Miroslav Antić: Dečiji pesnik boemske duše

Renesansni umetnik u čemernoj stvarnosti, čovek koji je od života pravio magiju, šarmantan i neodoljiv čak i kada greši, slikar, pesnik, reditelj, buntovnik i boem.



Sve su ovo sećanja najbližih na pesnika Miroslava Mike Antića, povodom 90 godina od njegovog rođenja (napomena: članak je prvobitno objavljen prošle godine).

„Mika nije mogao da živi po diktatu čemerne dosadne stvarnosti, nego je želeo da svaki dan koji proživi učini neobičnim, da bude prožet nekom lirikom koju je sam stvarao“, kaže Nemanja Rotar, Antićev sestrić i književnik, za BBC na srpskom.

Pisao je tako da svako razume šta je hteo da kaže, ocenjuje Pero Zubac, književnik i Antićev bliski prijatelj.

Kroz teme detinjstva, Antić je prijemčivo i otvoreno pisao o životu, kaže Mina Đurić, docentkinja na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

„Uvek je buntovno i boemski gradio viđenje sveta van literarnih normi vremena. U razgovoru sa drugima poetizovao je svakodnevne teme, a metaforama stvarao čudesno, večno i metafizički“, dodaje docentkinja.

Poetički blizak Branku Miljkoviću, Stevanu Raičkoviću i Desanki Maksimović, ovaj pesnik ravnice, kako ga Đurić opisuje, ostaje „večiti sagovornik detinjstva, mladosti i svakog drugog doba“.

Pored brojnih priznanja, Mina Đurić smatra da je najbolja nagrada „što se od najranijeg detinjstva, preko školskog programa do drugih prilika čitaju i pamte njegove pesme – Plavi čuperak, Besmrtna pesma, Šašava pesma“.

„Plavi čuperak“ – ljubavne pesme za tinejdžere, ali i odrasle

Objavljena sredinom 1960-ih godina, ova zbirka pesama smatra se njegovim najpoznatijim delom. Opisivali su je kao skup ljubavnih pesama namenjenih dečacima i devojčicama koji tek ulaze u pubertetski period. Pesma Plavi čuperak po kojoj je zbirka nazvana, uvela je Jelenu Smiljanić iz Čačka u svet Antićeve lirike.

„Sećam se da mi je tada bilo žao što nemam plavu kosu, pa da i meni neko zaljubljenim Mikinim rečima posveti te stihove. Gotovo je nemoguće a da ne probudi čak i ona najskrivenija osećanja – od najnežnijih ljubavi do najveće sete“, kaže Smiljanić.

Čiji je plavi čuperak?

Kome su, zapravo, posvećeni stihovi pesama koje su se našle u lektiri za 7. razred osnovne škole?

Nemanja Rotar kaže da je samo njegova majka, Antićeva sestra, u to vreme znala sve pesnikove tajne. Iako se Antić tri puta ženio, imao je „prijateljski i čudnovat odnos“ do kraja života sa prvom suprugom, koja se posle razvoda preselila u Beograd, otkriva Roter.

„Mika je, dolazeći u Beograd, pisao određene stihove koje joj je ostavljao u jednom parku, u jednom drvetu“, priča. Kada je skupila mnoštvo pesama i pisama, upitala ga je zašto ih ne objavi. „Tako je nastao ‘Plavi čuperak’ – skup stihova i ljubavnih razmišljanja koje je delio sa ženom sa kojom je intelektualno bio povezan“, objašnjava Rotar.

Ko je Miroslav Mika Antić?

Rođen je 14. marta 1932. u Mokrinu. Studirao je slavistiku – češki i ruski jezik, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle studija, radio je kao novinar u listu Dnevnik. Bio je glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam, i dečijeg časopisa Neven Čika Jova Zmaj. Dobitnik je brojnih nagrada, između ostalih, Nevenove, Sterijinog pozorišta i Zlatne arene za filmski scenario.

Neka od najznačajnijih Antićevih dela su „Ispričano za proljeća“, „Plavo nebo“, „Roždestvo tvoje“, „Koncert za 1001 bubanj“, „Garavi sokak“, kao i knjiga za decu „Plavi čuperak“, „Šašava knjiga“ i „Posljednja bajka“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“.

Preminuo je 1986. godine u Novom Sadu.

Jednostavan jezik obojen osećanjima

Nemanja Rotar ističe da je Antić pisao jednostavnim jezikom, lakim za razumevanje.

„Ljudi su shvatali taj jezik, a emocije koje su ti stihovi budili su bile bliske ljudima“, objašnjava. Jedna od Antićevih vrlina bila je, kako kaže, „estradna žica da priča sa mnoštvom ljudi“. „Imao je izvesnu dozu patetike, ali koja ne prelazi u kič već se drži na tananoj niti da ne pređe u nešto što nije estetski vredno i tako je osvajao ljude.“ Pored Čarlsa Bukovskog i Ive Andrića, Roter procenjuje da je Antić među najcitiranijim pesnicima na društvenim mrežama. „Oživeo je, što je potvrda da je i današnjim generacijama zanimljiv i da budi emociju“, objašnjava on.

Za Jelenu Smiljanić su Antićevi stihovi „jednostavni, vrlo često i bez rime, ali u takvoj kompoziciji koja se peva, recituje i rimuje sa dušom“. „Čista i neiskvarena ljubav, dorasla do zrelosti deteta, stvarna baš zato što je puna nestvarnog i kao takva zauvek nadahnuta“, opisuje ona.

Čovek sa viškom energije koju je nesebično delio

„Retko se rađaju takvi ljudi. Čovek satkan od zvezda koji je došao sa zvezda gde se kasnije i vratio“, opisuje Zubac pesnika.

Prvi susret sa Antićem Zubac pamti po dugačkom redu u kojem je čekao da bi dobio pesnikov potpis na Festivalu mladih pesnika u Vršcu. Nije ga dočekao, ali će ga upoznati nekoliko godina kasnije u Novom Sadu. „Recitovao sam na fakultetu pesmu o majci koju sam napisao, a on je bio u publici“, priča Zubac, u to vreme student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Posle nastupa je došao u kafanu u kojoj je bio i Antić. „Zvao me je da nastupam na književnim večerima na kojima je i on nastupao. Bio je izuzetno nesebičan, hrabar i pošten čovek, sa viškom energije koju je nesebično delio“, seća se Zubac.

S vremenom su Zubac i Antić postali bliski prijatelji, putovali i nastupali po celoj bivšoj Jugoslaviji. Često su odsedali zajedno u sobi, ali je bilo problema zbog drugačijih navika. „Nisam mogao da spavam bez muzike, a on nije mogao sa muzikom. Skrivao sam tranzistor ispod jastuka da ne čuje“, seća se Zubac.

Za novosadski list Dnevnik, Antić je pisao reportaže, objavljivane petkom.

„Uglavnom je pisao o malom, običnom čoveku – o lovcima, prosjacima, političarima. Njemu je svaki čovek bio vredan“, priča Zubac.

Nemanja Rotar je napisao knjigu u kojoj pominje Miroslava Antića. „To je više knjiga moje generacije, knjiga o periodu odrastanja, a neizostavni deo toga bio je i Mika“, objašnjava. Pamti da je Antić dolazio nedeljom na ručak kod Rotarovih. „Tada se kuvao gulaš koji je voleo, a baka je dodavala i knedle“, seća se Rotar. Antić je objavio njegove prve radove u časopisu Neven koji je tada uređivao. „Imao sam zauške i Mika je došao do nas. Pročitao je moje pesme i odlučio da ih objavi“, seća se Rotar.

Antić je gostovao na osmomartovskim koncertima pevača narodne muzike Tome Zdravkovića sa kojim se družio, kaže Rotar.

Zubac kaže da je njegov pobratim, kako je često nazivao Antića, bio hrabar čovek koji je voleo ljude i nikada nije bio ljubomoran na tuđi uspeh. „Živeo je kao da će sutra umreti. Bili smo obični ljudi, nismo se gurali i verovali smo u neko daleko svetlo koje se ugasilo“, priča Zubac.

Voleo je ovaj pesnik i da menja biografiju i da šaljivo kaže da mu ne treba jer ju je već proživeo. „Smišljao je i izmišljao, što je strašno nerviralo njegovu majku koja je umela da doda – šta opet laže“, priseća se Nemanja Rotar. Bio je to njegov način da stalno izmišlja sopstveni život, smatra on.
 
Autor: Dejana Vukadinović
Izvor: bbc.com/serbian