Nastavak razgovora sa Rodžerom Zelaznijem: uticaji i inspiracije

Rodžer je bio otvoren za SVE. Oni prijatelji koji su ga videli kako učestvuje u igrama u kojima se igraju uloge, svedoci su njegove sposobnosti za improvizaciju i kreaciju potpuno novih likova na licu mesta. Ako bi neko kome je verovao predložio nešto što bi mu se svidelo, Rodžer bi to odmah primenio.

Kada sam vodio jedan-na-jedan razgovor sa Rodžerom, u prepunoj sali na „Lunakonu“ 1989. napravio sam sledeći uvod: „Ovde smo da razgovaramo sa osobom koja tvrdi da je američki pisac naučne fantastike s kraja dvadesetog veka sa senke planete Zemlje. Ko ste vi zaista?

Rodžer je podigao mikrofon i rekao publici: „Sejmur Džist, penzionisani krupije iz Akrona, Ohajo. Rodžer Zelazni me je angažovao da se pojavljujem umesto njega na ovakvim manifestacijama, jer je on jedna veoma povučena osoba. Upoznali smo se u Klivlendu pre desetak godina. Kladili smo se, ja sam izgubio opkladu i od tada se predstavljam kao on.“

Njegov odgovor je bio potpuno spontan; ali je u ovih nekoliko rečenica, Rodžer stvorio osobu koja je zaživela u glavama ljudi u publici, osobu koja je imala posao, istoriju i razlog postojanja.

Želeo sam da čujem još nešto o Sejmoru Džistu i njegovoj vezi sa Rodžerom Zelaznijem. Koliko ja znam ovo je jedino pominjanje ovog lika ikad. Osim ukoliko neko od vas, tamo negde, nekada nije čuo Rodžera da govori o Sejmuru Džistu...

Pojavljivanje knjige „Gospodar svetlosti“

Inspiracija za jedno od Rodžerovih najvećih dela je došla iz svakodnevnog života. Jedan krajnje beznačajan incident je podstakao njegovu maštu da se otvori za mogućnosti iz kojih je razvijen neverovatan svet i jedan lik pod imenom Mahasamatman, koji je preferirao da ga zovu Sem.

Rodžer to ovako objašnjava:

„Za roman 'Gospodar svetlosti' sam dobio ideju kada sam se posekao, dok sam se brijao, spremajući se za tribinu na nekoj konvenciji. Trebalo je da se tamo pojavim sa velikom posekotinom na licu. Sećam se da sam pomislio: voleo bih da mogu da zamenim telo. A onda su misli počele da se roje: ako bi neko mogao da menja tela, u kakvu kulturološku pozadinu bi se to uklopilo? Nešto poput iseljavanja ili reinkarnacije – to bi se uklopilo u religiju. Podsećalo je na budizam. Kakvu priču bih mogao iz toga da izvučem?

Ideja se zadržala i dok sam učestvovao na tribini. Napravio sam brzu mentalnu pretragu: činilo se da u mnogim romanima fikcije ima nordijske, irske i grčke mitologije, ali nisam video da je negde korišćena hindu mitologija. A bio mi je zanimljiv i konflikt u tome što sam Buda koristi svoju religiju u pokušaju da reformiše starije religije koje su postojale pre njega. U tom smislu, stvar je politička.

Čitao sam 'Sidartu' Hermana Hesea dok sam pisao „Gospodara svetlosti', pored mnogih drugih stvari. Činilo mi se da je dobar trenutak da je pročitam i vidim šta je imao da kaže o Budi. U prvom poglavlju sam razmišljao o velikoj sceni bitke kod Mahabharata. To mi je pomoglo da vizualizujem bitku u mom romanu.

Gotovo svako poglavlje u romanu je nezavisna priča. U stvari, neka od poglavlja su izlazila kao novele. Ed Ferman je kupio jednu za časopis 'Fantasy & Scence Fiction' pod nazivom 'Death and the Executioner'. Ta priča je i pokrenula celu stvar.“

Ovo i sledeće Rodžerovo izlaganje, deo je intervjua koji smo radili tokom prve nedelje novembra 1982. kada me je pozvao u svoj dom u Santa Feu, u Novom Meksiku.

Odakle fascinacija besmrtnim likovima

Pitao sam Rodžera odakle konstantna fascinacija i vraćanje besmrtnim junacima u mnogim njegovim delima. Kako je došao na tu ideju? Bilo je to jednostavno pitanje, koje bi svako postavio.

Skočio je na noge i uzviknuo: „Mogu da ti kažem otkud besmrtan lik“, rekao je.

Udaljio se od mog diktafona i počeo da pretura po svojim policama sa knjigama. Pronašao je ono što je tražio, i sa očima punim uzbuđenja mi pružio knjigu tvrdog poveza. Pokazujući na knjigu sa strašću, objasnio je:

„Da li ti je poznata trilogija koju su pisali Džordž Silvester Virek i Pol Elridž? To je verovatno prva knjiga koju sam pročitao o besmrtnom junaku.

Ta knjiga koju držiš u ruci je prva 'My First Thousand Years: The Autobiography of the Wandering Jew'. Objavljena je 1928. Lutajući Jevrejin priča svoju priču tokom Prvog Svetskog rata. On je sa grupom ljudi zatočen šest meseci na planini Atos. Među njima je jedan psihoanalitičar i jedan od ljudi – glavni lik – pristaje da se podvrgne psihoanalizi kao delu eksperimenta. Ovaj čovek, ispostavlja se, jedini je čovek na svetu čije sećanje seže dve hiljade godina u prošlost. On priča o svom životu prateći istoriju od Isusovog vremena, preko srednjeg veka do 20. veka.

Virik je umro pre izvesnog vremena, ali Elridž je umro 26. jula ove godine (1982.) u devedesetčetvrtoj godini.

Ostale knjige koje su Virik i Elridž napisali pričaju istu priču sa stanovišta druge dvojice besmrtnih koje Lutajući Jevrejin upoznaje u prvoj knjizi. Po njegovim rečima, Lutajući Jevrejin, neprestano kroz istoriju sreće jednu čudnu ženu. Ispostavlja se da je to Saloma, koju je Jovan Krstitelj prokleo kada je zbog nje ostao bez glave. Autori njenu priču pričaju u drugoj knjizi 'Salome: The Wandering Jewess: My First Two Thousand Years of Love'.

Treća i poslednja knjiga, 'The Invincible Adam', ispričana je iz perspektive veoma čudnog sluge koga Lutajući Jevrejin sreće u Africi. Iako sluga tečno govori kada se obraća drugim likovima u knjizi, Lutajućem Jevrejinu upućuje samo jednu reč: 'Catafa' – Bog. Lutajućeg Jevrejina zbunjuje ovaj sluga koji neće da mu kaže ništa drugo.

Ovaj sluga je takođe besmrtan i neverovatno snažan. U ovoj poslednjoj knjizi saznajemo njegovu priču koja prati iste istorijske periode kao i priča Lutajućeg Jevrejina.

Neke karakteristike ovih likova možete prepoznati u mom romanu 'Zovem se Konrad', u liku Konrada Nomikosa i Hasana Ubice.

Inače, Tede, to mi je duplikat knjige 'My First Two Thousand Years'. Ako ti se sviđa, zadrži je.“

Inspiracija za Ajlin Šalot u romanu „On koji oblikuje“

U svom romanu „On koji oblikuje“ Rodžer je stvorio mračnu strastvenu junakinju kao protivtežu glavnom junaku romana, dr Čarlsu Renderu. Ajlin Šalot mu je ravna, bez obzira na ozbiljan hendikep. Ovo određenje njenog lika je učinilo još zanimljivijom za čitaoce. Bilo mi je potpuno prirodno da ga pitam kako je stvorio Ajlin. Kada je počeo da odgovara na pitanje, namrštio se pokušavajući da se skoncentriše. To je bio jedinstven trenutak, momenat u kom su Rodžerove oči zasvetlele u samospoznaji. Morao je da konstatuje: „To me niko nikad nije pitao“. A onda mi je rekao:

„Sve do 1964. 'On koji oblikuje' je bilo nešto najduže što sam napisao. Imao sam neko znanje iz psihologije (sa univerziteta Kejs Vestern u Klivlendu), pa sam pomislio da bih mogao to da iskoristim. Sama priča se bavi sudbinom takvog junaka da podseća na klasičnu tragediju. Moje korišćenje jungovskih arhetipova nije bilo svesno. To je prosto nešto što je isplivalo. Jedina mesta u kojima svesno koristim psihološke teorije u 'Gospodaru snova' (što je proširena verzija romana 'On koji oblikuje') je u otvorenim psihološkim raspravama između likova.

Mogu da ti kažem kako sam došao do lika Ajlin Šalot. Niko me to ranije nije pitao. Pisao sam 'On koji oblikuje', dok sam radio u administraciji socijalne službe u Baltimoru. Primio sam telefonski poziv u vezi sa nekom invalidninom. Ja nisam preuzeo molbu, ali je po alfabetnom sistemu raspodele zadataka koji smo imali, to trebalo da bude moj slučaj. Razgovarao sam telefonom sa tom ženom, dok sam radio na priči. Već sam počeo da pišem, ali još uvek nisam osmislio Ajlin Šalot.

Dok sam razgovarao preko telefona sa tom ženom o slučaju – nisam mogao ni da pretpostavim da sa njom nešto nije u redu. Bližio se kraj razgovora, i ja sam joj rekao: 'Nadam se da ćemo imati priliku da se vidimo.' Tada mi je rekla da je slepa. Nakon što sam spustio slušalicu, pomislio sam: To je to. Lik Ajlin mora biti slep!

Sve u vezi sa motivima tog lika je počelo da dolazi na svoje mesto. To mi je pomoglo da osmislim osnovu zapleta, a to je Ajlin i njena opsesija da kontroliše svoji okolinu. Tragični aspekt na kraju je zavisio od njene opsednutosti Renderom i potrebe da i njim manipuliše.“

Hemingvejev izum

Rodžer je bio poznat po tome što je eksperimentisao sa različitim tehnikama pisanja. Za njega je bilo prirodno da vežba književne stilove kojima su pisali veliki i popularni pisci. Bio je ukorenjen u pokretu nove generacije pisaca koji su se pojavili šezdesetih godina 20. veka, u periodu „novog talasa“, čiji se literarni fokus bio usmeren na primenu književnih izuma koji su istorijski pripadali drugim periodima mejnstrim književnosti.

U našem razgovoru iz 1982. Rodžer je izrazio divljenje prema Hemingveju i njegovom pisanju i želju da ga oponaša:

„Ernest Hemingvej je pisao i video čitavu priču, a onda bi namerno nešto uklonio i preradio priču bez toga. U njegovom umu, to bi dalje bilo tu. Iako čitalac ne bi znao šta je to, to bi uticalo na sve ostalo u priči. Čtalac bi osećao da tu postoji nešto, iako ne bi mogao da dokuči o čemu je reč.

To i ja radim kada pišem. U svakom romanu koji pišem, u glavi imam nekoliko stvari koje su se dogodile glavnom junaku u prošlosti, a koje nikada ne spomenem u knjizi. U 'Ruži za propovednika', čitaocima nisam rekao da je Galindžerovo ime Majkl. Video sam ga kao kompletnu osobu i nisam imao potrebu da koristim njegovo lično ime. Dok sam pričao njegovu priču, pokazao sam samo jedan deo njega; onaj deo koji je bio potreban za radnju. Znao sam koji je razlog za njegovu netrpeljivost prema Emoriju, očinskoj figuri u priči, ali nisam video potrebu da u to ulazim. Time što nisam otkrio sve što sam znao o Galindžeru, učinio sam ga realnijim.“

U proleće 1982. otišao sam na Univerzitet u Sirakuzi da proučim pisma, originalne rukopise, i druge dokumente u  kolekciji o Zelazniju iz njihove biblioteke. Slučajno sam otkrio da je Rodžer u svojim papirima sakrio tajnu o svom pisanju koju je krio od svih nas. Ona je i dalje tamo u univerzitetskoj biblioteci ‒ možete je naći ako znate gde da tražite. A ja ću vam reći.

Čitao sam tekst kratke priče „Party set“ što je originalni naziv Rodžerovog dela „The Graveyard Heart“. Dok sam prelistavao stranice rukopisa, naišao sam na nešto potpuno neočekivano. Na poleđini 38. strane rukopisa bila je hrabra izjava, otkucana velikim slovima, koju je Rodžer prepisao od drugog slavnog autora – i ja verujem da je Rodžer težio tome da to sledi kao lični moto njegovog stvaralačkog života:

Nema svrhe pisati bilo šta što je već napisano, ako ne možete to da nadmašite. Ono što pisac današnjice treba da radi je da piše nešto što nikada nije napisano ili da pobedi pokojnike u onome što su postigli. – Ernest Hemingvej, 1936.

Autor: Teodor Krulik
Izvor: tor.com
 
Za one koji žele da pročitaju početak ovog druženja sa Rodžerom Zelaznijem, tekst možete pročitati ovde.