Momčilo Petrović: Oči u oči s đavolom

Sve je izgledalo kao u horor filmu, zaposednuta je imala nadljudsku snagu i govorila je glasovima različitih ljudi, priča Momčilo Moca Petrović.



Momčilo Moca Petrović novinar je već 43 godine. Tačnije, reporter, i to punokrvni, kakvih je malo na srpskoj medijskoj sceni. Kao i Rudolf Valentino s pojavom ton-filma, kako sam kaže, ni on se nije najbolje snašao u modernim vremenima.

Povukao se u novinarsku zavetrinu i piše, iskustva s najčudnijih mesta, na kojim su nastajale njegove reportaže, pretače u knjige. Dosad je objavio devet, a poslednja u nizu „Srce crnog goluba“ postala je bestseler, koji je prodat u desetinama hiljada primeraka.

Za dobru priču se nije libio da zagazi u vatru i vodu, da stoji nad pokojnikom kog probadaju glogovim kocem, da oseti kako je to kad đavo vreba da ti zbog trenutka neopreznosti uzme dušu...

Ipak, bez obzira na sva ta iskustva, kaže da u magiju ne veruje. Zapisuje samo ono što vidi i to je sve.

Odakle potiče naziv knjige?

To je bilo drastično iskustvo. Priča se mnogo o crnoj magiji, ali su retki imali priliku da taj obred vide i razgovaraju s osobom koja baca čini koje mogu da nanesu štetu drugom. U obredu kom sam prisustvovao morao sam da pojedem srce crnog goluba. I to je bilo odvratno, da ne opisujem detalje. Naći vračaru-vešticu otprilike je kao traženje plaćenog ubice. Predstavnici bele magije spuste glas i ne vole da pričaju o njima, ali, mic po mic, nekako sam uspeo da dođem i do crnih magova.



Kako je izgledao obred isterivanja đavola?

Otprilike kao na filmu. Prisustvovao sam obredu u jednom malom zabačenom manastiru. Radilo se o devojci iz koje je isterivan đavo i koja je pokazivala nadljudsku snagu. Muškarci su je držali prikovanu za pod. Kao što viđate na filmovima, progovarala je različitim glasovima, svađala se. Taj obred traje poprilično dugo, mučno je sve to gledati. Ja, kao, ne verujem u to, ali kada mi je jedan stari monah prišao i rekao, pošto je primetio da zurim širom otvorenih očiju, da ne gledam tu devojku u oči jer đavo, kad ga isteraju, najlakše uđe kroz oči, tako da može da uđe i u mene. Ja sam, dabome, skrenuo pogled i nisam uopšte razmišljao o tome da li to treba da uradim ili ne. Za svaki slučaj nisam više gledao. Obred je uspeo, ta devojka, koja se ponašala nekontrolisano, histerisala, posle obreda je bila sasvim smirena. Međutim, da li je to opet sugestija i koliko je to bilo privremeno, iskren da budem, ne znam. Možda je to bilo privremeno smirenje, ali se nešto te večeri desilo i ta devojka, koju su jedva ugurali kroz vrata jer se držala rukama i nogama, tu su bila i njena braća, izašla je smirena.

Ovaj obred praktikuje i Katolička crkva.

Da, s tim što se kod njih veruje da samo određeni sveštenici mogu uspešno da obave egzorcizam. Dobijaju dozvolu od pape i to je posao kao i svaki drugi. Naša crkva je malo diskretnija kad je o tome reč jer ima učenje da ne leči čovek, nego Bog kroz molitvu i da je potpuno nebitno ko će tu molitvu pročitati. Pravoslavna crkva osobe u koje je ušao đavo naziva posednutim ili đavoimanim i veruje se da je đavo ušao u nekog ako ima neobično ponašanje ili se fizički razboli. I tu postoje mesta za koja se veruje da su delotvornija. Na primer, jedan manastir u zapadnoj Srbiji koji ima ogroman parking i gde bude i po 30 autobusa iz Republike Srpske, Makedonije, i gde se obred vrši kolektivno.

Posle svega, da li biste se usudili da ponovo uradite isto?

Bih, ja sam novinar, jedino znam da pišem. Ima mučnih stvari koje nisam stavio u knjigu. Na primer, postoje neka mesta u crkvama koja leče. Recimo, jednu noć sam presedeo s monahom pored kamene nadgrobne ploče u crkvi gde se umobolna osoba izleči ukoliko na njoj prespava. Doveli su osobu ometenu u razvoju, to su bile jezive scene. Zamislite ovo: noć je, u crkvi gore samo kandila pred tri-četiri ikone; monah određen da bude tu dok mladić spava na čudotvornoj nadgrobnoj ploči i ja sedimo na nekakvim hoklicama. Posle nekoliko sati hvata nas san, ali ako zadremam, pašću... Onaj mladić, zgrčen kao fetus, mirno leži... I, odjednom, vrisak od kojeg doslovce poskočiš! Trza se, bunca... Monah, navikao valjda na takve scene, klečeći pored njega, umiruje ga... Opet je mir, pa za sat vremena opet vrisak, suze, plače i doziva majku, a ima ga preko metar i devedeset sigurno, lep kao jabuka.

Koji je bio povod za knjigu?

Taj događaj je prošao prilično nezapaženo u javnosti u ono vreme blokade kretanja zbog korone. Pojavila se sitna vest koja nikog nije zanimala da je policija rasterala grupu građana u Košutnjaku koji su tu nešto kopali. Raspitujući se, saznao sam da je reč o pokušaju izvođenja jednog drevnog magijskog obreda koji se zove volovska bogomolja i kojom se rasteruju zarazne bolesti. Poslednji put je taj obred izveden početkom osamdesetih godina, a tada sam sasvim slučajno imao priliku da to vidim, odnosno da prisustvujem. Suština je u tome da, kada se pojavi zaraza u nekom selu, svi meštani uz određene rituale prođu između dve vatre, kroz rupu u zemlji i kroz vodu. Dakle, tri osnovna elementa – vatra, voda i zemlja, i tako se izleče od zaraze. Neko se toga setio u vreme korone, a znate čime se tad sve „lečila“ korona.

Autor: Milan Jovanović
Izvor: republika.rs