Mesečeva Veštica Marlona Džejmsa priča svoju stranu nezaboravne priče

Roman „Crni Leopard, crveni Vuk“ Marlona Džejmsa iz 2019. godine okarakterisan je kao afrička „Igra prestola“ – fantazija prepuna adrenalina iz pera jamajčanskog dobitnika Bukerove nagrade. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put bila toliko uzbuđena zbog neke knjige, tako da sam je nabavila istog dana kada je izašla u prodaju. Iste noći sam prvi put zaronila u svet Mračne zvezde.

Moj susret sa knjigom se neslavno završio. Narator, Tragač, svoju priču pripoveda kao da smo ne samo dobro upoznati sa bizarnom zemljom u kojoj on živi nego i sa načinom na koji funkcioniše njegov um. Dok su ribožene klizile kroz vodu, a deca nalik na mutante jurila po tavanici, pripovedač se nije brižno oglasio sa nečim nalik na: „Šta je to hobit? Pretpostavljam da je hobite danas potrebno opisati.“ Umesto toga, kao da sam se probudila u halucinogenom košmaru nekog neznanca, i dok sam se veoma sporo probijala kroz knjigu, počela sam da shvatam da to nije mesto na kome želim da provodim svoje vreme. Bilo je užasno mnogo prosutih iznutrica, telesnih tečnosti i, kao što bi sam Džejms rekao, „mošusa i smrada“. Još mučniji su bili opisi seksualnog nasilja nad muškarcima, ženama i decom, ponekad i previše surovi i često prikzani sa uznemirujućom ravnodušnošću. Čak je i dobrobvoljni seksualni odnos između dve osobe često prošaravan gadostima i okrutnošću.

Prilagodila sam svoja očekivanja i nastavila dalje. Na kraju krajeva, čitaoci nisu upoređivali knjigu sa „Družinom prstena“ ili „Zenicom sveta“, već sa znatno mračnijom i jezivijom „Igrom prestola“. Jasno je da je Džejms napisao nešto sasvim drugačije – štivo sa elementima priča o superherojima, vitezovima i čarobnjacima, ali i iz afričkih narodnih predanja. A unutar tog kaleidoskopa istraživao je promenljivu prirodu identiteta, moći i morala. Nakon stotinak stranica shvatila sam da sam zašla duboko u maštu veoma načitanog čoveka koji je u isti mah i briljantan pronalazač. Međutim, tražila sam topli puls priče, ali nisam uspela da ga opipam. Kada je roman „Crni Leopard, crveni Vuk“ ušao u finalni izbor za National Book Award, dala sam mu poslednju šansu, ali bez uspeha, te sam ga ponovo ostavila po strani.

A sada je tu naredna knjiga iz Džejmsove trilogije Mračna zvezda – „Mesečeva Veštica, paukoliki Kralj“. To je ista priča, ili barem postoje aspekti iste priče, koju ovoga puta pripoveda Sogolon – divljakuša, devojčica bez majke, lopov, dvorjanka, majka, ubica i osvetnica. To je Mesečeva Veštica glavom i bradom, podmukla negativka iz „Crnog Leoparda, crvenog Vuka“. Priznajem da sam odmah bila zaintrigirana. Džejms je izjavio da trilogija nije linearna, da čitalac može da počne od bilo koje knjige, i tako sam se još jednom usudila da se upustim u priču.

Sogolonino detinjstvo je tegobno od samog početka. Otac i braća, koji je krive za smrt majke, zatočili su je u humci punoj termita, gde je i maltretiraju i izgladnjuju. Već na prvim stranicama uzdiže se uporni duh ove devojčice koja planira svoje bekstvo: „I ako joj nožni prst otpadne, trčaće na peti, a ako peta otpadne, trčaće na kolenu, a ako koleno otpadne, puzaće.“

Tako počinje roman o odrastanju junakinje borbenije od Arje Stark, pametnije od Džejn Ejr, koja psuje kao kočijaš, ima smisao za humor poput nekog privatnog detektiva iz noar filmova i koja ima nedokučiva moralna načela jednog antiheroja. U kraljevstvu koje je prokleto zaboravom, gde sopstvo i istina nikada nisu onoliko jednostavni koliko izgledaju, čini se da je Sogolon čvrsto okrenuta sebi. „Ti si bezimena devojčica“, govore joj, a ona bez oklevanja uzvraća: „Imam ime!“

Glavna nit prvog romana trilogije – potraga za misterioznim dečakom – provlači se i kroz ovaj nastavak, ali Sogolon zna dečakovo poreklo i nevolje koje bi on mogao da izazove. Ona pre svega želi da ulovi svog neprijatelja Ajesija. A mene kao čitateljku mnogo više zanima sama Sogolon.

Pratimo je skoro 200 godina, od bordela do kraljevskih dvorova, od borilačkog kluba do šume koju nastanjuju majmuni. Svuda je ignorišu i potcenjuju, ali u svojoj nevidljivosti ona pronalazi slobodu. Saznaje tajne tako što drži jezik za zubima i osluškuje. Ona sama uči da čita, a pomaže joj vojni komandant sa kojim se sprijateljila, koji ne može da se seti ničega osim onoga što je naškrabao po zidovima i podu svoje odaje. Svoje borilačke veštine usavršava tako što prvo posmatra nedozvoljene borbe, a zatim stavlja povez preko grudi i takmiči se kao „Bezimeni Momak“.

Sogolon nije samo svojeglava, brza i snalažljiva, već i izuzetno moćna. Ona odlično čuje udaljene glasove, može da ugasi plamen i da učini da njeni neprijatelji eksplodiraju poput prenaduvanog balona. U početku ne može da kontroliše vlastitu moć. U posebno dirljivom odlomku Sogolon nehotice ubija čoveka koji pokušava da je siluje, a zatim pokušava da se izbori sa svojim stidom i strahom. „Noću je osećaj gori“, piše Džejms, „nešto joj zauzima jednu stranu glave, drhturi joj niz ramena i trese joj se na vrhovima prstiju, nešto zbog čega želi da raseče kožu i iskobelja se iz nje.“

Sve što je u vezi sa našom glavnom junakinjom je mučno. Ona se opire prijateljstvu i ljubavi, čak i kada oplakuje mrtve. Ruga se ideji pravde, čak i dok je sprovodi. Kritiko, svi vi koji se oduševljavate likovima komplikovanih majki, obratite pažnju na Sogolon koja rađa laviće koji mogu da menjaju oblik, koja razmišlja o tome da im smrska glave, ali ih ipak doji na grudima.

Na više od 700 stranica Sogolon živi desetak života i proganja je na stotinu duhova prošlosti. „Hajde da ubrzamo“, Sogolon često izgovara, baš u trenucima u kojima sam pokušavala da dođem do daha. Knjiga je napisana u sintaksi dijalekta: glagoli su bez konjugacije, a reči raštrkane. Morala sam više puta da pročitam neke segmente kako bih razumela ko ih izgovara i šta je rečeno. A onda bi me razoružala čista poezija od rečenice poput: „Još je noć. Veliki krokodil završeno jede polovinu meseca.“

Ponovo su tu iste zamreke jer i ovom knjigom nemilosrdno teku velike količine telesnih tečnosti i paradira obilje grubo naglašenih telesnih otvora i muških genitalija. Silovanje je i ovde često prisutno i brutalno. Međutim, ovog puta tu je Mesečeva Veštica koja želi da osveti žrtve: „Ona uvek dolazi u mraku i odlazi bez traga, baš kad noć ostavlja dan.“

Iako Sogolon predstavlja samo srce ove priče, ona nije jedini fascinantan junak ove sage. Džejms piše i o vampirima, močvarnim trolovima, zmajevima, ludoj ženi koja barata munjama, vodenom duhu koji ima oblik crne mrlje, ostrvu koje nije ostrvo već deo leđa džinovske ribe, zastrašujućoj sangominskoj deci i „precima u obliku dima, avetima u obliku prašine“.

Gradovi ovog sveta mogu da pariraju svim gradovima koje je stvorio Italo Kalvino. Grad Go se redovno odvaja od zemlje i lebdi visoko iznad oblaka. A jedan drugi grad, na čitaočev užas, pokreću robovi koji su zatvoreni unutar zidova i vezani za koture i zupčanike.

Džejmsova mašta je ogromna i vatrena, a brojne scene borbe koje je stvorio su uzbudljive i žive. Međutim, ono što je u meni ostalo urezano jesu njegova suptilnija zapažanja o ljudima – da ne bežimo od užasnih situacija samo zato što ne znamo gde da uteknemo, da je ljubav kao strah, a tuga kao bes i da osveta nikada ne može da vas zadovolji onoliko koliko biste to želeli.

Postoji mnogo zabavnih romana koje pozajmljujem prijateljima, koje preporučujem načitanoj baki ili ih poklanjam ocu za rođendan. Ovo nije jedna od tih knjiga. Čitalac mora svojevoljno da se upusti u trilogiju Mračna zvezda, i to širom otvorenih očiju. A Mesečeva Veštica mi je osvetlila put i pokazala kako žena može da se kreće ovim opasnim, izuzetnim svetom. „Može da očekuje iznenađenje i da računa na razočaranje“, piše Džejms. „Druge stvari, dobrota, ljubaznost, poštenje, odanost, pristojnost, one dolaze iz vedra neba.“

Čim sam pročitala poslednju stranicu „Mesečeve Veštice, paukolikog Kralja“, pronašla sam svoj primerak „Crnog leoparda, crvenog vuka“ i počela iz početka – „Dete je mrtvo. To je sve što treba da se zna.“

Autor: Ejovin Ajvi
Izvor: nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj