Onaj ko bi pouzdano znao kako se piše knjiga koju će čitaoci voleti i kupovati, znao bi svake nedelje kojih će sedam brojeva biti izvučeno na lotou! Bilo je i pre mojih knjiga dela koja su se bavila istorijom na popularan način, ali nijedna u poslednje vreme nije naišla na takav odziv kod čitalačke publike kao „
Zanimljiva istorija Srba u 147 priča“.
Rekao je ovo za Glas Srpske književnik, publicista i novinar
Momčilo Petrović, objašnjavajući koliko je iznenađen reakcijom publike na pomenutu knjigu. Poznati autor kaže da nije siguran da li su zasluge za to samo na njemu, ali da je ponosan na ono što je uradio u prvoj, ali i drugoj knjizi, koja je prošle godine objavljena u izdanju Lagune.
„Od septembra 2021. do danas ta je knjiga neprestano bila ili prva na Laguninoj top-listi publicistike, ili blizu prve. Ne usuđujem se da mislim da u svemu tome imam velike zasluge, pre će biti da su se u kosmosu složile neke kockice... Isto tako, ne usuđujem se da predviđam sudbinu ‘
Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba’. Reč je, praktično, o nastavku, drugom delu iste zbirke priča, ali ko zna“, dodaje on.
Nisu svi blagonaklono reagovali što ste pokazali drugo lice određenih dešavanja srpske istorije o kojim je stvorena široko uvriježena, ali naučno ne baš tačna slika u kolektivnoj svijesti nacije.
Nisu ni mogli svi da budu zadovoljni. Pisao sam, recimo, o tome kako su svoj „prvi milion“ između dva svetska rata zaradile neke porodice čiji se izdanci i dan-danas oglašavaju, tražeći povratak nacionalizovane imovine. Činjenica da su se obogatili ropskim radom dece i potkupljivanjem ministara, o čemu detaljno pišem, ne uklapa se u sliku kojom oni žele da se predstave javnosti. Ili ovo: Beograd je do skoro planirao podizanje spomenika Vladi Iliću, gradonačelniku od 1935. do 1939. godine... jer je poklonio svoje zemljište za zoo-vrt, a ja pišem da je Vlada Ilić to zemljište, i ostalo što je imao, kupio od bogatstva stečenog tako što je srpskoj vojsci pre Prvog svetskog rata isporučio dva miliona trulih opanaka – za zdrave pare. Pa kad pišemo o „albanskoj golgoti“ trebalo bi da znamo da su se vojnici smrzavali jer im se obuća raspala posle nekoliko dana.
Paradoksalno je da je digitalizacija skratila i olakšala put prema istorijskim činjenicama, ali čini se da bez obzira na povećanu dostupnost, nikad nismo bili podložniji zabludama i mitomaniji o svojoj prošlosti?
Mitomaniji i zabludama o prošlosti oduvek smo bili skloni. Evo primera: u drugoj knjizi, među „Novih 147 priča...“ nalazi se i ona o rodoljublju
Jove Jovanovića Zmaja. U njegovo vreme, u drugoj polovini 19. veka, nije bilo pesnika koji je vatrenije pozivao da se gine za otadžbinu, ali kad je on sam pozvan u srpsko-turski rat, da bude lekar na frontu – nije se odazvao. Navodno mu nije bio ponuđen dovoljno visok čin! Nije hteo da bude sanitetski kapetan druge klase, nego major... Pobegao je u Novi Sad da uređuje nekakve patriotske novine. Naravno, nismo mi ni u ovome gori od drugih. Gde god se okrenete, isto je: Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Bugari... Ajmo dalje: šta je veličanje Musolinija u Italiji, nego plod zablude? Ovo u Rusiji i Ukrajini dobrim delom se pravda istorijom, mada su pogledi na nju suprotni. Da na kraju dodam i jedan smešan detalj: poznato je da ustašofilski navijači u Hrvatskoj imaju stadionski poklič: „U boj, u boj, za narod svoj!“ Ne znaju, međutim, da je to stih napred pomenutog Zmaja i da je stih iz srpske rodoljubive pesme...
Ko je i da li uopšte postoji krivac za takvo stanje ili smo manje-više postali dio globalnog trenda, otupljivanje javnosti gomilom bezvrijednih i površnih informacija?
Ne znam ko je krivac, ali da nas zatrpavaju bezvrednim i površnim informacijama, zatrpavaju nas, i to lopatama! Još malo, pa će nas ugušiti... Jedinu utehu nalazim u tekstovima hroničara od pre pedeset i stotinu godina, koji su se na vlast isto žalili na površnost novih generacija, na banalnost sadržaja ondašnjih medija, na zanemarivanje kulture nauštrb jeftine zabave... pa smo, eto, preživeli. Možda će tako biti i ovog puta? Uostalom, nemam utisak da se današnji mladi naraštaji žale na stanje opisano u vašem pitanju i u prvoj rečenici mog odgovora. Bog neka im je u pomoći!
Jedna od Vaših knjiga „Koju slavu slaviš“ o srpskim slavskim običajima takođe je postala bestseler, ali je na neki način i otkrila da bez obzira na često pozivanje na našu slavnu tradiciju, nismo pretjerani njeni poznavaoci.
Prestrogo sudite. Zna se za onu „koliko sela – toliko običaja“... a običaji se ne kodifikuju i ne beleže, nego prenose s kolena na koleno usmeno i u tom prenošenju menjaju. SPC je tek sredinom 19. veka izradila pravila za slavljenje slava. Osim toga, imali smo pedesetogodišnji period komunizma pa se tada dosta pozaboravljalo, a onda, posle toga, u hitnji da dokažemo svoju pravovernost, otišlo se u drugu krajnost i u druge greške... Mogao je ovaj odgovor da bude i kraći: kakvi smo vernici, takve su nam i slave. Kad biste insistirali na slavi kao na porodičnom i dostojanstvenom prazniku, polovina bi prestala da slavi! To su oni što im svetac služi za pokazivanje materijalnog statusa ili stepena uspeha u društvu.
Baveći se ovim temama, da li ste bili obradovani, zapanjeni ili razočarani nekim otkrićima ili ih prosto shvatate kao dio skrivene istorijske prošlosti, onakvim kako su se desile ali su modifikovane u skladu s „interesom epohe“? Koliko je teško sačuvati notu autorske objektivnosti i ne zauzeti stav u susretu s onim što mijenja čak i ličnu perspektivu istorije?
Zaista sam se veoma trudio da ono što pišem odgovara činjenicama. Jer jedna netačnost dala bi šarlatanski karakter celoj knjizi. U tom smislu, verujem da sam bio objektivan. Autorski stav se ogleda u izboru priča i on može da se nasluti i iz onoga što sam do sada rekao u ovom intervjuu. Mislim da se narod i njegova istorija mogu voleti i bez njihovog ulepšavanja.
Dugo godina se bavite novinarstvom, Vaše reportaže imale su kultni status zbog vrlo specifičnog ključa pisanja sa lica mjesta, radili ste i danas radite kao urednik, pišete u vodama publicistike ili književnosti. Kako Vam se čini naše novinarstvo danas?
Zvučaću kao ostareli namćor, ali nimalo mi se ne dopada ono što se danas u Srbiji naziva novinarstvom. Ozbiljnih i pravih novina nema. Dnevni listovi pretvorili su se u tabloide zabavljene ubistvima i navodnim selebritijima, a ono malo nedeljnika, sticajem okolnosti, u dosadne političke brošure. Prava novinarska priča isterana je iz novina! Drugačije, valjda, nije ni moglo da se desi kad su izdavačke kuće privatizovane. Onaj ko je u njih uložio pare očekuje da mu se kapital vrati s profitom. Zarada od prodaje i oglasa u novinama jeste mala, jer je tržište malo pa se do velikih para dolazi zaobilazno, novine vlasniku donose političku poziciju, a tek ona bogato vraća uloženo. Za ovakvu operaciju pravi novinari nisu ni potrebni, angažuju se jeftini izvođači radova pa imamo ovo što imamo, ništa. Sve se to pravda dvema velikim lažima: „Internet je ugušio štampane medije“ (nije, nego ljudi neće da kupuju smeće na kiosku kad ima džabe na telefonu) i „Narod to voli!“ Zna narod za bolje, ali toga nema...
Najavljivali ste roman o Mihailu Obrenoviću, jednoj vrlo zanimljivoj i netipičnoj ličnosti u plejadi naših vladara, koji je ostao u sjenci kako drugih članova svoje porodice, tako i suparničke dinastije Karađorđević. Šta možete da nam kažete o tome?
Radim na toj knjizi. Ali „malo rukah, a snaga malena...“ Ove godine se navršavaju dva veka od njegovog rođenja, pa će se možda o Mihailu Obrenoviću više govoriti. Zanimljive su brojne i jasne paralele između njegove sudbine i onoga što se desilo Zoranu Đinđiću: vodili su Srbiju u prelomnim momentima (istina, koji nisu takvi?), nailazili su na veoma jake otpore i ubile su ih grupe anonimusa iz kriminalnog miljea. A politička pozadina i jednog i drugog ubistva nikada nije odgonetnuta.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske