Novi roman Jovice Aćina „
Pilot tramvaja“, u izdanju Lagune, govori o našem čoveku Miljanu Klisuri u najstrašnijem periodu 20. veka u Evropi, čoveku koji je kao dete sa ocem, i sa srpskom vojskom, prešao Albaniju i nastanio se u Marseju, postavši vozač tramvaja. Tamo je dočekao još jednu ratnu katastrofu, a njegov život obeležila su prijateljstva sa ličnostima koje filozofski promišljaju stvarnost i istoriju, kao i potraga za njima. Prema rečima Jovice Aćina, ovaj roman potekao je od istinite priče koju je svojevremeno čuo na mediteranskom groblju gde je sahranjen Klisurin prijatelj. Za njegovim grobom Klisura traga u romanu, pa njegove kosti, uz s glinom izmešani pepeo svoje žene iz istrebljivačkog logora, prenosi u morsku grobnicu kod Krfa, u koju mu je tridesetak godina ranije već spušten otac smožden tifusom. „Podmorsko i podzemno društvo se neprestano uvećava, a mi… mi, naprotiv, izgaramo na tome da rasturimo planetu i sve živo na njoj. Jesmo fantomi, prilično budalasti i maligni“, kaže Aćin.
Ova vaša knjiga počinje starim motivom pronađenog rukopisa, mada u do sada nepoznatoj varijanti. Šta za vas i vaše likove u „Pilotu tramvaja“ znače zaboravljene priče?
Zaturene priče, pa opet nađene na najneočekivanijem mestu! Takve su dragocene, jer najbolje raskrivaju izgubljene istine u životu. Odgurnuli smo ih u zaborav ili odvraćamo pogled od njih, upravo zato što se u njima nalazi nešto bolno, nešto što moramo znati, iako nas satire. Takva je priča i iz mog prošlog romana „Srodnici“. Bili su mi iskrsli iz srca, pa ma koliko u njima priča duboko bila bolna. Ispričana je vedro, iako govori o ocu čija deca su prisiljena da odu i ostave ga zauvek samog. To je roman o fantomskom svetu i traganju po njemu za srodnicima, izbeglim od komaraca i malarije iz bečkerečke Male Barselone, rasejanim, izgubljenim. Naselili su neko pirinejsko selo i nazvali ga svojim imenom. A kad onaj ko priča, stigne u selo, ono je pusto, fantomsko, i stvari počinju da se komplikuju. Uostalom, nije li današnji svet, naročito u ovim krajevima, u izvesnom smislu, fantomski? U „
Pilotu tramvaja“ takođe vide se Pirineji, zatim Srbija, čak i od Galipolja peške do Kosova, pa Crna Gora, Albanija, Sredozemno more, Francuska, Nemačka, Austrija… Evropa, i to u njenim zasad najstrašnijim trenucima prošlog veka, a koji nam mnogo govore o ovom veku. Moj junak, Miljan Klisura, marsejski tramvajdžija sa Homolja, najpre kao dečak na stradalnom bespuću preko arbanaškog krša, pa sve dok ne ostari i ostanu mu jedino sećanja na prijatelje i bliske osobe, koji su skončali u evropskom kotlu i krematorijumu. Ali i taj roman je, verujem, vedar, iako govori o nimalo vedrom životu. Neki čitaoci su mi poverili da je kod njih roman izazvao blage halucinacije. To se dešava kad spojite svetlost i tamu.
Ovaj vaš junak naizgled je „mali“ čovek zatečen istorijom dva svetska rata. Šta ga ipak odvaja od uobičajenog tragičkog patosa zbog kog se vezujemo za slične junake? Tu su, u romanu, i nekadašnje evropske izbeglice i prelazak granica. Šta nam kazuju o današnjim, naročito s Bliskog istoka?
Svačiji život je poseban, svačija priča je jedinstvena. Klisurina priča je za mene bila izuzetan dar zato što sam je pronašao u celosti, u rečima koje je zabeležio zapisivač u knjizi. Bio je naš čovek u svetu, a takvima ne mogu da odolim. A i nas sadašnjih će ubrzo biti više u svetu nego u Srbiji. Kad je reč o izbeglicama koje prelaze granice danas, njihove mučne ispovesti već nalaze put do knjiga, i takvih svedočanstava će biti sve više. Biće zaveštanje vremena. Biće nešto na šta države koje izokola ili direktno potpiruju tu nesreću u najmanju ruku ne mogu biti gorde. Iskusili smo zbegove i sami i davno i nedavno. To su rane koje ne zaceljuju. Nikome ih ne treba poželeti.
Klisurin poziv putnika prilika je i da ga povežete sa jednom stvarnom ličnošću, sa Simon Vejl. Na koji način je ona razmišljala o aktuelnim pitanjima prava na slobodu i pravdu u odnosu na politički život?
Rasplakaćete me. Tako na mene deluje svako spominjanje Simon. Simon je bila istinsko čudo. Filozofska intelektualka od strasti i samopregorne čestitosti. O tome što me pitate, najbolje je saznati od nje same, jer je mislila o slobodi, pravdi i o stotinu presudnih stvari kao da je maločas rođena i još je među nama, i zabrinuto se ogleda. Ali, malo se zna da je to odblesak Simon u mome romanu. Artikulisao sam jedan od ženskih likova prema njoj. Ko pročita roman, sve će mu biti rečeno o toj divnoj, čudesno inteligentnoj i hrabroj ženi. Uskoro će se pojaviti i priređena i prevedena njena knjiga „Bog u potrazi za čovekom“. Dugujemo je Aleksandri Mančić, od koje kod nas, ma na celom zapadnom Balkanu, nema boljeg znalca i komentatora mističke književnosti i misli. Aleksandra je prava osoba za delo Simon, i mističko i političko i naučno i filozofsko. Istinske srodnice. Čak i fizički liče jedna na drugu.
Evocirate sliku anđela istorije koji prestravljeno gleda u prošlost dok ga olujni vetar leđima nosi ka budućnosti. Ta slika kao da natkriljuje sve vaše likove, posebno one koji su stradali tokom albanske golgote, i one zatim pogubljene u logorima. Šta mislite o toj staroj ideji da se istorija ponavlja?
I moj junak Beni, Venijamin, u romanu je oblikovan po liku i životu Valtera Benjamina, ta slika njegovo je viđenje istorije. Pre svega, neki uvidi o svetu, kao i postupci u književnosti, ne zastarevaju. Bivaju, štaviše, novi, jer je nova životna i umetnička građa. Inače, šta bih o ponavljanju u istoriji mogao da mislim kad se pozivanjem na neminovnu tragiku ili navodno farsom istorije zataškavaju masakri? Kakvo god ponavljanje istorije, koja nam se istrgla iz ruku, a nikad nismo njome ni vladali, ne može biti pokriće za zlo koje se nikako ne smanjuje nego se stalno podjaruje.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika