Pedesetdevetogodišnja
Miranda Kauli Heler odrasla je u Njujorku u književno-umetničkoj porodici. Radila je kao pisac iz senke, urednik i saradnik u uredništvu časopisa Kosmopolitan pre nego što je postala potpredsednik i direktor dramskog odseka HBO-a, gde je radila na serijama kao što su „Porodica Soprano“ i „Žica“. Njen nedavno objavljeni roman prvenac „
Papirna palata“ napeta je živopisna priča o krivici i praštanju, a među njegovim obožavaocima su pisci Meg Volicer i Vilijam Bojd. Priča se vrti oko dileme koja muči glavnu junakinju El Bišop: da li da ostane sa mužem koga voli ili da se upusti u život koji je zamišljala sa drugim čovekom, dok sudbina nije umešala prste?
Vaš roman se odvija u jednom danu na Kejp Kodu, uz prisećanja koja se protežu pedeset godina u prošlost. Kako ste se odlučili za takvu strukturu?
Ovo će zvučati pomalo otrcano, ali kada sam bila mala, videla sam citat Džona Lenona da je život ono što se dešava dok pravite druge planove. Isekla sam to i zalepila na zid. To mi je bio početni podsticaj, a i uvek sam bila pod utiskom da svako od nas ima jedan staromodni projektor sa slajdovima, na kojima se nalaze priče koje pričamo prijateljima ili psihijatru kada objašnjavamo svoje postupke. Oni doprinose našem identitetu i određuju nam pravac. Prisećanja u knjizi su slajdovi Elinog života do poslednja 24 časa.
Nećemo ništa otkrivati, ali da li je trebalo da kraj bude dvosmislen?
Pomalo je dvosmislen. Grozim se romana koji ne otkrivaju šta se desi na kraju, ali mi je zapravo drago što pričamo o tome. Odlučila sam sa kim će El poći tek dve stranice pre kraja – nisam imala pojma, samo sam pisala. Za mene to nikada nije bio izbor između dva muškarca, već način da se iskaže ideja. Roman predstavlja njen put do trenutka kada je mogla da napravi sopstveni izbor, da postane potpuno svoja, da se oslobodi užasne krivice koja ju je proganjala decenijama.
Koliko Vam je trebalo vremena da napišete roman?
U jednom trenutku započela sam tri-četiri različite knjige, a onda sam ih zaturila u fioci. Ova je bila među njima. Izvukla sam je pre skoro šest godina, što znači da sam je dugo pisala, ali nisam jedan od onih posvećenih pisaca. Ponekad pišem svakodnevno, a ponekad ništa neću napisati nedeljama.
Vaš deda Malkolm Kauli bio je pesnik i kritičar, Vaš muž je scenarista, a zaova spisateljica Zoi Heler. Da li je pripadnost takvoj porodici sloboda ili teret?
Rekla bih da je u potpunosti teret. Sećam se kako je moj otac, koji je urednik, vikao na mene kada sam imala deset godina zbog rada koji sam napisala: „Seci, seci, seci!“. U takvom sam okruženju odrasla. Pošto u porodici imamo dosta uspešnih pisaca, razmišljala sam da i ne pokušavam ako to ne mogu da radim kako treba.
Kako ste to prevazišli?
Vršila sam veliki pritisak na sebe, ali blokadu je naposletku razbilo obilno pisanje poezije. Tu se sve promenilo. Iznenada sam pisala sanjalački, otkrila sam šta se krije u meni, umesto da to na silu isterujem. Zbog toga nikada ne razmišljam unapred, samo zatvorim oči i puštam stranici na volju.
Šta ste naučili radeći na televiziji?
Taj deo života me je naučio kako da pišem prave dijaloge. Kada razgovaraju, ljudi ne usmeravaju jedni druge, već se često međusobno ponavljaju. Ono neizgovoreno, što se nalazi između redova, zapravo je ono što je kul. I naravno, sve zamišljam veoma filmski.
U romanu ima žestokih scena seksa. Da li ste oprezno pristupali njihovom pisanju?
Kada sam bila mala, moja rođaka, koja je sada književna urednica, i ja smo zajedno pisale pornografsku poeziju i priče. Bile su zaista prljave, baš psihotične. Pisale smo jedanaesterce o napaljenim vitezovima i grupnim silovanjima. Mislim da me scene seksa nikada nisu plašile, mada moji sinovi još nisu pročitali knjigu, kao ni moj otac.
Prijatno je za promenu naići na roman u kome dva pristojna čoveka žarko žude za ženom od preko pedeset godina.
Nama ženama seksualnost se produbljuje, jača i postaje zanimljivija kako starimo, barem se nadam da je tako! Žene od preko pedeset godina se na mnogo načina potpuno otpisuju, međutim, nije neobično da se u ženu Elinih godina potpuno zaljube dva čoveka; samo što izgleda da se o tome ne piše.
Vaš muž je, poput Elinog, Britanac. Da li se nešto lično krije u njenim zanovetanjima što on uvek pravi kajganu u šerpi umesto u tiganju?
To me izričito nervira. Sve se lepi – ne znam zašto muškarci to ne shvataju!
Pričajte mi o Kejp Kodu.
Kejp je moje mesto. Pošto su mi se roditelji razveli, to mesto mi je ulivalo sigurnost kad sam bila dete. Sedamdesete su, na čudan način, bile dosta mračno doba za decu, jer su naši roditelji – barem iz mog iskustva – bili van kontrole. Svuda je bilo golotinje, pristupali su sektama, organizovali svingerske žurke i šta sve još nisu radili. Svi odrasli su bili potpuno nemarni – narcisi uzdignutog nosa – ali to je bila sloboda. Trčali smo naokolo bosi, plivali u okeanu. Svaki put kada se tamo vratim, u meni je osećaj suprotan od nostalgije. Pronađem vreme za sebe, iznenada živim u svom telu.
Koja je poslednja knjiga koju niste završili?
„
Bog malih stvari“ spisateljice
Arundati Roj. Tu knjigu zaista volim i nosim je svuda sa sobom, ali iz nekog čudnog razloga nikada nisam pročitala više od tri četvrtine. Ponekad me nervira što je nešto tako dobro napisano da morate da čitate veoma sporo da biste upili svaki red.
Na čemu trenutno radite?
HBO je otkupio prava za knjigu i čekam da mi se jave povodom novog rukopisa koji sam napisala za prvu epizodu. U pitanju je mini-serija, pa ću raditi na tome neko vreme ako sve bude teklo po planu.
Autor: Hepziba Anderson
Izvor: theguardian.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Stepha Dansky