Laguna - Bukmarker - Moralni prerogativ u delima Oskara Vajlda - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Moralni prerogativ u delima Oskara Vajlda

Neobična strategija zajednička za većinu studija o Oskaru Vajldu je ignorisanje njegovih bajki, narativnih poema i, najčešće, njegovih kritika. Zaobilaženje ovih priča i članaka ukazuje na nerado obrađivanje materijala koji je na prvi pogled ozbiljniji i moralniji od amoralnog hedonizma, „proračunate trivijalnosti“ koja se toliko dugo povezuje sa Vajldovim životom i njegovom umetnošću. Čak se i u nekim knjigama novijeg datuma Vajldovo literarno stvaralaštvo karakteriše kao demonsko ili, u najboljem slučaju, kao istraživanje latentnih zlobnih impulsa koji borave u svima nama. Vajldova dosledna osuda sebičnosti, njegovo slavljenje ljubavi, saosećanje prema napaćenima – koji su evidentni u njegovim poznatim, ali i zaboravljenim delima – retko privlače pažnju danas, kao što je (uglavnom) nisu privlačili ni tokom njegovog života.


Ruku na srce, nekoliko književnih kritičara primetilo je težnju ka moralnosti u Vajldovoj umetnosti, makar je pominjući, premda je smatrajući anomalijom, uzevši u obzir Vajldove lične navike. Ali kritičari uglavnom naglašavaju estetičnost, satanizam, dekadenciju i degeneraciju u Vajldovim delima, i oklevaju da priznaju da je pravi Vajld, onaj ispod maski i pretvaranja, bio viktorijanski džentlmen koji nije mogao pobeći od viktorijanske sklonosti ka propovedanju i moraliziranju.

Preveliki je zadatak obuhvatiti čitav Vajldov kanon i podvući moralne argumente u svakom pojedinačnom delu. Umesto toga, želim da se osvrnem na njegove nehvaljene bajke i odbranim tvrdnju da je moralnost, koja je u njima očigledna, u skladu sa moralnošću za koju se Vajld zalaže kroz čitav svoj opus, od najranije poezije, do „Poslanice“ Alfredu Daglasu (poznatije pod imenom „De Profundis“). Zatim bih naglasio da neke priče odražavaju značajne lične tenzije vezane za umetnost i moralnost, ili poštovanje umetnosti i religijske obaveze, što se takođe javlja kroz niz Vajldovih dela. Ove tenzije otkrivaju kritički instinkt koji seže dalje od mudrih aforizama i hedonističkih paradoksa. One takođe ilustruju Vajldovu moralnu stranu kojom se skoro niko ne bavi.
Vajld je objavio dve zbirke kratke proze: „Srećni Princ i druge priče“ 1888. i „Kuća narova“ 1891. Ove priče nisu napravile senzaciju, kao što je bio slučaj sa romanom („Slika Dorijana Greja“ 1890) i dramskim delima koja su usledila, iako su priče dobile povoljne kritike u časopisima Saturday Review, Athenaeum i Pall Mall Gazette. I sam Vajld je malo govorio o ovim zbirkama, ali njegova uzgredna opaska o jednoj priči može se primeniti na sve njih, pa i na „Dorijana Greja“: „Srećni Princ“, napisao je u pismu, „pokušaj je da se jedan tragični savremeni problem obradi u formi koja ističe delikatnost i maštovitost; to je reakcija na potpuno podražavalački karakter moderne umetnosti“. „Forma“ koju je Vajld odabrao je fantazija, kojoj jasno daje prednost u odnosu na realizam i „potpuno podražavalački karakter moderne umetnosti“: Vajld ume da obradi tragičan problem čak i u bajci kojoj nisu bitni zastrašujući detalji ili verno opisivanje svakodnevnih pojava. Vajld je takođe naglasio da njegove bajke nisu namenjene deci.

Priče se bave različitim vrlinama i porocima. U većini njih se razotkrivaju i kritikuju samoživost i bezosećajnost. Sebični Džin ne dozvoljava deci da se igraju u njegovom prelepom vrtu. Zvezdani Dečak odbacuje „inferiorne ljude“, pa čak i sopstvenu majku. Infantkinja ismeva deformisanog patuljka koji pleše da bi je zabavio na njenom rođendanu. Veliki Hju, mlinar, ironično nazvan „оdani prijatelj“, podmuklo potkrada svog suseda, malog Hansa. Mladi Кralj uživa u neverovatnom luksuzu i živi samo da bi uživao. Rimska raketa u Izuzetnoj Raketi smatra sebe neopisivo superiornom u odnosu na vatromete manjeg gabarita.

U nekim bajkama glavni lik prepoznaje svoju grešku, kaje se i dostiže neku vrstu iskupljenja. Ovo se događa u Sebičnom Džinu, Mladom Kralju i Zvezdanom Dečaku. U drugim bajkama likovi kao što su Veliki Hju, infantkinja i uobražena raketa ostaju zaslepljeni svojom sujetom i na kraju se ne oporavljaju. Bajke Srećni Princ i Slavuj i ruža obrađuju ličnu žrtvu i ljubav i opisuju, za razliku od drugih bajki, vrline, a ne poroke. Ribar i njegova duša, najkompleksnija od ovih bajki, još jedna je obrada teme dvojnika u kojoj dolazi do razdvajanja duše i tela, kao što se događa u „Slici Dorijana Greja“.

Neke od ovih bajki Pirson je obeležio kao „lekcije o praktičnom hrišćanstvu“, ali mislim da bi Vajld pre rekao „imaginativna obrada“, koliko god da je pouka priče hrišćanska. I zaista, Vajld upozorava čitaoce (kao i sebe) da pouku priče ne čine previše očiglednom ili pompeznom. Na kraju Odanog prijatelja, kada Vodeni Pacov ljutito odlazi nakon što čuje Zelentarkinu priču o Velikom Hjuu koji potkrada malog Hansa, koja kaže: „A zapravo sam mu samo ispričala priču sa poukom“, na šta Patka odgovara: „Ah! To je uvek opasno činiti“. A narator dodaje da se potpuno slaže s njom.

Opasne ili ne, moralne pouke koje Vajld pruža možda su čak i nauštrb imaginativnosti. Uopšteno govoreći, kao i Ezopove basne, bajke otkrivaju nivoe ljudskih zabluda i mudrosti dok istovremeno podržavaju vrline. Međutim, Vajldove bajke nisu napisane da bi ulivale religioznost ili zagovarale hrišćanstvo. Prosto rečeno, one promovišu pristojnost i darežljivost u međuljudskim odnosima.

Otuda njihova moralna dimenzija i otuda Vajldov strah da pouka priče može da naruši, makar potencijalno, umetnost pripovedanja.

Odani prijatelj nije jedini primer Vajldove nelagode. Izuzetna Raketa se lako može čitati kao autoparodija, iako niko to nije dotad radio, makar u objavljenom delu. Raketa, poslednje čudo pirotehnike, hvali se svojim poreklom i superiornim statusom pred vatrometima. Čak pokušava da dokaže da može eksplodirati i kada se pokvasi. Ali avaj, ne uspeva da se zapali i završava u jarku, gde susreće Žabu, Vilinog Konjica i Patku, koji nisu impresionirani njenom pričom o vatrenim veštinama. Uzgred primećuje da osobe njenog statusa nisu nikada korisne. Kada je dva dečaka ubace u vatru, ona se zapali i usklikne: „Divno. Leteću ovako doveka! O, kakav uspeh!“ i konačno eksplodira. Nažalost, niko je ne primećuje. Njena sagorela ljuštura pada Guski na leđa. „Mili Bože, štapovi padaju sa neba“, reče preneražena Guska. „Znala sam da ću izazvati pravi spektakl“, zavapi Raketa i onda se ugasi.

Raketa neodoljivo podseća na Vajlda – estetu, naduvenka, sezonsku senzaciju, nedostižnog umetnika koji je svestan svog pretvaranja i nemogućnosti da ima uticaj; a takođe je sposoban da ismeva sebe. Ruku na srce, bilo je više upozorenja ili nagoveštaja neuspeha u Vajldovim delima, još od objavljivanja njegove zbirke poezije iz 1881. godine. Izuzetna Raketa je zasigurno najšaljivije od tih upozorenja. Značajno je što se nalazi na kraju druge zbirke, a pošto je „Kuća narova“ objavljena kada je Vajldova slava (ili ozloglašenost) bila izražena, poređenje Rakete i Vajlda zaista je neizbežno.

I Mladi Kralj barem donekle podseća na Vajlda, jer glavni junak postaje toliko zaljubljen u umetnost da okreće leđa ljudskoj patnji, dok mu se u snu nije javilo kroz kakve muke njegovi podanici sigurno prolaze zarad njega. Svečano odbacuje svoju kraljevsku pompeznost i demonstrira svojim podanicima važnost duhovnog integriteta. Tipično je za Vajlda da instinktivno veličanje suprotstavlja instinktivnoj religijskoj osećajnosti. Narator u Sfingi (1894), na primer, sa zgražavanjem odbacuje svoje seksualne fantazije da bi se poklonio pred izbledelim raspećem. I u privatnom životu Vajld je redovno išao od salona do katedrale i nazad. Ali u umetnosti, iako ne uvek u svakodnevnom životu, Vajld odbacuje materijalizam dok glorifikuje duhovnu ravan ljudskog iskustva i konstantno podseća čitalačku publiku na važnost duše.

Priče o žrtvi i ljubavi Srećni Princ i Slavuj i ruža oslikavaju likove koji žrtvuju svoje živote zarad drugih, u prvom slučaju zarad siromašnih, a u drugom zarad ljubavi. Svet ne obraća posebnu pažnju na ove žrtve jer je ravnodušan, pa i netrpeljiv prema nesebičluku. Princ i njegov pomoćnik Lasta ipak odlaze u raj gde će biti nagrađeni za svoj čin.

Slavuj i ruža završava se sa malo više gorčine. Slavuj se ubija tako što se grudima nabode na trn da bi ruža mogla da se nahrani njegovom krvlju i poraste, kako bi mladi student mogao da pokloni ružu devojci koju voli. Ali devojka odbija ružu jer joj se ne slaže sa haljinom, a mladić koga je povredila osoba prema kojoj gaji romantično divljenje uzdiše: „Kako je ljubav smešna“, i vraća se svojim prašnjavim knjigama.

Slavuj, koji veličanstveno peva dok umire, očigledno je superioran umetnik u odnosu na Raketu, čija umetnost je samoj sebi svrha. Slavuj bi mogao biti prikaz umetnika kome Vajld stremi, dok je Raketa hvalisavac od kojeg strahuje da se neće uzdići. Nažalost, za razliku od Princa i Laste, Slavuj nije otišao u raj, niti je njegova žrtva priznata na bilo koji način, tako da zaključak priče ostavlja čitaoca sa osećajem da je sve bilo uzalud. Nema sumnje da je i Vajld u sebi gajio taj strah. Možda pravi umetnik pati više od onog koji se pretvara, i mada su obojica ranjivi, Slavujeva ranjivost čini njegovu sudbinu tragičnom, dok je Raketina smejurija.
Najzanimljivija bajka je definitvno Ribar i njegova duša. Ispričana je stilom koji podseća na Bibliju i priče iz „Hiljadu i jedne noći“. Jezik obiluje čulnim motivima, a delovi priče zvuče misteriozno i drevno. Odabir reči je arhaičan, tj. elizabetanski, a ponavljanja reči i pustolovina (sve se dešava triput, kao i u drugim Vajldovim pričama, a i narodnoj tradiciji) daju priči stilizovanu spoljašnjost u koju se nije tako lako upustiti kao u drugim pričama, pogotovo zbog zbunjujućeg izobilja detalja. I zaista, priča je gotovo nerazumljiva, ali njena pouka ipak ostaje jasna.

U ovoj bajci Ribar priziva u pomoć mračne sile da bi razdvojio Dušu od svog tela, jer se zaljubio u morsku sirenu i ne može da se pridruži njoj i njenom morskom narodu osim ako ne postane, kao i one – bezdušan. Lokalni sveštenik ga upozorava da je morski narod kao „divlje zveri koje ne razlikuju dobro i zlo“. Sveštenik dodaje da je „telesna ljubav zlo“. Ribar ipak odlučuje da se pridruži Sireni, tako da prolazi kroz satanistički ritual, razdvaja Dušu od tela i pridružuje se svojoj morskoj lepotici. S druge strane, Duša je potpuno izbezumljena. Luta tri godine i stiče mudrost, bogatstvo i poštovanje prema čulnosti kroz tri izrazito alegorijske avanture; i pred kraj svake godine se vraća kako bi iskušala Ribara onim što je stekla. Duša želi da se vrati u Ribarevo srce, ali nijedno njeno iskušenje nije primamljivo, sem poslednjeg: očaravajuća plesačica. Pošto sirene ne mogu da plešu, Ribara ona privlači i kreće sa Dušom da vidi tu devojku.

Tokom potrage Duša podstiče Ribara da krade, da udari dete i ubije trgovca: čovek i njegova duša su sada osuđeni jedno na drugo činjenjem zlodela. Ali Ribar počinje da oseća strašno kajanje zbog zločina koje je počinio i Duša ga podstiče da čini dobra dela. Što se Duše tiče, sve je bolje od Ribarevog povratka Sireni. Ali mladić je odlučan da ponovo bude uz svoju ljubav.

U međuvremenu Sirena umire od samoće i očaja. Ribar skače u more očajnički pokušavajući da joj se pridruži, ali on više nije nevin (tj. upoznao je dobro i zlo kroz svoje iskustvo), tako da ne može da živi pod vodom. Srce mu se slama i u poslednjem trenutku Duša ulazi u njegovo slomljeno srce. More izbacuje na obalu tela Ribara i Sirene, koji su bez opela sahranjeni na zabačenom ćošku proplanka. Začudo, na kraju, iz neobeleženog groba izrastaju prelepi beli cvetovi. Cvetove odnose na oltar lokalne crkve, a Sveštenik, saznavši za njihovo poreklo, potpuno menja mišljenje. Njegov preobražaj je prikladno zabeležen biblijskim stilom:

„Ujutru, dok je još svitalo, on ode s monasima i sviračima, onima što drže sveće i onima što mašu kandilom, i sa još mnogo drugog sveta na morsku obalu i blagoslovi more i sve što u moru živi. Blagoslovi i faune i stvorenjca što plešu u šumi i bića blistavih očiju što vire kroz lišće. I svemu što je živelo na Božjem svetu on da svoj blagoslov, a srca se ljudi napuniše radošću i čudom.“

Sveštenikova strogoća je ustuknula pred hrišćanskim milosrđem, kao što Novi zavet, za hrišćane, dopunjuje i nadilazi Stari. Sveštenik је govorio „ne o Božjem gnevu, već o Bogu čije je ime Ljubav“.

Priča se razlikuje od „Dorijana Greja“ po tome što duša dovodi telo do propasti, a ne obratno. Ali priču i roman povezuje poruka priče da telo ne može da živi ili postoji u stanju blaženstva bez pomoći duše ili ravnoteže s njom. Vajld je obično branio stanovište da duša i telo moraju živeti u skladu jedno sa drugim ili, još preciznije, da duša predstavlja jedinstvo uma i tela. Razdvojivši telo od duše, Ribar može da živi sa morskim narodom, ali postaje bezdušan i nesposoban da iskusi greh i kajanje. Čineći grehe, a zatim ispaštajući zbog njih, ne samo da je povratio dušu već i Božju milost.

I na kraju Ribar i Sirena svojom žrtvom zbog uzajamne ljubavi omekšavaju strogo srce Sveštenika. Ljubav trijumfuje (iako u smrti) uprkos protivljenju društva. Beli cvetovi koji cvetaju na grobu zaljubljenih predstavljaju nevinost njihove ljubavi dok izdržavaju Božju kaznu. Iako Sveštenik ne želi da oprosti Ribaru odlazak Sireni i uživanje „u telesnoj ljubavi“, Bog slavi Ribarevu ljubav ukrašavajući njegov grob. Ovaj čin božanske milosti izaziva preobražaj hladnih ljudskih srca i čitav Božji svet prima blagoslov.
Čudo koje ishodi božanska samilost ne javlja se samo u Ribaru i njegovoj duši. Beli cvetovi prekrivaju mrtvo telo Sebičnog Džina nakon što je od isusolikog dečaka dobio poziv da ga otprati do vrta, „a to je Raj“. Pesnik iz „Balade o tamnici u Redingu“ (1898) zamišlja crvene i bele ruže kako cvetaju na neosveštanom grobu pogubljenog ubice. I opet, sveštenici (kao predstavnici institucionalizovane religije) neće da osveštaju grob grešnika...

Složeniji primer moralnih dimenzija izraženih u nekoliko bajki je Vajldov čuveni esej „Duša čoveka u socijalizmu“ (1890). Ovde, verovatno najmanje zamaskiranim literarnim glasom, Vajld kori bogataše zbog ravnodušnosti prema napaćenima i zbog nezainteresovanosti za duhovne (emotivne, estetske) sfere ljudskog života. „Duša čovekova“ očigledno je moralni traktat od početka do kraja. Njena kritika bogatih i moćnih uvredila je mnoge Vajldove poštovaoce. Njen poziv na samoljublje i zagovaranje individualizma i osećaja za estetiku ispoljavaju snažan moralni ton čiji je cilj ne samo da privuče pažnju čitalaca već i da u konačnom ishodu popravi stav Vajldove domovine prema ugnjetavanima. I u jukstapoziciji sa moralnim prerogativima iz Vajldove fikcije i dramskih dela, eseji se teško mogu smatrati anomalijom. Niti se Vajldova osećanja mogu smatrati neiskrenim samo zato što je voleo apsint i muškarce. Ta rasprava je otrcana i naporna; treba je odložiti na policu.

Ilustracije Vajldovog moralnog prerogativa su zaista brojne, ali obećao sam da se neću upuštati u čitav njegov opus. Ipak, moram da primetim da su se mnogi kritičari ogrešili o Vajlda time što su izostavili obilje dokaza o njegovoj posvećenosti saosećanju, nesebičnosti i ljubavi. Osuđivao je viktorijansku etiku i krute moralne pozicije, ali ne i moralne istine, istine ljudskog srca. U pismu Čarlsu Godfriju Lilandu 1882. godine, u vezi sa obrazovanjem Lilandovog sina, Vajld ukazuje na povezanost moralnih načela i umetnosti koju je bez oklevanja proklamovao kada je imao 28 godina.

„... momak koji izučava bilo koju umetnost, uči o čestitosti i iskrenosti i jednostavnosti, u najpraktičnijoj školi jednostavnih moralnih načela na svetu, školi umetnosti, takođe uči da voli prirodu... da bude dobar prema životinjama i svim živim bićima... da se čudi nad Božjim delima i da ih još više obožava.“

Vajld nije sa godinama promenio svoje mišljenje na ovu temu, mada to nije često javno priznavao. Umesto toga, uspostavljao je vezu između umetnosti i jednostavnih moralnih načela kroz sopstvenu kreativnu genijalnost dok je direktno i indirektno formulisao novu moralnost, ili, ako hoćete, novi stav prema moralnosti 19. veka. I uspeo je u tome pripovedajući priče sa poukom, iako je to „uvek opasno činiti“.

Autor: Džon Alen Kvintus
Izvor: vqronline.org
Prevod: Borivoje Dožudić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.