„Me’med, crvena bandana i pahuljica“: Emocionalni infarkt i drugi ožiljci

Infarkt miokarda označava nekrozu srčanog mišića, nastalu usled naglog prekida cirkulacije u jednoj od koronarnih arterija ili njihovih grana. Stresom indukovana kardiomiopatija – sindrom slomljenog srca odaje se psihosocijalnim faktorima: depresijom, anksioznošću, socijalnom izolacijom i drugim stresorima. U oba slučaja patološkoanatomski nalaz je isti, a ono što se vidi podseća na biljku koja se grana.

Semezdinova vrlo tanka, gotovo prozirna grančica, počeće rasti usled delikatnog postupka koji je lekar nad njegovom srčanom arterijom sproveo, no istim ritmom nastavlja otkucavati pitanje: je li uzrok ove simulirane smrti prva ili pak druga dijagnoza?

Očito, ovom se intervencijom na samom početku romana „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ otvara univerzalno pitanje koje Mehmedinović postavlja nama i sebi, dakle, može li srce umetnika preživeti konstantan osećaj nepripadanja i čežnju za povratkom nakon više od dve decenije, u veličanstveni svet koji je sistematski rasturen?

Usamljeni autobiografski prozni hibrid oneobičavaju Mehmedinovićevi crteži kojima se nastojanje dubokog poniranja u međuljudske odnose ostvaruje na zavidnom nivou. Iznimno umoran čovek, autor, obeležen je prokletstvom kretanja, koje, kada jednom započne, više ne odaje mogućnost prekida i upravo tu vrstu stanja nastoji opisati. Naime, po povratku u Sarajevo Mehmedinović zna da to više nije onaj isti grad, kao što ni on sam nije onaj isti mladi čovek koji je nekada u njemu živeo. Povratak nije moguć, razarajući je autorov zaključak i u njegovom porodičnom triptihu, u priči Crvena bandana potvrđuje se slikanjem prizora iz Arizone koju posećuje sa sinom u službi evociranja uspomena: „Ne znam šta više da kažem. I ne osjećam se dobro, baš kao da sam iz vlastite prošlosti istjeran. Naranči pred ulazom više nema, umesto njih zasadili su palme.“

Drugim rečima, egzil je učinio i to da Mehmedinovićevo srce više ne pumpa, ono treperi kao leptir moren neodlučnošću i strepnjom o iščupanim grančicama koje više ne mogu da se prime.

How you doin’? – Dobro. 

Roman se otvara pričom Me’med, poreklo neobičnog naslova neću otkriti, ali nagoveštavam budućem čitaocu da sva tri naslova ove knjige označavaju neki naizgled ne mnogo značajan, ali zapravo vrlo intiman i važan događaj za život autora, koji inspiriše potrebu za takvim naslovljanjem. Dakle, priča Me’med u kojoj mi kao čitaoci prolazimo metamorfoze pitajući se, kao i sam autor, zbog čega je toliko važno medicinskom osoblju da Mehmedinović ima pedeset godina, te uviđamo kako ni on sam nije siguran u istinitost navedene cifre. Neretko ponovljen broj godina ipak je nedovoljno podvučen simulirajući ravnu liniju na monitoru za prikazivanje EKG-a jer, Mehmedinović u Americi nema pedeset godina i nije uveren u činjenicu da toliko dugo boravi u ovoj državi.

Melanholičnu, sivu hronologiju jednog dana procepiće i progoreti poput cigarete koja dodiruje papir, univerzalna tema koja nikada neće biti iscrpljena – identitetsko prekoravanje, preispitivanje, potraga.

„... kao da se sada, nadomak umiranja, starac sprema da se obrati smrti na svome jeziku. Kada je on izgovorio to svoje Dobro, potvrdilo mi se da sam u stranom, i dalekom svijetu. To je bilo vrlo neobično iskustvo jezika.“

Nos. Moj nos. Udvajanje. Moja samoća se vrtoglavo smanjila. 

Na drugom planu, kao svojevrsni kontrast prvoj, ali i trećoj priči, stupa pred čitaoca senzibilni melem, poetski eksplozivno i do krajnjih granica pročišćeno svedočenje o Mehmedinovićevoj intimnoj slabosti i snazi – priča o ocu i sinu.

Puškin tvrdi ‒ „gde nema ljubavi nema ni istine“ i biće to autorov argument i oruđe u trenucima kada mu se čini da postoje razine na kojima se sa sinom razilazi. Neminovnost je razilaženje koje u drugoj priči svoje knjige autor ne krije, naprotiv, on je ističe kao produkt odrastanja u različitim sredinama, generacijskog jaza i drugosti jezika, produkt koji ne može pobiti činjenicu da se otac i sin osećaju te neguju jedan zdrav odnos koji se iz daleka vidi, kao crvena bandana na glavi koja svetli u pustinji.

Apopleksija i stari, sentimentalni vojnik 

Moždani udar je naglo nastali fokalni nekonvulzivni neurološki poremećaj, koji traje duže od šezdeset minuta i sem vaskularnih uzroka ne može se otkriti drugi razlog opisanih promena.

Osim kada dijagnozu opisuje jedan svedeni, poetski izraz kakav je Mehmedinovićev, tada, otkriće čitalac maestralnu čulnost autora da prodre u ženski imaginarij, da oseti i verbalizuje na koji način žensko biće poima, prihvata i preživljava urušavanje emotivno bliskog. Tematski neraskidivo vezan za motive prošlosti i sadašnjosti, putovanja i ostajanja, bolesti i zdravlja, autor u svojoj trećoj i poslednjoj priči Pahuljica otkriva da je ovo i ljubavna priča.

Sanja Mehmedinović vezivno je tkivo između oca i sina, potom, posmatrana kroz prizmu tematskih okvira, ona je, kao supruga, majka i ženska figura, takođe veza između sve tri priče. Ona je i medij i uprkos bolestima koje se čine nezaustavljivim, ona je i lek. Nevelika obimom, priča Pahuljica ima sve elemente viteštva, požrtvovanosti i iskonske ljubavi prema supružniku, te se nimalo pretenciozno čitaocu vezuje za um kao ozbiljan kandidat za najlepšu ljubavnu priču naših prostora, ako ne najlepšu, onda svakako najintimniju.

Važno je ne ogoliti Mehmedinovićev prozni biser u potpunosti, čitalac mora sam doživeti privilegiju da otkriva razloge Sanjinog moždanog udara, s druge strane svako misleće biće mora već unapred naslutiti kakva i kolika je morala biti njena strepnja o suprugu, sinu i prošlom životu u prošlom svetu.

„Semezdin, moj. I to je bio tren u kojem se moje ime ispunilo značenjem. Ja sam Semezdin, njen. To je moja ljubavna priča, i sav moj život.“

Autor poentira bolničku hroniku zrakom svetlosnim koji je suštastven, naime, Sanja usled gubitka pamćenja nije zaboravila svoj jezik. Ona nije zauvek izgubila svoje fraze i komične dosetke, nadalje, Sanja nije izgubila svoj identitet.

Simboličan povratak kući u romanu „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ nije u krajnjoj liniji povratak u Sarajevo, to je povratak Sanjin Mehmedinoviću, i obrnuto. Supružnici se, gonjeni kriznim i prelomnim životnim trenucima vraćaju jedno u drugo čime autor ispituje granice ljubavi i nalazi da ih nema, jednako kao što granice njegovih sećanja i percipiranja Sarajeva te života tamo ne mogu biti nametnute njegovoj srži.

Mogao bi se Mehmedinović isto tako vratiti i u bilo koji drugi grad, kako se vratio u Sarajevo.

Na koncu, sveukupan utisak autorov neodoljivo podseća na stihove Vaska Pope: „nepoznati starci i starice / prisvajaju imena / mladića i devojaka iz mog sećanja / i molim ga očima da mi kaže / živim li još ja.“ Ali utisak čitaoca nešto je drugačiji nakon proživljenog Mehmedinovićevog poetskog melema; mi ne postavljamo pitanje živi li autor još, u svom, ili nekom drugom gradu, mi neupitno osećamo njegovo prisustvo i pitamo se samo: Semezdine, dokle tvoj pogled dopire?

Autor: Una Kapetan
Izvor: booksa.hr