Laguna - Bukmarker - Nadija Vasif: Neka se zove Divan - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Nadija Vasif: Neka se zove Divan

Dvadeset godina je prošlo otkako je Nadija Vasif sa svojom sestrom Hind otvorila Divan, prvu modernu knjižaru u Kairu. „Zamislile smo Divan kao mesto na kome će se okupljati ljudi sa svih strana sveta i mešati različite kulture“, u razgovoru sa nama kaže autorka. Osnivanje knjižare predstavljalo je i svojevrsni akt pobune. Divan se pretvorio u lanac knjižara, a Nadija Vasif se u više navrata našla na Forbsovoj listi 200 najuticajnijih žena na Bliskom istoku.
 
Pre nego što je postala vlasnica knjižare, pisala je o ženskim pravima i nasilju nad ženama. U međuvremenu se Vasif ponovo usredsredila na pisanje, ali se i dalje strastveno bavi biznisom. Poznajemo se, obraćamo se jedna drugoj. Kada je stigla u knjižaru na intervju, pogled joj je bio strog. Pošto je u policu vratila jedno ilustrovano izdanje i opsovala zbog natpisa „JOY“, koji je neko, sa najboljom namerom, montirao na zid, kaže: „Užasno je! Čim uđem, primetim sve što ne valja. Trebalo bi da prestanem to da radim.“ Kada smo sele u deo knjižare pretvoren u kafić, već smo uveliko pričale o Egiptu, autoemancipaciji žena, literaturi, životu u različitim svetovima i njenoj knjizi, koja o svemu tome govori.
 
Nadija, postoji li nešto poput prelomnog trenutka, događaja koji je inicirao tvoju ljubav prema knjigama?
 
Bila sam nezgodan, svojeglav tinejdžer. Knjige su bile najbolji način da stvorim sopstvenu, alternativnu stvarnost, u kojoj ću moći slobodno da se krećem, a da se pri tome ne osećam čudno. Kao detetu su mi prepričavali „Priče iz 1001 noći“. I sama sam ih, čim sam naučila, iznova i iznova čitala. Sledile su knjige Inid Blajton i, kada sam bila nešto starija, Šerlok Holms i Agata Kristi. Na studijama sam upoznala dela Albera Kamija, Hermana Hesea i Virdžinije Vulf, za koje sam pomislila da su mi srodne duše. U tom trenutku se čitanje iz načina da se ubije vreme pretvorilo u način života i, na kraju, u zavisnost. I pored toga što su knjige uvek bile važan deo mog života, nikada nisam mogla ni da zamislim da ću biti vlasnica knjižare. Kada sam bila dete, želela sam da postanem balerina. Volela sam stare arapske filmove sa Samijom Gamal ili Tahijom Kariokom. Prosto su me obuzeli glamur, gracioznost i neopisiva energija kojima su isijavale.
 
Kada ste, na kraju krajeva, došli na ideju da otvorite knjižaru?
 
Dve hiljade i prve godine. Moj otac je neposredno pre toga preminuo, posle veoma teške bolesti. Taj trenutak je predstavljao svojevrsnu prekretnicu. Njegova smrt nas je naterala da preispitamo postojeće životne planove. U tom periodu je neko, tokom duge večeri koju smo proveli sa prijateljima, moju sestru i mene pitao: „Kada biste bile u prilici da se bavite onime čime želite da se bavite, šta bi to tačno bilo?“ Kao sanjari koji, u stvari, nisu imali hrabrosti da sanjaju, rekle smo, uglas: „Otvorićemo knjižaru!“ Hind je već imala i konkretnu predstavu o tome kako bi ta knjižara izgledala. Sve bi bilo savršeno uređeno, ceo prostor, svaki bi regal sa knjigama bio uređen u skladu sa jasnom idejom i u njemu bi svaka knjiga imala svoje mesto u odgovarajućem okruženju. Pre dvadeset godina niko se još uvek nije setio toga da bi knjižaru trebalo koncipirati kao izložbu. To je bila njena ideja. Pre svega je volela arapsku književnost i želela da obezbedi najbolje mesto autorima koje je najviše volela. Moje su preferencije oduvek bile više vezane za Zapad, ali nas je povezivala ljubav prema književnosti. Sledeće smo morale da osmislimo ime. Nakon što smo odbacili bezbrojne ideje, pitali smo našu majku, koja je rekla: „Neka se zove Divan.“ Divan je arapska ili persijska zbirka pesama, a osim toga, znači i mesto okupljanja, mesto za goste, sofa i stil arapske kaligrafije. Pojam je već duže vreme prisutan i u našem jeziku. Ne postoji samo u arapskom, već i u francuskom, engleskom i nemačkom jeziku. Savršeno je odgovarao zamisli koju smo Hind i ja imale – knjižara je trebalo da bude mesto koje spaja različite kulture i ljude. Ni jedna, ni druga nikada nismo prihvatile konstruisanu suprotnost između „orijenta i okcidenta“, ni u literaturi, a ni u stvarnom svetu. Ova bi knjižara, bar smo mi to tako zamislile, predstavljala mesto na kome bi ova suprotnost izgubila na značaju. Logo smo, shodno tome, dizajnirale tako da se u njemu prepliću arapska i engleska slova i znaci. Mimo toga, spaja tradicionalne i moderne elemente. Kod loga mi se posebno dopada „n“ na kraju. U pitanju je arapski „nuun al-niswa“, uz pomoć koga se gradi ženski rod reči.


 
Pretpostavljam da je sve to bilo jako teško za dve mlade žene u Egiptu. Bila sam u mnogim egipatskim knjižarama pre trideset godina i najveći broj njih je bio staromodan, mračan i prašnjav.
 
Hind i ja sebe nikada nismo doživljavale kao dve mlade žene, koje se upuštaju u posebno rizičan posao. Da smo stvarno znale šta nam se sve sprema, verovatno bi nas hrabrost napustila. Nekako je blagoslov ne razmišljati o svemu dugoročno i takvim stvarima pristupati sa određenom dozom naivnosti.
 
To, doduše, važi za sve projekte koji prate neku viziju. Kada počinjem da pišem novi roman, često ne znam sa kakvim ću sve problemima morati da se suočim. Kada bih to znala, verovatno bih odustala pre nego što završim prvu rečenicu.
 
Smatram da bi kod svega što radimo trebalo da dozvolimo da se stvari odvijaju spontano. Pronađeš početak puta ili početak puta pronađe tebe, a zatim ga pratiš, ispituješ, kucaš na različita vrata, neka će se otvoriti, mnoga će ostati zatvorena, ali, uprkos svemu, nastavljaš da ideš napred. Izvesnost je svakako iluzija. To nekako deluje umirujuće.
 
Da li ste imali biznis-plan?
 
Prvi smo sastavile četiri godine pošto smo otvorili Divan. Mislim da je to ujedno bio i trenutak kada su se u mom odnosu prema Divanu pojavile prve pukotine. Sve dok se nisam bavila prometom i prihodima, već Divan posmatrala kao svoje dete ili prijateljicu, o kojima sam morala da vodim računa, bila sam srećna i zadovoljna.
 
Koja je ključna razlika između ljubiteljke književnosti, oduševljene literaturom, i poslovne žene? Šta je za tebe konkretno značila ova promena?
 
Mislim da je u ovom svetu apsolutno presudno ostati veran sebi i zbog toga se ne izvinjavati nikome. Sve što je urađeno polovično se ne računa. Mogla sam da ostanem strastvena vlasnica knjižare sa malom radnjom ili sam mogla da se pretvorim u odlučnu preduzetnicu. Ako pokušaš da se krećeš negde između, osetićeš se, pre ili kasnije, rastrzanim. Danas se osećam kao da nekako moram da zaključim odnos prema mojoj zemlji i mojoj prvoj ljubavi, Divanu. Hiljade knjiga koje smo izabrale, stavile u ponudu i prodale – predstavljaju svojevrsni sadržaj naše potrage za Egiptom, nama samima i odgovorima na sve veće izazove, sa kojima nas suočava naša poludela svest. Ova knjiga, „Pesme o Divanu“, predstavlja i svojevrsnu izjavu ljubavi Egiptu. Bezgranično sam zahvalna zbog toga što mi je pružena prilika da se upustim u ovu avanturu. Ne znam da li je ovo što sada radim prekid sa mojim životom vlasnice knjižare ili njegov nastavak. Jedino što sigurno znam jeste da su me svakodnevni kontakt sa knjigama, oduševljenje pričama, divnim autorima, kao i nezajažljiva želja da što veći broj ljudi zarazim svojim oduševljenjem, učinili ovim što jesam.
 
Da li to znači da cilj ove knjige nije da ljudima, pre svega ženama, u Egiptu približi način na koji mogu da se emancipuju, ali ni da čitaocima na Zapadu pokažeš kako izgleda život samostalne žene u Egiptu?
 
Verujem da imamo mnogo više toga zajedničkog nego što mislimo. Mislim da publiku priče o jednoj ženi koja pokušava da svoju ljubav prema knjigama i čitanju podeli ne čine samo žene ili samo Egipćanke, možda čak ni samo strastvene čitateljke. Prevashodno mi je stalo do toga da budem bespoštedno iskrena prema sebi samoj, to je ono što je presudno. Ako bih počela da razmišljam o očekivanjima potencijalnih čitalaca, izgubila bih svoj glas, a moje bi se misli raspale na sastavne delove, poput zraka svetla koji prođe kroz prizmu.
 
Mislim da je to najčešće prvobitni poriv koji navodi na pisanje, tako je najčešće i kod mene. Sa druge strane se knjiga izvesno može čitati i kao političko delo. Ti si žena koja razmišlja politički, koja se kreće između vrlo različitih kultura i koja se oseća kao kod kuće u vrlo različitim svetovima.
 
Nalazim da posmatranje sveta u sistemu takvih podela povlači za sobom velika ograničenja – Istok i Zapad, potlačenost i oslobođenje. U nekom trenutku sam odlučila, najpre intuitivno, a zatim i sasvim svesno, da nikome neću učiniti tu uslugu da budem žrtva. To je, pre svega, ubeđenje. Kada govorim o „oslobođenju“, smatram ga samo prelaznom fazom. Ali ono to nije. Mi smo slobodni, kada odlučimo da smo slobodni. Stalno preispitivanje toga da li je neko slobodan ili potlačen samo po sebi predstavljaju nastavak potlačenosti.
 
Ovde najveći broj ljudi polazi od pretpostavke da su oslobođenje i emancipacija najvažniji ciljevi, za koje se bori svaka žena u islamskom svetu.
 
U knjizi nisam fokusirana na privatni život. Smatram da odavno više nije tako uzbudljiv kao moj profesionalni put. Pre nego što je nastao Divan, radila sam u nevladinoj organizaciji koja se bavi pitanjem sakaćenja ženskih genitalija, istražuje nasilje prema ženama i evidentira ga. Narativi o arapskim ženama koje se svojevoljno zabrađuju ili skidaju marame me uopšte ne interesuju. U braku sam delila krevet sa svojim mužen, dobila sa njime decu – sve te normalne stvari koje čine obični ljudi. Prodaja knjiga, razvijanje ovog posla je bilo daleko uzbudljivije. Moje se borbe vode na ulicama i u kancelarijama moje zemlje – u salama za sastanke, ne u spavaćim sobama.
 
Bilo bi poželjno da prestanemo o drugim društvima da sudimo po tome da li su nam nadređena ili podređena. To bi možda trebalo da bude glavni zadatak književnosti – da nam prenese utisak o različitim perspektivama i načinima života koji postoje.  
 
Mislim da je bavljenje književnošću jedan od najznačajnijih i najčistijih oblika dijaloga. Prodaja knjiga je, sa jedne strane, sasvim konkretno omogućavanje ovog dijaloga, ali se u razgovoru o knjigama, kakav se stalno može čuti u dobrim knjižarama, u ovom dijalogu i učestvuje. E sad, pri pisanju ove knjige sam naravno bila svesna toga da će biti ljudi koji se neće složiti sa mojim viđenjem činjenica – ali je to moja verzija. Pripada meni. Sećam se, nakon što je Divan otvoren, redovno su dolazili ljudi koji su mi govorili: „I ja sam hteo da otvorim knjižaru“. Uvek bih pitala: „A zašto nisi?“ Šta god da želiš da uradiš, uradi i nemoj žaliti sa prilikama koje si propustio. Žaljenje je, na kraju krajeva, samo oblik nedostatka samopoštovanja, koga sebe možemo poštedeti.
 
Autor: Kristof Peters
Izvor: freitag.de
Prevod: Milan Radovanović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.