Na večeri sa Laurom Eskivel: Osećati duh svih stvari, vidljivih i nevidljivih

Laura Eskivel je kroz gužvu na ulaznim vratima restorana „Spago“ prošla obavijena nagoveštajem mirisa štapića od sandalovine. Na sebi čak nije imala ni omiljenu večernju haljinu niti beli satenski ogrtač koji joj je lebdeo oko gležnjeva tokom sličnih večeri na Menhetnu, prethodne jeseni. Nosila je suknju i džemper od kašmira sa blago zbunjenim izrazom lica nedužnog čoveka koji se zatekao u nebranom grožđu.

Iako su se mnoga vrata otvorila za četrdesetdvogodišnju spisateljicu i scenaristkinju iz Meksika, niko od prisutnih nije znao da je te iste večeri održana premijera njenog filma „Kao voda za čokoladu“ u Los Anđelesu. Masa se razišla zato što, čak i skromno odevena, gospođa Eskivel izgleda kao prvosveštenica u vrlo baroknom špilu karata. Holivud nije imao nameru da stane na put njenom uspehu.

Nisu to nameravali da učine ni Njujork, a ni Srednja Amerika, gde je promotivna turneja američkog izdanja njenog romana, takođe pod imenom „Kao voda za čokoladu“, trajala još od novembra. Bilo da se sastaje sa novinarkom u restoranu na Menhetnu ili stupa u bar u Majamiju kako bi plesala uz muziku salsa benda, pred Laurom Eskivel se svi razmiču.

Gospođa Eskivel, bivša učiteljica, adaptirala je roman objavljen u Meksiku 1989. godine za veliko platno. Mada je roman u njenoj zemlji bestseler, u Sjedinjenim Američkim Državama često je svrstavan u grupu „šarmantnog, ali zar nismo mi savremeni autori to već prevazišli“ magijskog realizma. I pored toga, njena moralna priča o nesrećnoj ljubavi na ranču De la Garsa u vreme Meksičke revolucije omađijala je mnoge književne i filmske kritičare. „Hrana i strast stvaraju uzvišenu alhemiju u filmu ’Kao voda za čokoladu’, ostvarenju u kome likovi iskušavaju život na toliko intenzivan način da ponekad doslovno predstavljaju tinjajući plamen“, napisala je Dženet Maslin za Njujork tajms.

Smatralo se da će se film kraće vreme prikazivati u bioskopima na obe obale, ali je neprekidno prisutan već mesecima. U Bostonu, Atlanti, Baltimoru, Čikagu i Sinsinatiju se za projekciju čekalo u dugačkim redovima. Čini se da je publika više nego voljna da poveruje u neverovatno i prihvati da će suze izlivene u smesu za tortu navesti sve goste na svadbi da jecaju za svojim izgubljenim ljubavima, kao i da će latice ruža koje daju aromu sosu od prepelica navesti gospođicu da, poput psa u teranju, odskakuće preko meksičkog horizonta kako bi pronašla pravu ljubav i postala vođa revolucije.

Čak su i cinici, kako se čini, uživali u pravednosti trenutka u kome je rigidni i nadobudni lik u filmu krajnje bučno nastradao, posle gastrointestinalne eksplozije. „Još uvek ima nekih sila u prirodi koje svako razume“, kaže gospođa Eskivel. „Tehnologija i industrija udaljile su ljude od prirode i magije i ljudskih vrednosti.“

Zazirući od engleskog jezika, sa sobom je na sastanak povela prevodioca. Međutim, svega nekoliko minuta kasnije govorila je besprekorno i raspevano svojim drugim jezikom, vodeći razgovor sa stidljivom strašću sličnom onoj Tite de la Garse, njene heroine. Kao i Tita, svaki njen ljupki pogled otkriva duhovnu podlogu savremene svakodnevice. Tom je pogledu nemoguće odoleti.

Tragovi zavođenja su suptilni. Na primer, kao kada je nadmeni konsijerž sa razumevanjem klimnuo glavom kada je gospođa Eskivel tražila tamjan i ruže za oltar koji je, tokom promotivne turneje, pravila u svojoj sobi. Zavedeni samo jednim pogledom, zaposleni u jednom supermarketu u Majamiju skinuli su foliju sa upakovanog voća i povrća, kako bi gospođa Eskivel mogla da ga omiriše i opipa.

U razgovoru spisateljica počinje od onoga što je očigledno i sigurnim korakom se kreće prema onome što je sakriveno. Tokom jednog ranijeg ručka u Njujorku je, na primer, počela sa pričom o suptilnom slaganju sukobljenih ukusa u tradicionalnim jelima iz Meksika kakva kuva kod kuće, da bi neprimetno prešla na razmatranje slaganja slojeva stvarnosti u svakodnevnom životu.

Stvarnost je, za gospođu Eskivel, filigranska tvorevina, sačinjena od zaboravljene istorije i neprihvaćenih bogova, neumoljive vere i trajne mogućnosti promene. U meksičkom restoranu gde sam je intervjuisala prošlo je svega nekoliko trenutaka pre nego što je postalo apsolutno nemoguće odvojiti njenu kosmologiju od tamalesa sa sosom od piletine. Dimljene paprike sa crnom čokoladom, beli luk, lešnici, piletina i kukuruz nadmeću se kao razigrani duhovi za dominaciju u jelu.

„Kao devojčica sam shvatila da su unutrašnje aktivnosti u domu podjednako važne kao spoljašnje aktivnosti u društvu“, kaže ona.

U stvarnosti gospođe Eskivel kucanje ljudskog srca je podjednako značajno kao dobovanje bilo kog revolucionarnog doboša. Kuvanje je, kako kaže, stalna uspomena na alhemiju između vidljivih i nevidljivih sila.

Kao treća od četvoro dece Hulija Sezara Eskivela, telegrafiste, i njegove žene Hosefine, odrasla je u pristojnom kraju Meksiko Sitija i išla u Escuela Normal de Maestros, državni fakultet za učitelje, kao što se to i očekivalo od dobrih devojaka. Nekoliko godina kasnije udala se za Alfonsa Araua, meksičkog režisera, čiji je film Mojado Power bio meksički kandidat za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma 1982. godine i drži rekord u zaradi za film na španskom jeziku u američkim bioskopima. Posle osam godina rada u školi gospođa Eskivel je počela da piše i režira predstave za decu.

Njen ju je posao vratio dihotomijama iz detinjstva.

„Odrasla sam u modernom domaćinstvu, ali je moja baka živela sa druge strane ulice, u staroj kući koja je izgrađena u vreme kada su crkve u Meksiku bile zabranjene“, kaže ona. „U kući je imala kapelu, smeštenu između kuhinje i trpezarije. Mirisi lešnika, paprika i belog luka mešali su se sa mirisima iz kapele, sa bakinim karanfilima, tonicima i lekovitim biljem.“

Kao čarobnjakov šegrt, gospođa Eskivel je bila zadužena za mnogo toga više od tučka i avana. „Posmatrala sam kako kuvanje menja kuvara, kao što menja i hranu“, kaže ona.

Hrana koju spremamo i jedemo vraća nas na izvor te iste hrane, kaže ona. Korišćenje mikrotalasne pećnice umesto tradicionalnih zemljanih posuda za nju bi predstavljalo veliki problem. „Ubacite unutra paket i spremite ga i on vas vrati u fabriku u kojoj je napravljen“, kaže ona. „Ne vraćate se zemlji, ne vraćate se sopstvenoj prirodi.“

„Teško je“, mrmlja. Njene se minđuše njišu u ritmu u kom odmahuje glavom. Ne namerava da sa kuvanja u zemljanim posudama u svojoj kuhinji ikada pređe na instant kuvanje.

Naravno, snimanje filmova nije baš povratak prirodi. „Nije, ali kada jednom prihvatite ograničenja forme, onda ste slobodni“, kaže ona. „To je poput recepta.“

U Los Anđelesu je završila dva scenarija. Bilo je jutro i upravo je završila svakodnevni ritual na oltaru koji je napravila u uglovima svoje hotelske sobe. „Priznajem četiri elementa“, kaže ona. „Voda je na severu. Tamjan koji predstavlja vazduh je na istoku. Cveće za zemlju na jugu. Sveća za svetlost na zapadu. Pomaže mi da ostanem usredsređena.“

Scenarija su od nje počeli da traže veliki filmski studiji, kao i najpoznatiji južnoamerički glumci. Ali bila je spremna da svoje oltare vrati u Meksiko Siti, kod svog supruga i sedamnaestogodišnje ćerke Sandre.

„Nedostaje mi pravljenje doručka za njih dvoje, posle mog svakodnevnog rituala“, kaže ona. Ništa nije bitnije od prostora o kome se žena oduvek starala – Briga! Kuvanje! Hrana sve može da promeni“, kaže ona.

Sa druge strane stola u „Spagu“, Hose Ludlov, asistent produkcije „Arau“ filma, studija njenog muža, raspravljao je o sporazumima koji su tog dana sklopljeni na američkom filmskom tržištu. Konobari u restoranu obigravali su oko stolova. Gospođa Eskivel, u džemperu od kašmira, zatvorila je oči stavljajući u usta zalogaj guščije džigerice sa čatnijem od rabarbare, a zatim razgledala prostoriju koja je kipela od slavnih ličnosti. „Ovo je izvrsno“, rekla je.

Nešto je, međutim, nedostajalo. Gde je beli ogrtač od satena koji je obično nosila? Niko nije istakao činjenicu da nedostaje, makar ne naglas. Odjednom je počela da govori na španskom. Njen prevodilac je rekao: „Laura ne želi da brinete. Jednostavno joj je trebao džemper. Večeras je isuviše hladno za njenu anđeoski belu haljinu.“

Autor: Moli O’Nil
Izvor: nytimes.com
Prevod: Milan Radovanović
Foto: Gerardo Beretta Buckley