Min Đin Li,a utorka romana „Pačinko“: Identitet, ljubav i izgnanstvo

Autorka Min Đin Li dobro zna šta je uspeh. Osvojila je nekoliko nagrada za svoje eseje i priče, a njen debitantski roman iz 2007. godine „Free Food for Millionaires“ bio je nacionalni bestseler. Njen novi roman „Pačinko“ sveobuhvatna je saga o porodici čija priča počinje početkom prošlog veka u Koreji. Splet okolnosti dovodi ovu porodicu u Japan pred sam Drugi svetski rat gde u izgnanstvu žive narednih nekoliko decenija „povezani dubokim korenjem dok se suočavaju sa pitanjima vere, porodice i identiteta“. Kritika je ovaj roman uvrstila među najbolje u 2017. godini.

Recite nam nešto o tome kako ste počeli da pišete. Po zanimanju ste advokat, zar ne?

Dve godine sam se bavila pravom i onda sam odustala kako bih mogla da se posvetim pisanju u potpunosti. U srednjoj školi mi je dijagnostifikovana bolest jetre, a u ranim tridesetim je to prešlo u cirozu koja je srećom potpuno izlečena terapijama. Pominjem to jer sam veći deo života provela kao bolesna osoba, a ne kao advokat ili autor. Bila sam veoma mlada kada mi je rečeno da stanje može fatalno da mi se pogorša, i preporučeno mi je da dobro razmislim o tome kako ću koristiti svoje vreme. Ukratko, zbog bolesti sam bila pred dilemom: da li treba da pišem ili se bavim pravom. Iako se više ne bavim advokaturom, pravnik u meni i dalje ume da se fokusira na najvažniji aspekt problema i rešava ih po prioritetu, dok kao pisac posmatram sve veoma pažljivo i zapisujem misli kako bih formirala narativ.

Recite nam nešto o pačinku i njegovom značaju ne samo za korejsku kulturu, već i posleratni Japan.

Pačinko je kockarska igra za odrasle koja je postala veoma popularna nakon Drugog svetskog rata. To je ujedno i multimilijarderska industrija koja u Japanu zarađuje duplo više na izvozu od automobilske. Jedan od jedanaest Japanaca igra pačinko redovno, međutim srednji sloj u Japanu na gleda na to sa odobravanjem. Iako su stanovnici Japana, Korejci su tokom 20. veka imali problem jer nijedna kompanija nije htela da ih zaposli. Zato su mnogi Japanci korejskog porekla morali da se snalaze, pa su vodili svoje poslove među kojima su bili i pačinko saloni. Gotovo svaka osoba sa kojom sam se iz te zajednice srela ili istraživala o njoj bila je na neki način povezana sa pačinko industrijom – u šta spadaju i proizvođači mašina i loptica. Sve u svemu, pačinko industrija je ponudila zaposlenje odbeglim siromašnim ljudima koje niko drugi nije hteo da zaposli.

Identitet igra veliku ulogu u ovom romanu i junaci se bore, menjaju ga, poriču ili, u nekim slučajevima, iznova definišu sopstvene identitete. Često ih identitet otruje. Na koji način ste se svesno bavili ovom temom i šta Vam je proces pisanja otkrio o sopstvenom?

Identitet igra centralnu ulogu u ovom romanu. Japanci korejskog porekla su ljudi koje većina tretira drugačije – pravno, društveno, kulturno. Tokom procesa pisanja naučila sam mnogo o tome kako je to biti različitog porekla u odnosu na većinu iz okruženja. Svi imamo različite aspekte identiteta, a mene je proces pisanja neprestano podsećao na sopstveno etničko nasleđe, kao i na moj američki identitet. Takođe, postala sam svesnija svog pola, seksualne orijentacije, bračnog statusa, roditeljstva, religije, obrazovanja i društveno-ekonomskog statusa.

Neki od likova u romanu prihvataju svoju sudbinu, dok se drugi, poput Sunđe, prilagođavaju novim okolnostima i imaju unutrašnju snagu i hrabrost da napreduju kroz život.

Tokom istraživanja sam primetila da ljudi obično reaguju na promenu na dva načina: ili fatalistički ili se oslanjaju na sebe. Većina ljudi zapravo koristi kombinaciju ova dva načina, ali uvek je jedan dominantniji. Veoma uspešni ljudi iz raznih kultura uspevaju da se dobro adaptiraju i snađu u različitim okolnostima, to sam otkrivala gde god da sam istraživala. Ali prilagođavanje zahteva veoma jaku mentalnu i duhovnu osnovu.

U romanu postoje scene koje direktno govore o neizvesnosti statusa ljudi rođenih u Japanu koji su korejskog porekla i stalnih pretnji da će biti deportovani u zemlju iz koje potiču njihovi preci. Ova tema je veoma relevantna danas, posebno nakon poslednjih izbora u SAD. A govori i o širem problemu kako vlade zemalja često zanemaruju i loše postupaju sa imigrantima.

Za Japance korejskog porekla ovi problemi su postojali zbog političkih odluka, i vlada je neprestano motrila na one koje je smatrala „drugima“, što je opasnost za manjine danas u mnogim kulturama i nacijama. U fizičkom pogledu Japanci korejskog porekla se ne razlikuju mnogo od svojih sunarodnika tako da je opsesija krvnom vezom zaista fascinantna i uznemirujuća. A stvari se nisu mnogo promenile. Danas ima preko 65 miliona izbeglica na svetu. Deluje da je većina ljudi zapravo uplašena i da biraju vođe koje žele da izopšte pridošlice. Mislim da bi svi koji sebe smatraju naprednima i osuđuju ili kategorički odbacuju one koji su protiv manjina trebalo da pažljivo slušaju o čemu je zaista reč u ovoj politici podele. To je važno da razumemo jer očigledno u svakom trenutku neko od nas može da postane taj „drugi“.



Trauma i sramota su niti koje se pletu oko svih junaka u romanu. Nedavno je u jednom članku objavljeno da trauma može da utiče na nečije gene i samim tim je moguć prenos sa generacije na generaciju. Bez obzira na to da li se zaista prenose, ova osećanja mogu da utiču na mnogo više ljudi nego na samu žrtvu. Zašto Vam je bilo važno da ove teme istražite?

Verujem da se trauma i sramota nasleđuju, a da ih kroz porodicu osnažujemo i iznova proživljavamo. Takođe, verujem da su nacije i kulture šire porodice koje ponavljaju tu dinamiku. Veoma me zanima da istražujem ta bolna nasleđa, kao i načine na koje se ona aktivno i postepeno leče. Verujem da je istorija zapis ovih psiholoških rana i da umetnost može da posluži kao sredstvo za zaceljenje rana, poboljšanje, a i da može da pruži neke odgovore.

Tema izgnanstva je takođe veoma živopisno obrađena. Kako on utiče na identitet pojedinca? A kako na kolektivni identitet određene grupe ljudi?

Kako nestaju granice i ljudi se sve više kreću širom planete, tako smo svedoci sve jačeg osećaja izgnanstva, bukvalnog i metaforičkog, koje prate osećanja gubitka, napuštenosti i odbacivanja. Mnogi ljudi se čak osećaju kao stranci u sopstvenim porodicama, a to nema nikakve veze sa rasom, klasom ili bilo kojom klasifikacijom stečenom rođenjem.

Religija, posebno hrišćanstvo, nalazi se u pozadini ove knjige.

Korejska istorija ne može da se razume u potpunosti bez razumevanja značajne uloge hrišćanstva u politici i obrazovanju. Hrišćani su odigrali veliku ulogu u organizovanju političkog uspona u Koreji u 20. veku, a i danas značajno učestvuju u upravljanju Južnom Korejom. Korejci širom sveta imaju izrazito jaka osećanja prema hrišćanstvu – za ili protiv – tako da sam želela da to iskažem kroz živote svojih junaka. Utisak mi je da religija zauzima centralno mesto u životima vernika dok mislim da intelektualci olako odbacuju religiju i time propuštaju priliku da razumeju ljudsko ponašanje.

Kroz roman shvatamo da se žene rađaju da pate. Moraju da izdrže. Moraju da potiskuju svoje želje. U romanu srećemo žene koje se tome potčinjavaju i one koje trpe posledice svojih izbora, pre svega prepuštanja seksualnim žudnjama. Ljubav kao takva deluje neuhvatljivo u ovom romanu, jedino je jaka i uvek istrajava u kontekstu porodice. Kako gledate na to?

Šokiralo me je koliko je Korejki koje sam intervjuisala govorilo o neophodnosti patnje u životu žene. Ipak, moram da primetim da je ideja o tome da se ne mora patiti i da možemo izabrati svoju sreću poprilično nova i američka. Stvarnost nam pokazuje da se nezamislivo užasne stvari dešavaju mnogim ljudima. Pitam se kako da nađemo smisao u ovoj paradigmi 21. veka gde smo na zadatku potrage za srećom. Što sam starija, sve više verujem da treba da budemo saosećajni kako bismo shvatili da je patnja deo života i da naučimo kako da se sa njom nosimo umesto da poričemo njeno postojanje. Kada je ljubav u pitanju, primetila sam da obične žene često moraju da izaberu porodičnu ljubav ispred romantične na koju moraju da gledaju sa mnogo opreza jer loše ljubavne odluke mogu materijalno uticati na ženin život. Ova ideja se ne razlikuje mnogo od one „biologija je sudbina“ jer se životi žena menjaju sa trudnoćom, odmah i mnogo dramatičnije nego kod muškaraca.

Kakvi su Vam utisci sada kada je priča završena i knjiga objavljena?

Veoma sam iznenađena što je prošlo toliko vremena od trenutka inspiracije (1989. godine) do konačnog objavljivanja knjige i da sam uspela da budem toliko tvrdoglava da sam nosila ovu knjigu sa sobom gotovo tri decenije. Takođe, neverovatno mi je koliko je knjiga porasla i oživela izvan moje vizije. Na kraju, veoma sam iznenađena interesovanjem koje za nju vlada.

Izvor: originsjournal.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Fuzheado under the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license