Milana Vlaović: Plašim se ljudi koji su stručnjaci za sve i onih koji nikada nisu krivi

„Provincijalizam gradova izvrsna je tema, a žene s margine često u sebi nose mešavinu mnogih krajnosti koja je dramatično privlačna. Sonja Savić bila je urbana ikona iz provincije. Pretalentovanu urbanu ikonu Margitu Stefanović trajno su obeležile provincijalna iskompleksiranost i okrutnost njene majke“, kaže u intervjuu za 021.rs autorka knjige „Bomboni od meda“ koja je bila polazište za seriju o Jovanki Broz.

Serija „Jovanka“, produkcijske kuće Adrenalin, baviće se životnim putem jedne od najzanimljivih ličnosti eksjugoslovenske istorije, autentične heroine čiji je životni put imao svoje zvezdane trenutke, ali i svoje veliko gala potonuće na kraju. Biće to priča o Jovanki Budisavljević Broz, ženi koja je tokom celog svog života bila politička, kulturološka i društvena intriga par excellence.

Napisana kao carachter driven drama, serija će se baviti Jovankinim životom, njenim osećanjima i percepcijom sveta i okruženja u kojem je živela, a koji su je odredili u svakom smislu. Rad na scenariju dugo je trajao zbog ozbiljnog istraživanja koje je prethodilo samom pisanju. Realizacija projekta je još uvek u fazi početnih priprema. U jednom trenutku moglo se čuti da će Jovanku kroz razne faze života igrati tri glumice, pominjana je tada i pokojna Mira Furlan. Iz Adrenalina potvrđuju da još uvek rade na kastingu i izboru autora iz zemalja u regiji. Ono što je za sada izvesno o ovom projektu je da je prvu ruku scenarija raspisala hrvatska književnica i novinarka Milana Vlaović, čiji je roman „Bomboni od meda“ (ovdašnji izdavač Laguna) zapravo bio povod da je produkcija uključi u projekat „Jovanka“.

Za ovaj dirljivi i potresni roman Milane Vlaović najozbiljniji kompliment napisao je njen kolega Ante Tomić rekavši da se radi o „Hasanaginici naših dana“. O romanu, svom književnom radu, Jovanki Broz, osećaju sveta u kojem odlikašice uvek u nekom trenutku života prešišaju mediokriteti iz njihove generacije, Milana Vlaović govorila je za portal 021.rs.

Kako je do Vas došla ponuda da napišete scenario o životu Jovanke Broz?

Ljudi iz produkcijske kuće Adrenalin svojevremeno su pročitali hrvatsko izdanje romana „Bomboni od meda“ koji je istorijski, a životnu priču glavne junakinje prati kroz nekoliko desetleća. Struktura tog romana dovela ih je do zaključka da bih mogla da napravim istorijsko istraživanje i postavim lik Jovanke Budisavljević Broz u središte tih zbivanja. U početku sam na tom scenariju radila sama, kasnije je uključen strani saradnik čije ime ne mogu da otkrijem. Trebalo bi da to bude dramska serija.

Šta Vas intrigira u ličnosti Jovanke Broz? Kakva je heroina bila? Neki je doživljavaju kao Ličanku sa „sarmicama“ na glavi, drugi kao „čeličnu lejdi“ koja je to dugo bila, sve dok neki muški nisu odlučili da joj pomrse račune.

Lik Jovanke Broz utisnut je u naše kolektivno sećanje. Bilo mi je važno razabrati kakva je osoba bila i ne trpati je u bilo koji od stereotipa koje ste naveli.

Žene iz senke u politici uglavnom su bile dvostruko veći tragičari od muškaraca iza kojih su stajale. Jovanka se ispostavila kao jedna od njih. Zašto joj nikad nije oprošteno? I šta je trebalo da joj se oprosti? Ko ju je u stvari kaznio? Zašto je bila zatočenik u poslednjim godinama svog života? Šta je to neoprostivo učinila?

Odgovore na ova pitanja vam ne mogu dati jer bih otkrila sadržaj serije.

Vaš kolega Zoran Ferić kaže da se sreća i nesreća ovog sveta manje-više kreću u zavisnosti od toga kuda se kreću muškarci. Mislite li da bi odnos sreće i nesreće bio drugačiji, da bi sve išlo u korist sreće ovog sveta da njime upravlja više žena? Ili je i to samo još jedno pogrešno opšte mesto, jer moć i pozicija jednako menjaju strukturu muške kao i ženske glave.

Žene bi trebalo da učestvuju u upravljanju svetom mnogo više nego danas – bez obzira na to da li bi to činile bolje ili lošije od muškaraca – zato što predstavljaju polovinu stanovništva.

U patrijarhalnom svetu u kojem živimo, da bi došle do određenih pozicija, često pristaju na pravila igre koja su postavili muškarci, a na tom putu gube veliki deo sebe ili ga pomno skrivaju. Tek kada počnu više da participiraju u izvršnoj vlasti, od parlamenta do vlade i lokalnih struktura, žene će moći da menjaju pravila igre, predlažu i donose rešenja koja su u skladu s njihovom prirodom. Kao dobar primer mogu da navedem novozelandsku premijerku Džasindu Arden.

„Muškarci žive mnogo više u skladu sa svojom prirodom, a ženama je društvo nametnulo više razloga za licemerje i neiskrenost, strah i obzire.“ To ste rekli u jednom intervju povodom jedne od svojih knjiga. Važi li taj drugi deo rečenice i danas? Nove generacije mladih žena koje, evo javno raskrinkavaju nasilnike među nama, nemaju strah, zazor ili neku vrstu strahopoštovanja prema etabliranim veličinama u našim sredinama, lakše odbacuju stege koje društvo nameće, lakše se bore protiv licemerja na koje društvo dugo pristaje...

Na društvenom polju se u tom pogledu u poslednjih pet godina događaju velike promene. Ne bih rekla da mlade žene današnjice to čine lakše, dapače, mislim da im uopšte nije lako, ali zbog novonastalih društvenih okolnosti iskoračile su hrabrije i glasnije nego ikada pre i na tome im treba čestitati i zahvaliti u ime budućih generacija. No ne smemo se zavaravati da je bitka dobijena. Vidim da još postoji mnogo žena koje opravdavaju nasilnike i traže krivicu u žrtvama koje su godinama ćutale. O tome sam takođe govorila u izjavi koju ste citirali, o ženskom licemerju i neiskrenosti koja ima svoju genezu, ali i o žrtvi koja zbog straha i obzira koji su joj nametnuti godinama ćuti o onome što joj se dogodilo.

Kada se pogledaju imena onih koji pišu knjige, čini se da muškarci više pišu, ali kada se analiziraju statistike i struktura čitalaca knjiga, žene su neprikosnovene. Je li to tema za razmišljanje?

Apsolutno. Na svim književnim promocijama u publici je više žena. Ta činjenica povezana je s odlikašicama u srednjoj školi koje uče bolje od muškaraca iz razreda i bolje su studentkinje. Onda se negde putem zagube, a mediokriteti iz njihove generacije u nekom trenutku ih prešišaju. One su majke, zaposlenice koje su u firmi stigle do staklenog stropa i umorne vikend čitateljke koje se još ne predaju. S gornjih spratova firme o njihovoj povišici odlučuje lik u skupom odelu koji je od njih prepisivao domaći, ali zna pričati viceve, a vikendom karta, igra tenis i jede jagnjetinu s pravim dečkima.

Kad ti Ante Tomić za roman napiše bilo šta, to je kompliment, a kad ti napiše da je to „Hasanaginica naših dana“, onda možeš biti siguran da si napravio dobar posao. Upravo to je napisao za Vaš roman „Bomboni od meda“ koji mogu pročitati i čitaoci u Srbiji. Šta je to toliko dramatično privlačno u ženama s margine i iz provincije. Koga briga za njih danas, oduvek, a verovatno i ubuduće?

Sonja Savić bila je urbana ikona iz provincije. Margitu Stefanović, koja je takođe bila urbana ikona prepuna raznih talenata, trajno je obeležila provincijalna iskompleksiranost i okrutnost njene majke. Najgori su mi ti provincijski poluintelektualci, pisao je Mirko Kovač, rodom takođe iz provincije. Volim urbane hrvatske filmove, poput „Ne gledaj mi u pijat“ ili „Tereza 37“ Hane Jušić i Lane Barić, čiji junaci žive u gradovima i bore se s provincijalnim duhom koji u njima i oko njih vlada. Provincijalizam gradova izvrsna je tema, a žene s margine često u sebi nose mešavinu mnogih krajnosti koja je dramatično privlačna.

„Fućkaš čoveka koji ne menja mišljenje. Taj se sigurno ne razvija, ne menja, ne napreduje...“ To su Vaše reči iz jedne Vaše novinske kolumne. Zašto je ljudima potrebno, zašto vole da čuju da im se kaže: nisi se nimalo promenio, ostao si isti? Pa to ne bi trebalo da bude kompliment, naprotiv.

Ostati isti možda zvuči kao kompliment ukoliko je reč o izgledu. Ostati isti na psihološkom i iskustvenom nivou je poražavajuće. To da je normalno promeniti neki životni stav kod mene se odnosilo na jednu sasvim privatnu odluku, ali uzrečicom koju ste spomenuli ne bih mogla pravdati konvertitstvo i trgovinu koja se dogodi nakon svakih izbora.

Vi ste književnica, novinarka, a pišete i pesme za pevače. Nekada se više poslova u jednom talentovanom čoveku zvalo renesansna ličnost, danas u našem naprednom 21. veku to često zovu svaštarenjem. Divni novosadski profesor Živojin Živojinović, koji je preveo Marsela Prusta na srpski, govorio je svojevremeno svojim studentima da je veliki stručnjak onaj ko zna što više stvari o što manje stvari, i da bi po toj analogiji idealan stručnjak bio onaj koji zna sve ni o čemu. Danas je svet pun takvih stručnjaka. Ko će izlečiti svet od njih?

Književnost, novinarstvo i pisanje pesama u suštini se svode na pisanje. Radim jednu te istu stvar već gotovo 30 godina, otkako mi je objavljen prvi intervju u zagrebačkom Globusu. Književni rad započela sam u srednjim tridesetima, nakon što sam se okušala u pisanju drugih formi. U svojim novinskim kolumnama držim se tema koje su mi poznate i bliske. Nakon novinarstva završila sam petogodišnju edukaciju iz psihoterapije. Moje teme su psihološke, književne ili socijalne. Plašim se ljudi koji su stručnjaci za sve, ali najviše se plašim onih koji nikada nisu krivi, koji se ne preispituju i koji nemaju grižu savesti.

Ako takvi rade u Centru za socijalni rad ili u školi, ako se nalaze na bilo kojoj odgovornoj i važnoj funkciji, onda treba da se zapitamo kako je do toga došlo i zbog čega smo im podilazili.

Autor: Snežana Miletić
Izvor: 021.rs