zar ne? Pa, ako je verovati istraživanjima, kratak odgovor je – ne.

Nakon dugogodišnjeg proučavanja uticaja čitanja stripova na ljudski mozak, stručnjaci za jezik došli su do zaključka da nas ova aktivnost čini pametnijim. Iz perspektive tradicionalnog obrazovanja, učenje jezika podrazumeva čitanje teksta, pamćenje fonetike i, u poslednjem koraku, njegovo prevođenje u govor, ali sada znamo da postoje i bolji načini za unapređenje jezičkih veština i da metoda koja se oslanja na tekst i govor nije jedina opcija. Vizuelni jezici u formi stripa prisutni su u našem društvu već decenijama (prvi moderni strip objavljen je 1933) i od samog početka igraju važnu ulogu u razvoju sposobnosti čitanja, komunikacije i kognitivnih funkcija.

U naučnom radu pod naslovom „Webcomics, Multimodality, and Information Literacy“, teoretičar stripa Dejl Džejkobs objašnjava da je čitanje stripa znatno složeniji proces od čitanja običnog teksta i da stoga zahteva veću aktivnost mozga. Dodatna prednost je to što živopisno obojeni paneli i ilustracije lako privlače pažnju dece.

„Tradicionalni štampani stripovi su složeni multimodalni tekstovi, koji se ne sastoje isključivo od lingvističkih, nego i od vizuelnih, auditivnih (vizuelno predstavljenih), gestovnih i prostornih elemenata. Kada čitamo strip, mi praktikujemo multimodalnu pismenost: oslanjajući se na resurse koji su nam na raspolaganju, mi značenje teksta pronalazimo u kombinacijama reči, slikama, organizaciji prostora, zvučnim efektima, kompoziciji panela, gestikulaciji, mimici i ostalim elementima. Čitanje stripova je, dakle, aktivan proces, a teorija multimodalnosti nam objašnjava kako čitaoci proniču u smisao teksta i kako zahvaljujući određenim stripovima kreiraju vlastiti identitet.“

U slučaju da ste zbog domaćih zadataka i drugih školskih obaveza u detinjstvu propustili priliku da uživate u čitanju stripova, ne brinite. Nikada nije kasno za rad na sebi. Na ruku vam ide činjenica da je proteklih decenija veliki deo istorije stripa oživeo na malim i velikim ekranima, što vam može pomoći da odlučite šta vam se dopada i u kom pravcu želite da krenete. Naša preporuka je serija „Nadzirači“, koju je 2019. godine za HBO kreirao scenarista i producent Dejvid Lindelof. Oni koji su gledali Lindelofovu seriju znaju zbog čega joj je zagarantovano važno mesto u istoriji televizije, a većini je verovatno poznat i podatak da je zasnovana na podjednako važnom stripu Alana Mura. Strip serijal „Nadzirači“ iz 1986. je, po mišljenju obožavalaca, najbolji proizvod u istoriji kuće DC Comics, a u svetu utonulom u krizu, u kome raste uticaj ekstremista, diktatora i bezočnih tehnoloških giganata, predstavlja više nego relevantnu literaturu.

Stripovi nisu samo zabava za decu, oni igarju veoma važnu ulogu u popularnoj kulturi i društvu kao takvom, a sada, zahvaljujući nauci, znamo i da nas čine pametnijim. Ako uhvatite sebe da zbog HBO-ovih „Nadzirača“ razmišljate o važnim životnim pitanjima, obavezno potražite i istoimeni strip. Nećete zažaliti.

Autor: Tanzim Pardivala
Izvor: mashable.com
Prevod: Jelena Tanasković