Min Đin Li će vam prva reći – sve je uradila pogrešno. Istina, njena priča, njen stil i karijera – sve je bilo konvencionalno. Ali zar nije poenta kreativnosti da se prkosi normi?
Roman „Pačinko“ pisala je skoro trideset godina. Priča obuhvata četiri generacije, prateći život jedne korejanske imigrantske porodice u Japanu. „Pačinko“ je bio nacionalni bestseler, finalista Nacionalne nagrade za književnost, urednici Njujork Tajmsa su je izabrali za svoj Editor’s Choice, predstavljana je u brojnim prestižnim novinama i časopisima. Prva rečenica knjige „Istorija nas je izneverila, ali nije važno“ odjekuje celim delom, i dalje. Njeno pisanje vas grabi i ne pušta.
U ovom intervjuu autorka govori o svom imigrantskom iskustvu, o fascinaciji poslom i istoriji Koreje i Japana.
Knjiga opisuje mnogo mesta i mnoge ljude. Kako je izgledao proces stvaranja toliko slojeva generacija i ubeđenja svih tih različitih ljudi u priču?
U prvoj verziji knjige, koju sam pisala od 1996 do 2003. godine, nije postojao nijedan junak iz finalne verzije. Knjiga je trebalo da govori samo o Solomonu. Ali, dok sam živela u Japanu između 2007. i 2011. godine, intervjuisala sam mnogo ljudi koji podsećaju na Solomona, biznismene, Korejce koji žive u Japanu već četvrtu generaciju. Upoznavši ih, otkrila sam da nisu naročito interesantni, i shvatila sam da ne mogu da pišem roman o njima jer su, zapravo, prve generacije koje su se doselile u Japan bile daleko inspirativnije jer su to bili ljudi koji su svašta radili samo da bi preživeli. Na primer, njihovi dedovi su morali da skupljaju đubre da bi prehranili svinje koje su držali u kućama. Njihove babe su morale da prave domaća alkoholna pića i hapsili su ih skoro svake nedelje. Taj svet mi je delovao vrlo zanimljivo, nisam mogla da verujem čime su sve bavili, pa sam odlučila da stvorim nove likove. I tako je nastala potpuno nova knjiga. Izuzev jednog poglavlja, početni rukopis sam potpuno odbacila.
Ne preporučujem nikome da ovako piše knjigu. To je verovatno najgluplji mogući način.
Zašto niste jednostavno objavili knjigu u formi intervjua koje ste obavili sa svim tim ljudima?
Pa zato što nisam etnograf. Volim antropologiju, način na koji antropolozi rade, pa se može reći da sam na neki način ja lažni antropolog. Mogu da pravim lažne etnografije, i niko mi neće zameriti jer sam pisac. Imam mnogo slobode. Recimo da sam htela da pišem o mladoj ženi koja piše intervjue za književne novine. I odlučim da intervjuišem tebe. Družila bih se sa tobom otprilike dva dana, pratila te dok se baviš svojim poslovima, pričala bih s tobom, i beležila sve što radiš. Tako pristupam stvaranju svojih likova, za to je potrebno mnogo vremena. I na kraju iskoristim otprilike 2% onoga od svega što prikupim, ali tako ja radim.
Želim da stvorim nešto što je drugačije od onoga što vidim. Mislim da je to ono što pisci fikcije rade, opisuju istinu ističući teze o svom viđenju sveta. Pretpostavljam da mi se, na mnogo načina, ne dopada kakav je svet i stalno smišljam načine kako da alternativni svet koji stvaram prikažem verodostojno, da on sadrži emocinalne istine, i onda posmatram kako će sve da ispadne. Trudim se da odgovorim na mnoga životna pitanja. Postoji mnogo stvari koje ne razumem, i kroz fikciju tražim odgovore. To ne bih mogla da radim u publicistici, tu morate da pišete istinu, zasnovanu na istinitim činjenicama. U svojim delima ja pripovedam o emocionalnoj istini, a ne o bukvalnoj istini.
Sa kakvom ste emocionalnom istinom po pitanju Koreje odrastali, i kako je ona našla put do knjige?
Sjajno pitanje. Moj doživljaj Koreje je dečji. Kada sam otišla iz Koreje, imala sam sedam i po godina i čitav svet mi je delovao nekako nevino. Dok sam odrastala, mnogo užasnih stvari se događalo na političkoj sceni u Južnoj Koreji, a opet, ja sam imala majku koja podučava klavir od kuće. Sećam se da smo jeli sladoled za dezert ako bismo imali malo više para, i da je moj otac uvek nosio odelo na posao; to su moje uspomene iz detinjstva. I drago mi je zbog tih nevinih uspomena jer, sada kada sam svesna istorijskog aspekta onoga što se zaista događalo, pomislim da su moji roditelji sigurno bili prestravljeni kada su odlučili da skrušeno započnu život u drugoj zemlji.
Moji roditelji su u Koreji pripadali srednjoj klasi, a u Americi su postali ranička klasa, znači da je strah od političkih posledica bio dovoljno jak da ih motiviše da iz korena promene svoje živote. Moj otac se doselio u Ameriku kada je imao četrdeset godina. Meni je vrlo teško da zamislim šta bi mene nagnalo na takav potez. Moralo bi da bude nešto katalizmično, jer sada imam četrdeset devet godina. Gde bih mogla da odem? Ekvivalent bi za mene bio, hajdemo u Čile, i započnimo život ispočetka.
Vaši književni počeci nisu bili baš uobičajeni?
Ne, ne, počela sam na pogrešan način. Mnogo stvari sam uradila pogrešno jer nisam imala na koga da se ugledam. Nisam znala kome da se obratim. Mislila sam da ako budem studirala pravo i postala advokat, da će mi život biti lagan. Moji roditelji su radili u bednoj prodavnici šest dana nedeljno i retko sam ih viđala. Bili su veoma zauzeti i stalno su bili premoreni. I ja sam dosta radila u toj prodavnici dok sam odrastala, i za vreme studija, tako da sam znala da mi posao u radnji u centru Menhetna sa pacovima u podrumu neće obezbediti prijatan život. Mislila sam da ću upisati neki prestižan koledž, studiraću pravo, i biću advokat. A onda sam radila dodatne sate u radnji da bih pomogla roditeljima, sedam dana nedeljno. Retko sam stizala kući na večeru sa porodicom. Ni muža nisam viđala. Onda sam zaključila da takav život nema mnogo smila. A što se tiče pisanja, nisam imala predstavu da je to mogućnost. Trebalo mi je dvanaest godina da objavim prvu knjigu. Za „Pačinka“ mi je trebalo, dvadeset sedam, jer sam ga pisala pre nego što sam počela da pišem prvu knjigu koju sam objavila. Ja mu dođem kao neki svetac zaštitnik zakasnelih pisaca.
Sada kada ste pomenuli posao, mnogo me zanimaju poslovi likova iz knjige. Svi likovi u knjizi rade. Bilo da vode pansion ili rade u nekoj ogromnoj internacionalnoj kompaniji. Da je to nešto što ste želeli da bude deo priče?
Meni je jako mnogo stalo do posla, jer je to uglavnom način na koji provodimo svoje vreme. Možete reći da ste majka, ili da ste sestra, ali to su identiteti odluka i biologije. Ali kako zaista održavate život tog identiteta? Deveset devet procenata vašeg vremena morate da stvarate novac, i mene zanima kako ljudi dolaze do novca. Dok sam odrastala svako koga sam znala je imao nekakav posao, čak i mladi ljudi. Kada pišem svoje lažne etnografije, zaista želim da znam čime se ljudi bave i kako su dospeli tu gde su.
Setila sam se nečega što je Ocean Vong rekao o velikodušnom pisanju, kako je književno delo poklon čitaocu. Kada pričate o vašoj karijeri, to je to. Zvuči kao da ste trudili da stvorite poklon koji ćete dati ljudima.
Nadam se. Nadam se. Jako bih se uznemirila ako bi neko rekao da je „Pačinko“ uzalud protraćeno vreme. Jer, ponavljam, život je vreme – ne mislim da je vreme novac, već da je život vreme. I vreme je život. Treba da iskoristite to vreme. Verujem da treba da se zabavimo, ali i da se prosvetlimo. Ako vas moja knjiga ne zabavi i ne pruži vam neka saznanja, pređete na sledeću. Ne volim kada čitam neku knjigu i mislim: „Ova knjiga je vrlo poučna, ali je i beskrajno dosadna“. Za mene je čitanje oduvek bilo zadovoljstvo, i zadovoljstvo mora da postoji u knjizi.
Autor: Ebigejl Minen
Izvor: samsoniaway.org
Prevod: Aleksandar Mandić